NesaDeBeli - Lovac na sreću
Ako nemaš dovoljno sreće, znaj da si naišao na ljude koji ti žele pomoći.
Ukoliko imaš sreće, ostani i pomozi ostalima koji je nisu našli.
Bilo da ostaneš ili da odeš, ja ti želim da imaš uvek dovoljno sreće.
NesaDeBeli - Lovac na sreću


 
PrijemPortalČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
Zadnje teme
» Slika za novi forum
Pon Okt 03, 2016 10:11 am od NesaDeBeli

» Sest pesama
Pet Mar 11, 2016 12:37 pm od NesaDeBeli

» Supstance i industrijski preparati koji pomažu razvoj ćelija raka
Uto Apr 16, 2013 1:07 pm od NesaDeBeli

» Preparati koji pomažu u borbi protiv tumora
Uto Apr 16, 2013 1:04 pm od NesaDeBeli

» Biljke koje pomažu u borbi protiv tumora
Uto Apr 16, 2013 12:26 pm od NesaDeBeli

» Rak iz mog ugla
Uto Apr 16, 2013 12:18 pm od NesaDeBeli

» Program Stranka Debelih Srba ( u izradi, potrebna pomoć )
Sub Jan 07, 2012 11:40 pm od NesaDeBeli

» Poučne priče s raznih strana sveta
Čet Jun 23, 2011 11:47 am od NesaDeBeli

» Link Lolicka
Sre Apr 27, 2011 1:54 pm od NesaDeBeli

Navigacija
 Portal
 Indeks
 Lista članova
 Profil
 FAQ - Često Postavljana Pitanja
 Traži
Forum
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Socialni obeležak stranice
Socialni obeležak stranice digg  Socialni obeležak stranice slashdot  Socialni obeležak stranice yahoo  

Bookmark and share the address of NesaDeBeli - Lovac na sreću on your social bookmarking website

Delite | 
 

 Obično - neobične priče iz života

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Obično - neobične priče iz života   Ned Dec 05, 2010 5:16 am

Vinograd

Na stolu je bila korpa srednje veličine sa vrlo ukusno raspoređenim voćem. Dve banane, limun, jedna jabuka, šljive… ali domaćin je bio najviše ponosan na krupan grozd crnog "Hamburga” za koji je on kategorično tvrdio da je rodio usred vreže "bele tele", kako se nazivala jedna od vrsta belog grožđa koja je uspevala u njegovom kraju. I tada je počelo kolektivno ismejavanje, omiljeni sport ovog podneblja. Komšije su ga zapitkivale da nisu slučajno i te dve banane ubrane na šljivi ili, u najmanju ruku, da nije to neka specijalna vrsta muških banana, "bananci koji rodevaju samo u tvojoj avliji, i nigde više u svetu”. Tražili su mu "mustru", molili ga da im okreše vinograd, ili bar da prođe kroz njega, zakerali su, smišljali i izmišljali, cvileli, prenemagali se. A mogao je dobri starina ništa da im ne kaže, mogao je da ćuti, mogao je… ali nije. Uostalom, zašto da im ne kaže? Zaslužili su da znaju, a to što ne veruju - njihov problem. Živimo u doba nevere i neverstava, a svi ovi, u principu dobri ljudi, čak i da su sedeli ispod vreže i gledali kako "Hamburg" raste gde mu nije mesto, opet bi sve udarili na sprdnju, jer… što ne ide, ne ide, pa neka je i stoput tako. Ja sam mu jedini verovao, a čestiti starina je video iskrenost u mojim očima. On nije znao da čita knjige, ali znao je da čita ljude, i tu ga niko nije mogao nadmašiti. Nisam ga ispitivao kako je to postigao, nisam mu se rugao, samo sam jeo zrnevlje, i terao pčele koje su nas opsedale. Ćutao sam.

– Vidiš, sinko… - započeo je - i u Nemačkoj postoji grad koji se isto zove kao i ovaj grozd. Hamburg. A ovi naši majmuni što se klibere, radije bi čistili g**** u tom Hamburgu, neg’ što bi okopavali vinograd ovde, na svome. Tamo su ih nekada prisiljavali da rade, sad idu dobrovoljno. Zapamti sinko… - ovo mi je poslednje naglasio - …g**** je g****, a grožđe je grožđe, i u tuđini i kod kuće. Ali čovek nije svuda čovek, zapamti.

Od tada ga nikada više nisam video živog. Umesto cveća na grob sam mu položio mali grozd crnog grožđa. Setih se njegovih reči: “čovek nije svuda čovek…”, ali može ostati čovek i kad ga više nema. Ko kaže da ga nema? Ima ga u mom srcu… i u svakom zrnu mog vinograda. Njegovog vinograda, kojeg mi je ostavio u nasleđe. I reči za pamćenje.


Poslednji izmenio NesaDeBeli dana Ned Dec 26, 2010 1:09 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Ned Dec 05, 2010 1:18 pm

Piše Golub Lazarević
Da nije bilo ispovedanja sveštenika iz raznih hramova, mnogi događaji ostali bi nepoznati. Tako je bilo i sa grupom razbojnika koja je, nakon uspostavljanja srpske države posle petovekovnog ropstva, „operisala“ na području Levča i Šumadije. Jedini preživeli član ispovedio se svešteniku hrama u Komaricama, selu podno planine Bešnjaje, i tako ostavio priču o zloj delatnosti i istom takvom kraju nečasnih ljudi. Njihove preteče odmetnici, komite i hajduci, imali su sasvim drugačiji cilj i ponašanje.
Pod teškim i nesnošljivim azijatskim zavojevačem, koji se obrušio na srpski narod u svim pokrajinama porobljene države, narod je dizao bune i ustanke koje je azijatska sila u krvi gušila i čitave gradove i sela brisala sa lica zemlje. Zbog svakovrsnih zuluma, nasilja i udaranja predstavnika turske vlasti na čast srpskog naroda, Srbi su ostavljali svoje domove, pa su odlazili u šumu i otuda se svetili turskim siledžijama. Obrazovane su grupe hajduka i uskoka koje su bile jedina zaštita srpskog življa i koji su nesebično davali živote za njihovu odbranu. Njihovu ljubav prema svom narodu, junaštvo i moral, izdisanje u najtežim mukama, kao što behu nabijanje na kolac, dranje kože sa živih ljudi, vađenje očiju, zabijanje klinaca pod nokte i bezbroj drugih mučenja, narod je opevao u narodnim pesmama. Narod je hranio hajduke, a oni su ga branili od turskog zuluma.

Novi odmetnici
Posle Drugog srpskog ustanka, kada je izvojevana sloboda i Srbija postala nezavisna zemlja, otpala je svaka potreba za nacionalnom hajdučijom koja je vekovima održavana. Prestala je potreba, ali hajdučije nije nestalo. Nestalo je samo one nacionalne hajdučije koju je sav narod pomagao, u nju se uzdao i njome ponosio. Nažalost, namesto hajduka pojavili su se razbojnici. Ljudi koji nisu napadali Turke, već imućne srpske domaćine!
Tako se krajem 19. veka pojavila grupa odmetnika koja je sebe nazivala hajducima, a u stvari se radilo o najobičnijim razbojnicima čiji cilj je bio bogaćenje na tuđoj muci. Oni su krstarili na području Juhora, Crnog vrha i Gledićkih planina. Ta je grupa sebi našla sigurne jatake, dobro ih plaćala, a ovi su ih blagovremeno obaveštavali o imućnim ljudima, ali i svim akcijama gonjenja, i sakrivali ih na sigurna mesta.
Pljačke imućnijih domaćina bile su česte. Hajduci bi noću dolazili u kuću i tražili novac, a katkad su odnosili i stvari od vrednosti. Nije izostajalo ni odvođenje konja sa opremom. Ljudi koji bi prodali stoku na pijacama ili vašarima, pa se sa novcem vraćali kućama, presretani su na drumovima, prečicama i šumama, pa im je sav novac oduziman.
U slučajevima kada pljačka nije izvođena na putu, vršena je noću kod kuće. Razbojnički jataci su obaveštavali hajduke i oni su u pljačku odlazili sa sigurnim podacima. Domaćini koji su se protivili da daju ono što od njih razbojnici traže ili bi pokušali fizički da se brane, mučeni su na razne načine, pa i nemilosrdno ubijani.
U čitavom Levču vladao je strah i trepet, pogotovu kod imućnijih ljudi. Žandarske potere bivale su česte, ali u većini slučajeva neuspešne.

Gazda Vule se „provukao“
U levačkom selu Slatina živeo je, sa svojom brojnom porodicom, nadaleko čuveni gazda Vule. On je spadao među nekoliko najbogatijih ljudi u čitavom Levču. Njegovo dvorište bilo je opasano visokim zidom i uvek je imao nekoliko pasa, koji su kao kurjaci noću krstarili po dvorištu. Znalo se da on i sinovi imaju oružje i da se u njegovo dvorište nije lako moglo ući neopaženo tokom noći. Razbojnici su „obišli“ sve poznate gazde u Levču, ali su kod Vuleta okolišali. Čak je u selu i okolini vladalo uverenje da razbojnici neće smeti da nasrnu na njegov imetak.
Ali, nisu bili u pravu. Bio je praznik Preobraženje, slava crkvena u susednom selu i poznati sabor u čitavom Levču. Sva mlađa čeljad Vulina otišla je na sabor, neki rano izjutra, drugi popodne; kod kuće su ostali samo Vule, najstariji sin i njihove supruge. Sunce tek što nije zašlo, sin i snaja su namirivali stoku, a Vuletova žena tumarala po kući. Gazda Vule je sedeo u hladovini u dvorištu i očekivao svoju čeljad sa sabora.
Odjednom se otvorila kapija i u dvorište ušla sedmorica ljudi naoružanih do zuba. Kad ih je Vule ugledao, srce mu se sledilo, ali je brzo ustao i izašao im u susret. Pravio se gotoljubivim, kao da su mu došli najbolji prijatelji. Odmah je pozvao ženu, sina i snaju, pa je naredio posluženje i da se spremi što bolja večera, a njima se ljubazno obratio rečima: „Znam ja šta je šuma i vi se sigurno gladni. Molim vas, imajte samo malo strpljenja i sve će biti u redu“!
Pošto su se razbojnici, po starom srpskom običaju, obredili starom prepečenicom, prešli su u gostinsku sobu gde je poslužena bogata večera. Jelo se i pilo i „zašlo“ duboko u noć. Kada se nakon večere prešlo na vino, gazda Vule je ustao, svakom razbojniku nalio čašu vina i kraj nje stavio po tri dukata u zlatu. Kada je svima nalio vino, onda pored čaše njihovog starešine stavi još šest dukata za onu dvojicu razbojnika koji su čuvali stražu napolju. Petli su već najavljivali zoru kada su razbojnici krenuli iz domaćinove kuće.Vule je drhtao više nego kada su došli, bojeći se da li će se zadovoljiti onim što im je dao, ili će krenuti s ucenjivanjem. Razbojnici su se izgubili u pomrčini, a Vule zatvarao kapiju i osluškivao na koju će stranu. Iz njihovog razgovora jasno je čuo kako je jedan rekao: „Ovaj stari lisac mnogo jeftino prođe!“

Usmrćenje kiridžija
U to vreme Srbija je imala samo jednu železničku prugu koja je išla Moravskom dolinom i povezivala Beograd sa Nišom. Svu trgovinsku robu prenosile su kiridžije-rabadžije, manje sa konjskom, više sa volovskom zapregom. Teškim i rđavim putevima kiridžije i karavani su se sporo kretali. Zbog raznih razbojničkih napada kiridžije su uvek s natovarenom robom išle u većim grupama i, koliko–toliko, naoružani.
Jedan od najkritičnijih puteva bio je onaj koji je vodio od Kragujevca i Batočine preko Crnog vrha za Jagodinu. Tu su razbojnici presretali kiridžije i oduzimali im robu i zaradu. Prve nedelje po poseti Vuletovom domaćinstvu, ta ista grupa razbojnika sačekala je na Crnom vrhu grupu kiridžija koja je iz Beograda išla za Aleksinac i Niš. Jedan od razbojnika je predložio da ne diraju kiridžije. Obrazlagao je da su to siromašni ljudi koji trpe svakojake muke da bi obezbedili porodici koru hleba. Nažalost, ostao je usamljen. Njegovi pajtosi rešili su da krenu u pljačku i krvavi obračun sa učesnicima karavana. Kiridžije su brzo savladane, pokupljena im je roba i zarada. Od njih četrnaest razbojnici su ubili jedanaest, a ostalima naredili da tela ubijenih natovare na kola i odvezu ih njihovim kućama.

Zauvek ostali u brdima
Onaj razbojnik koji je predlagao da se ne ubijaju kiridžije znao je gde je zborno mesto za podelu krvavog plena. Iz svoje zasede, gde se sakrio ne želeći da učestvuje u ubijanju i pljački nedužnih, iskrao se i prekim puteljcima stigao pre ostalih i sakrio se u šumi. Još na putu ka zbornom mestu, razbojnici su zapodenuli žestoku svađu oko podele plena. Svaki od njih želeo je najveći deo za sebe. Što su se više približavali mestu podele, svađa je bila sve veća i oštrija. Ubrzo su svađu zamenili pucnji i lično razračunavanje. Pucalo se iz pušaka i pištolja i nije se znalo ko koga ubija, ali se znalo zbog čega. Nakon petnaestak minuta ukleto mesto, gde je mnogo puta deljen krvavi plen, postalo je jezivo. Za razliku od brojnih razbojništava, kada su na poprištu obračuna ostajale žrtve pljačke, ovoga puta na vrhu planine ležalo je šest nepomičnih tela zlosrećnih razbojnika. Nisu mnogo bolje prošla ni preostala dvojica odmetnika. Teško ranjeni, jedva su se dovukli do kuća odakle su, posle nekoliko dana, obojica otišla na onaj svet. Razbojnik koji je bio po strani, uzeo je sav njihov novac i iste noći odneo ga u Komarice, predao svešteniku i rekao mu da sav novac pošalje porodicama stradalih kiridžija. Razbojnik se tada ispovedio svešteniku u crkvi komaričkoj. Ispričao je o prljavim delima, svojim i svoje bivše družine, a u znak iskrenog kajanja, sav svoj novac dao je crkvi kao lični prilog.
Ostavio je razbojnik zle rabote, zasnovao porodicu i postao ugledan domaćin u selu daleko od mesta njegovog rođenja. Ono što mu se, kako je govorio, vratilo zbog izvršenih nedela je da mu je posle Prvog svetskog rata unuk bio zloglasni razbojnik toga kraja, što ga je izjedalo do sudnjeg dana. Nad izginulim razbojnicima izvršen je sudski uviđaj i gde su izginuli, tu su sahranjeni. I sada se na Crnom vrhu, na putu Kragujevac–Jagodina, to mesto naziva Hajdučki grobovi.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Ned Dec 05, 2010 1:24 pm

Piše Golub Lazarević
Nakon smrti svog oca, Arsenije iz Mihajlovca je trebalo da nasledi imanje, ali je problem za lakomog čoveka bio u tome što su na bogatu zaostavštinu pravo imala i dvojica njegove rođene braće. Na svoju ali i veliku nesreću rođaka Tomislava, Arsenije je odlučio da „poradi“ na tome, kako bi čitavo nasledstvo prigrabio samo za sebe. Razmišljao je gramzivi čovek kako da braću isključi iz nasledstva, pa se dosetio da to učini uz pomoć lažnog svedoka. Kad je to ispričao rođaku Tomislavu, ovaj ga je odvraćao da ne čini nečasnu rabotu, govorio mu kako je to veliko sagrešenje, pošto njegova braća imaju porodice sa brojnom čeljadi i dosta dece, pa nije pošteno ni pred Bogom, niti pred ljudima da ih ostavi praznih šaka. Rođak je dugo bio uporan da bi ga odvratio od nečasnog dela, nagovarao ga da odustane od loše zamisli i dušu ne ogreši, ali je i Arsenije bio uporan da istera ono što je naumio - da postane jedini naslednik i činio je sve kako bi rođaka nagnao da mu u tome pomogne. Kad je video da nema druge, gramzivi čovek je odlučio da odreši kesu, pa kud pukne, neka pukne. Još jednom se pokazalo kako „para vrti gde burgija neće“. Kolebanje rođaka Tomislava prestalo je onog trenutka kad su u Arsenijevoj ruci zasvetlucali dukati. I sam lakom na laku i brzu zaradu, Tomislav se manuo savetovanja i vrlo brzo prionuo na posao da bi se ostvario nehuman plan i da bi „zaradio“ obećane dukate. Pomislio je kako bi za ovoliku količinu dukata trebalo danonoćno da radi mnogo godina i da prospe na tone znoja. Ovako, lažna zakletva, potpis u sudu i - dukati su njegovi, a ni Arseniju to neće da smeta, pošto će da prigrabi ogroman imetak preminulog roditelja.
Po nagovoru gramzivog naslednka, Tomislav se pojavio na sudu, tvrdeći kako mu je imućni pokojnik, neposredno pre nego što se na onaj svet zaputio, govorio kako je odlučio da svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavi sinu Arseniju, pošto ga je bolje pazio nego ostala dvojica sinova. Zbog toga je njih i isključio iz nasledstva. Izjavivši to, Tomislav se krivo zakleo na krst, a potom i svojeručno potpisao izjavu.

KLETVA NA KRIVU ZAKLETVU
Sudija nije imao kud, već je doneo presudu kojom je Arsenija proglasio jedinim naslednikom, pa mu je tako pripala bogata zaostavština. Iznenađena i ozlojeđena braća, a naročito njihove žene, kleli su Arsenija i u „kamenje zidali“ što ih je, lažnim izjavama i zakletvama, ostavio bez igde ičega. Kletve nisu zaobišle ni njihovog rođaka i komšiju Tomislava.
Braća i snaje su kleli Arsenija da bi duši olakšali i nisu verovali da će njihove kletve da stignu do Svevišnjeg i naude njihovom bratu i deveru. Narod je lepo sročio da „nije dobro ni kad te preterano obasipaju hvalama, a kamoli ako te anatemišu“. To je na svojoj koži prvi osetio krivokletnik Tomislav. Nesreća ga je zadesila onog dana kad je, vraćajući se iz njive, u polju pronašao čauru granate sa kapislom koja nije eksplodirala. Odneo je sjajnu čauru kući, stavio je u stegu i, pošto je bio samouki majstor, pokušao da od nje načini nešto za ličnu upotrebu. Već prilikom prvog udarca čekića, odjeknula je strahovita eksplozija. Čaura je odletela u paramparčad, a sa njom i palac, kažiprst i veliki prst sa leve krivokletnikove ruke. Dakle, sva tri prsta sa kojima je držao pero prilikom potpisivanja izjave, na koju se lažno zakleo. Jer, Tomislav je bio levoruk!

BEZBROJNE ISPOVESTI
Ne zna se šta je zlosrećnom čoveku bilo teže. To što je trpeo nesnosne bolove i operacije i ostao doživotni invalid, ili što su njegovim selom i drugim mestima u priobalju Dunava kolale priče kako je sudbina sa njim namirila račun zbog krivokletstva i velike nepravde i štete koje je, zarad dukata, naneo rođacima. U trenu je shvatio da je bez mnogo razmišljanja pristao da pomogne rođaku u ostvarenju nečasnog plana i silno se zbog toga potresao. Tim pre što su dukati, isto onako lako „isparili“ kao što su na lak način i dospeli u njegove ruke, a ostali su greh i višedecenijsko kajanje. Nešto ga je gonilo da, bezbroj puta, tokom svog dugog života, priča u detalje o svom sagrešenju. Kajao se i govorio kako sebi nikako ne može da oprosti što je, zarad zlatnika, počinio krivokletstvo i dušu ogrešio. Sve teže mu je padalo što je gramzivom Arseniju omogućio da svu očevu zaostavštinu za sebe prigrabi, a braću je, sa brojnom čeljadi, ostavio da se zlopati i nadniči po tuđim njivama. Ni brojne ispovesti pred komšijama i zemljacima nisu mu bile dovoljne, već je i sa samrtne postelje poručio da mu dovedu sveštenika, da bi ga ispovedio i pripremio za odlazak na onaj svet. Tom prilikom je poslednji put ali opširno, ispričao kako ga je sjaj rođakovih zlatnka prevario da dušu ogreši, zbog čega je ispaštao do sudnjeg dana. Nažalost po Tomislavljeve potomke, namirenje duga za sagrešenje njihovog pretka nije završeno smrću grešnika. Njegovi naslednici su decenijama primećivali kako im u kući „nikako ne ide“, ali su, znajući za teško sagrešenje pretka koga su, poput ostalih zemljaka, prezirali, sve to stoički podnosili. Neprekidno su se nadali da će doći neko vreme kad će njihove muke da prestanu. Uzalud.

BEZ VAJDE
Kad je nasledio ogromno imanje bogatog oca, Arsenije je pomislio kako mu se, napokon, ostvarila davnašnja želja da postane najbogatiji u okolini. Bezobzirnom čoveku tada ni na pamet nije padalo da će, zbog nečasnog gesta njegova rođena braća, ni kriva ni dužna, da se zlopate. Na svoju veliku žalost, ubrzo je ustanovio kako se, iz godine u godinu, njegov ogroman imetak smanjuje, a imovina njegove braće, njegovim grehom osiromašene, sve se više uvećavala. Iz bratovljevih avlija se svake večeri čula graja brojne i vesele dece, dok su Arsenijevi potomci, jedan za drugim, odlazili na onaj svet, nedugo nakon što su na ovaj pristizali...
Nekada najbogatijem domaćinu i bahatom čoveku srce se cepalo kad je gledao ubrzanu propast svoje porodice. U selu se pričalo da je nadživeo sve svoje potomke, do najmlađeg praunuka, i tek onda je došlo vreme da i on završi sa ovozemaljskim životom.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Ned Dec 05, 2010 1:30 pm

Piše Golub Lazarević

Te ratne zime, 1943, narod je bio suočen sa svakojakim nestašicama. Negde početkom januara, košava je silovito nosila suvi sneg i ledila reke, pošto je živa u termometru padala ispod minus 20 stepeni. Kada je napadao više od pola metra, sneg je prestao da pada, a deca su po ciči zimi izašla da se sankaju na brdu iznad nevelike varošice, na kome se izdizala prelepa vila bogatog advokata Raše. Dugom i veoma strmom stazom čitavog dana letele su kao strele sanke, raznih veličina i tipova. Prevrtale su se, a deca padala u dubok sneg, nakon čega su ličili na Sneška Belića, ali je sve to samo uvećavalo njihovu razdraganost i podsticalo na graju. Raspoloženje malih sankača nisu mogli da pokvare ni jak mraz, ni slaba ishrana i dotrajala odela i obuća.
Među brojnom decom, Čupa je dete najsiromašnijih roditelja u varošici. Nadimak je stekao zbog lepe, grgurave kose, koja mu je nemarno padala na ramena. Bio je đak četvrtog razreda osnovne, odlikaš i među najboljima u razredu. Posebno je privlačio pažnju svojim crtežima, koji su pokazivali da za slikarstvo ima neobičan talenat. Otac mu je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, a majka je radila kao peračica kada u banjskom kupatilu, kako bi prehranila sinčića i sebe. Uoči samog rata, izgubila je devojčicu od tri godine. Ponosna na sinovljev talenat, majka je uvek čuvala kod sebe u kupatilu sinovljevu fotografiju i crteže, kako bi ih pokazivala banjskim gostima. U svojoj materinskoj radosti i zanesenosti, satima bi pričala o sinu Branislavu, kome mnogi ni ime nisu znali, pošto su prihvatili nadimak Čupa. Pričala majka o njegovoj lepoti, talentu i poslušnosti, ne sluteći da se nad njim nadvila kob sudbine.

Vozikala su se deca čitavog dana, a nastavila su i kada su se, u ranim satima zimskog popodneva, upalile sijalice, koje su varošici davale izgled kao da je izronila iz kakve bajke. Maleni Čupa je imao primitivne sanke, koje je sam načinio, svojom nejakom i nesigurnom, detinjom rukom. One su ga čitavog dana dobro služile i letele bolje i brže od mnogih koje su kupljene u prodavnicama. Zato je Čupa svoju rukotvorinu nazvao „soko“. Osvajalo je veče, nebo se osipalo zvezdama i deca su otpočela da odlaze kućama. Na sankanju je ostalo samo nekoliko najupornijih i, među njima, Čupa.

Nesreća na sankanju
Staza više nije bila pretrpana sankama, pa je dozvoljavala da se od vrha do podnožja leti najvećom brzinom. Čupa je tri puta sleteo, odista brzinom sokola. Ohrabren uspehom i bodrenjem preostalih drugara, odlučio se za još jedan spust, namerivši da zaleti sanke najbrže što mogu. I, zaista, poletele su sanke kao vihor, ali baš kada je dečak stigao do vile advokata Raše, njegove sanke su se rasturille, a nesrećni dečak odleteo je i udario glavom u stub ograde. Nesrećnik se onesvestio, a krv mu je liptala iz razbijene glave.
U advokatovoj vili, u toplom suterenu, sedela je njegova gospođa Desa, dok je njena ćerkica Buba čitala neku knjigu. Deca, onako zbunjena, ne znajući šta da rade sa povređenim i onesvešćenim drugom, jer u blizini nije bilo nikoga od starijih, niti drugih kuća u okolini, ponesu Čupu pravo u suteren advokatove vile. Ali, kada su pokucali na vrata i gospođa Desa izašla i ugledala okrvavljenog dečaka, ciknula je na njih kao guja:
- Vucite se napolje, nevaljalci jedni, da mi tu ne prljate krvlju!
Deca su poslušno povukla onesvešćenog dečaka sa praga. Jedan od njih se okuražio, još jednom pokucao i zamolio:
- Gospođo, molim vas, da ga ostavimo tu u toploj kuhinji, samo dok javimo njegovoj mami?
- Napolje, i da te više nisam videla! - još jednom je odbrusila nehumana žena, a potom zalupila vrata i zaključala ih.
Dvojica dečaka su stavila Čupu na sanke i vukla ga, a jedan otrčao da javi njegovoj majci. Dečak nije dolazio svesti, slabo obučen, a od sankanja zagrejan i znojav. Mraz je činio svoje. Dok su dečaci dovukli nesrećnog dečaka do prve ordinacije i dok je stigla njegova majka, sva uplakana i prestrašena, dečak se ukočio. Hitno je prebačen u bolnicu, lekari su učinili sve što su mogli, ali dečak nije dolazio svesti. Četiri dana kasnije, varošicom je prošla skromna pogrebna povorka. Pored Čupinog odra išli su njegovi drugovi iz škole i sa sankanja, a za kovčegom se jedva kretala njegova siromašna i tugom skrhana majka.
Gospođa Desa je, kada je čula da je umrlo dete, koje nije htela da primi u svoju toplu kuhinju, rekla mužu:
- Ko mu je kriv što njegova majka nije o njemu vodila računa!

Advokatova tragedija
Svršio se rat. U zemlji se normalizovale prilike i advokat se dokopao dobre službe i visokog položaja. Ćerka Buba bila je pri kraju studija, a sin položio gimnazijsku maturu. Obećao je Raša sinu da će, ako maturira na vreme, kupiti nov auto. Nažalost, reč je održao. Odmah nakon kupovine automobila, advokat je sa porodicom krenuo u obilazak Jugoslavije. Prošli su čitavu zemlju bez problema, uzduž i popreko, i advokat je počeo da hvali novu limuzinu, ali i svoje vozačko umeće. Čitavog leta su putovali i tek krajem septembra se vratili kući. Na navaljivanje gospođe Dese, krenuli su u Pirot da obiđu njenu rodbinu. Tek što su izišli iz Sićevačke klisure, počela je da pada krupna kiša, tako da brisači nisu stizali da obrišu vetrobran automobila. Kiša je sve jače padala, pa je advokat požurio da što pre stigne do odredišta. U jednoj krivini naleteo je levom stranom kola na kamion koji je dolazio iz suprotnog pravca. Prolomio se tresak i zveket polomljenog stakla. Leva strana Rašinih kola potpuno je slupana.
Vozač kamiona dao je gas i pobegao, a u advokatovim kolima ostao je na licu mesta mrtav njegov sin. Ćerka Buba je teško povređena, a on i žena bili su iskrvavljenih lica od razbijenog stakla. Kiša je uporno padala, sin, sav polomljen, ležao je mrtav, ćerka ni živa ni mrtva. Raša i Desa su stajali kao u transu, dok je kiša spirala krv sa njihove odeće. Nigde žive duše, a selo daleko.

Plemeniti siromasi
Tek u suton, kada je kiša prestala da pada, Raša je krenuo u selo po pomoć. Tek tada je primetio da se u obližnjoj šumici nalazi nevelika udžerica u kojoj je našao čoveka i ženu sa troje dece. Čim su čuli za tragediju, čovek i žena su sa Rašom izišli na drum i pomogli mu da prenese sina i ćerku u njihovu kuću. Bio je to ubogi siromašak, koji ima samo tu kućicu od dva odeljenja i malo zemlje oko nje. Siromasi su smestili stradalnike u jedini krevet, a njih petoro konačili u kuhinji na podu, prostrvši poderane ponjave. Sutradan su Raša, Dana i njihova ćerka Buba smešteni u bolnicu, dok je sin prenet u mrtvačnicu i istog popodneve sahranjen, bez prisustva roditelja i ma koga od rodbine. Raša i žena su ubrzo izišli iz bolnice, sa trajno unakaženim licima. Ćerka je provela nekoliko meseci na lečenju, ostavši doživotni invalid, bez levog oka i noge.
Gospođa Desa je po čitavu noć plakala i prisećala se kakvo su to sagrešenje počinili da ovako prođu. Znala je da je Raša u svojoj advokatskoj praksi radio sve i svašta za novac. Posle analiziranja čitave Rašine prošlosti, okrenula se sopstvenim pogreškama. Odmah joj je u svesti iskrsla slika okrvavljenog dečaka Čupe, koji bi, da ga je primila u toplu sobu, možda i bio živ. Noćima joj se prikazivao nesrećni dečak sa pohabanim odelom, dotrajalim, žutim, plitkim cipelama, sa jednom odrešenom pertlom. Gledala je njegovu crnu kudravu kosu, posutu snegom, prevrnute plave oči i krv kako curi iznad uha i sliva se niz vrat. U toj nemilosrdnosti prema Čupi, ona je pronašla svoj težak zločin i greh. Uporedila je svoj postupak sa postupkom siromašnih ljudi na drumu, koji su im se one kišne večeri našli u nevolji i ustanovila koliko je mala, bezvredna i jadna, i pored silnog bogatstva koje je imala...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Pon Dec 06, 2010 2:58 am

Тога Божића Христос је био у нашој кући

Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева, буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу. Припремамо је за сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.
Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се већ смркавати. Столице су све изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом желећи срећно Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој зградици на огњишту које се с поштовањем чува. Отац ће упалити свеће, ставити жар у кадионицу, а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву. Прво ће окадити иконе, бадњак и све нас а потом ће однети тамјан да окади стоку у штали и све друге просторије. По завршеној молитви целиваћемо иконе и бадњак а потом поседати по слами. На сламу ће се поставити посна јела уз која ће се обавезно пити кувана ракија.
Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада чини, држао у руци један свој опанак и био полусмрзнут. Рабас је био просјак који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га понекад исмевали. Он је све ћутећи подносио.
„Откуд сад њега нађе?“ почех да негодујем, „зар да нам поквари расположење?!“
„Ех, ђецо моја, ћутите!“, рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је познавали. „Чујем, кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим ко је то и нашла сам га, јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно ништа није јео.
Ми смо сви ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу – за нас треба да буде свето.
Очекивао сам да ће мајка сада ставити Рабаса да се мало огреје и одмори, а нама ће поставити ту тако чекивану вечеру на слами. Учинила је супротно. Прво је просјака ставила ближе ватри, скинула му чарапе са промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек када је њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама божићковати а после нека пође кад жели. Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у дубок сан. Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остала је незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти у пећи.
Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легала. Већ је припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела Маја је даривала Рабаса. Рекла је да је он положајник јер се први на Божић нашао у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене. Маја му је спремила у торбу хране и испратила га до капије. Кад се она врати, ја опет приметих: „Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали бринути о Рабасу.“ Маја одговори: „Што се ти буниш? Ти ниси бринуо о њему него ја“. И додаде: „Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: све што учинисте једном од најмањих Мени учинисте“.
Све то онда, као дете, нисам могао да схватим. Како сам растао бивало ми је јасније, посебно када сам постао свештеник. Срео сам се са многим људским недаћама и невољама. Лик моје Маје, жене великог срца и јаке вере, у таквим приликама увек се појављивао. Након неколико година моје свештеничке службе, на други дан Духова, читао сам у Јеванђељу: „Гледајте да не презрете ни једног од Моје мале браће. Не знате да ли и њихови Анђели гледају лице Божије“. Одмах ми се створила слика оног Божића са Христом – Рабасом, тако да сам самом себи гласно рекао: „Заиста је Христос тада божићковао са нама“. Те успомене овлажиле су ми лице сузама. Већ је пет година откако је Маја умрла као монахиња Агапија, у манастиру Никољу и ту сахрањена. Душом, срцем и молитвама сваки дан палим свеће на њеном гробу, иако сам просторно сувише далеко. Молим се да постигнем бар део њеног савршенства у молитви, милостињи и смирености. Није била много писмена. Знала је само да чита. Била је мудра и пуна страха Божијег. Данас, три Мајине кћери су монахиње, син свештеник, двојица унука свештеници. Она је, кад су сва деца била збринута, отишла у манастир, замонашила се и умрла као монахиња Агапија. И сада верујем да смо, само њеним молитвама, пре пет година сви били окупљени око њеног одра. Било је то уочи наше славе Светог Николе. Дошли смо да се опростимо у нади да ће нас њене свете молитве из Царства Небеског пратити и чувати.
Нека ових неколико редова и пред овај Божић, када ће Христос, можда и сада као тада, доћи да вечера са нама, буду израз моје захвалности према Теби, Родитељко, за све оно што си за своју, и не само своју, децу учинила.
Христос се роди, Мајко!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Pon Dec 06, 2010 3:02 am

* * *



Било је ту доста људи, али осећала је поглед својих синова. Поносила се њима. Послала их је у опанцима, а сада су носили кравате.
"Само да не узме руком", помисли први.
Како је чудна за њу била соба и све у њој: намештај, зидови, људи. Тада је први пут видела клавир. За њу су постојале само гусле.
"Само да не узме руком", уплаши се други.
"Како сме ова жена упадати у реч своме мужу", питала се.
Тамо, одакле је она, жена ћути, и увек мора бити на страни мужа. Посебно пред другим светом.
"Само да не узме руком", застиде се треци син.
Путовање ју је заморило и изгладнело, али на многобројним тањирима била су, само њој непозната, јела аранжирана тако да не знаш одакле да почнеш и чиме да завршиш.
"Само да не узме руком."
Нису јој сметали глад и умор, сада када се уверила да су синови опет као један. А јутрос су се свађали. Зна она и око чега, али то не показује. Жао јој само што их је спојио страх да их мајка не обрука, а не нешто лепше. Зна она да цело вече они дрхте као један. Боје се да стара не направи грешку, неки "прост" покрет, па да им се људи смеју. Најтеже јој је што они не могу њом да се поносе као што се она поноси њима.
Отишла је кући гладна, али задовољна. Опет су били сложни као некад.



Милица Вукићевић
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Pon Dec 06, 2010 3:04 am

ПЕСМА

Мог је оца сваке ноћи будила једна девојачка песма. Тврдио је како она израња "одоздо", негде испод његовог кревета - из подрума.
Више пута је он, пред прве петлове, упадао у братовљеву и моју собу и питао нас да ли чујемо… али, ми смо били деца и ствари нисмо узимали за озбиљно.
На Преображење 1979. године, отац је устао и одмах нам рекао:
- Слушао сам је и ноћас. Више не могу да издржим - морам да сазнам.
Узео је пијук и лопату, сишао у подрум и почео да копа. Милан му је чврсто помагао прва три-четири месеца. Износио је кофе са земљом и батеријском лампом му осветљавао радове. Када му је досадило - ја сам га заменио.
Мислио сам да ће отац престати да копа када светло више не буде допирало до дна - али, то се није догодило.
У пролеће 1980., отац је био на седам метара дубине, радио је у мрклом мраку и није ни помишљао да стане.

Од тада је прошло 15 година.
Јуче смо Милан и ја спустили оца, са алатом, на дубину од 45 метара. Сачекали смо пола сата и извукли кофу са земљом.
Она је први пут била празна.
Покушали смо да га дозовемо, викали смо и лармали - али безуспешно.
На брзу руку Милан је одлучио да крене по њега. Везао сам му конопац око паса и лагано га спуштао.
После неколико минута више нисам осећао тежину. Баш у тренутку кад сам хтео да га позовем - нешто је одјекнуло… нешто… као… песма.
Певала је девојка меденог гласа… пратила су је два мушка баритона.

Данас је 11. новембар 1995. године. Ноћас ћу се и ја спустити у рупу.
Морам заједно са њима да запевам ту песму.


Раде Стојковић - Никола Јоксимовић
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Pon Dec 06, 2010 3:06 am

Кад бих поново могла проживјети живот

Отишла бих у кревет кад сам била болесна, умјесто претварања да ће се свијет престати окретати ако не будем присутна.

Запалила бих ружичасту свијећу направљену попут руже прије него што се отопи у складишту.

Мање бих причала и више слушала.

Позвала бих пријатеље на вечеру чак и ако је тепих умрљан или је кауч изблиједио.

Појела бих кокице у "доброј" дневној соби и мање бих бринула о нечистоћи ако моји пожеле запалити ватру у камину.

Одвојила бих вријеме за слушање мог деда и лутању кроз његову младост.

Преузела бих више одговорности које је носио мој муж.

Не бих никад инсистирала да прозори аутомобила буду затворени усред љетног дана јер је моја коса таман исфризирана и уређена.

Сјела бих на травњак (без обзира на мрље од траве).

Мање бих плакала и смијала се испред телевизора, а више проматрајући живот.

Не бих никад купила нешто само зато што је то практично, што се неће виђети мрље или зато што има доживотну гаранцију.

Умјесто што сам жељела да што прије прође девет мјесеци трудноће, цијенила бих сваки тренутак и схватила да је чаролија која расте у мени једина прилика да помогнем Богу у стварању чуда живота.

Кад би ме деца нагло пољубила, не бих никад рекла: "Касније. Сада опери руке прије ручка." Било би пуно више Волим те умјесто Жао ми је.

Највише бих, кад бих имала другу прилику за живот, цијенила сваку минуту, гледала је и заиста виђела и никад се не бих освртала.

Престанимо се знојити због малих ствари. Престанимо бринути о томе тко нас не воли, тко има више или тко што ради. Умјесто тога, почнимо цијенити односе које имамо с онима који нас воле.

Размишљајмо о томе чиме нас је Бог благословио. И што чинимо сваки дан да побољшамо себе умно, физички и емоционално.

Надам се да сви имате благословен дан.


Erma Louise (Harris) Bombeck
(21. 02. 1927. - 22. 04. 1996.)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Pon Dec 06, 2010 3:21 am

Ружа Маријина

Очи су им се среле на Петровдан, за време народнога весеља пред сеоском црквом, Григорију и Марији.

Свадба је била скромна, а већ сутрадан, зором, морали су поћи на рад у поље. Потом приспеше, једно за другим, дечица. Њих петоро.

Бледа Марија брзо је старила. Време је вејало прво иње у косу, прве колуте око очију, али у њеним кротким зеницама није гаснула варница спокоја са којим је изашла, у празнично јутро, из дрвене сеоске црквице, после венчања.

Једног рујног септембра у њихово село наиђе путујуће позориште. Када, после пар дана, глумачка дружина напусти село, са њима, изгубивши главу за неком варошком глумицом, побеже и Григорије. Марија остаде сама са петоро ситне деце на рукама.

Дом без оца и домаћина као кућа без крова, али Марија нити је клела, нити роптала. Сузе су јој текле изнутра. Пустила би тек по коју, с вечери, када полежу деца и када је нико не може чути, док пали кандило пред иконом Богомајке “Свих жалосних Радост”, молећи се немо и без икаквих питања, за Григорија, који отиде за својом несрећом у бели свет.

Понекад би свратила која сусетка и, уз уздах, вртела главом и шапутала: “Ех, тај црни Гриша, проклетник...” Марија би је ућуткивала, да деца не чују, говорећи: “Не греши душу, немој пред децом оца кудити... отац је један и светиња”. Деци је, у зимским вечерима, причала о оцу који се, њих сиромашних ради, злопати у далекој туђини, мукотрпно зарађујући новце и који ће се једнога дана вратити да опет заједно живе у срећи.

Пролазиле су распете године. Марија је децу сама подизала, држећи се за Божију Руку и месећи хлеб са сузама. Устајала је с праскозорјима, када се душа меша са руменим облацима. Легала је кад брда већ утихну у сан, а месец пролије срму преко брезових шума у срце.

После много лета, једног завејаног сумрака, на капију покуца оронули незнанац. Одмах га је препознала. Примила га је уздрхтале душе, без речи, као да се вратио са пута.

Није га ништа питала. Нису много говорили. Убрзо га страшна болест, којом га посети Господ и којом га врати дому, обори у самртну постељу. Копнео је брзо пред њеним очима. С ћутљивом нежношћу га је служила, умивала, пресвлачила, појила. Последњих дана покушавао је непрестано да јој нешто каже, но она му је закрштавала уста, шапћући: “Нека, Гриша, Бог да прости и Мајка Божија...”

Умро је првог дана пролећа на њеним стрпљивим рукама. Сахранила га је тихо, а врх гроба посадила ружу црвену као пожар. Често су је виђали како, седећи ниско погнуте главе, на дрвеној клупи крај гроба, преко воштанице, нечујно прича свом Гриши колико га је волела, и чекала, и надала му се свих оних година.

И данас, крај зараслог гроба Григорија и Марије, упорно процветава ружа. Сељани је зову Ружа Маријина. Старице приповедају унукама да је та чудесна ружа израсла из суза Маријине љубави, која је умела све да истрпи, све да опрости и све да спасе.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Jedna zivotna prica   Pon Dec 06, 2010 11:30 am



Na dobrotvornoj gala-veceri, na kojoj su se prikupljala sredstva za skolu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od ucenika je podelio sa uzvanicima pricu koju nece zaboraviti nitko tko je tada prisustovao dogadjaju. Nakon sto je zahvalio skoli i njenom predanom osoblju, postavio je sledece pitanje : "Ako nije ometena vanjskim utjecajima, sve sto priroda stvori je savrseno stvoreno. Ali moj sin Shay ne moze uciti one stvari koje mogu druga deca. Ne moze razumeti stvari kao druga deca. Gde je prirodni poredak stvari, kada se radi o mome sinu? "
Publika je utihnula nakon tog pitanja.

Otac je nastavio. "Verujem da se, u trenutku kada dete telesno i umno invalidno poput Shaya dodje na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama pokaze i ponudi, u obliku nacina kako drugi ljudi tretiraju to dete. "

Tada je ispricao sledecu pricu :

Shay i njegov otac su setali pored parka, gde su neki decaci koje je Shay poznavao igrali baseball. Shay je upitao oca : " Mislis li da bi me pustili da igram sa njima ? "Shayev otac je znao da vecina decaka ne bi zelela da netko poput Shaya igra za njihovu ekipu, ali je isto tako znao koliko bi njegovom sinu znacilo da mu dopuste igrati te koliko bi mu to podarilo toliko potreban osecaj pripadnosti i samopouzdanja, da je prihvacen usprkos svom invaliditetu.

Shayev otac je prisao jednom od decaka na terenu i upitao (ne ocekujuci previse) da li bi Shay mogao zaigrati sa njima. Decak se u neverici okrenuo oko sebe i rekao : Gubimo za 6 optrcavanja, a igra je u osmoj izmeni (inace, po pravilima igre, ima 9 izmena). Pa, moze igrati za nasu ekipu, pokusat cemo ga postaviti na poziciju udaraca u devetoj izmeni."

Shay se malo namucio hodajuci do ekipne klupe i, sa sirokim osmehom je obukao majicu svoje ekipe.Otac ga je gledao sa majusnom suzom u oku i osecajem topline u srcu. Decaci su videli srecu toga oca, gledajuci kako mu sin biva prihvacen . Pri kraju osme izmene Shayeva ekipa je osvojila par bodova putem nekoliko optrcavanja, ali je jos uviek bila u zaostatku za tri. Na pocetku zadnje, devete izmene, Shay je navukao rukavice i zaigrao
na desnom polju. Iako nikakvi hici lopte jos nisu krenuli u njegovom pravcu, bio je ocito u euforicnom raspolozenju samo jer ima priliku BITI u igri i na polju, razvukao je osmeh od uha do uha dok mu je otac mahao sa tribina. Na kraju devete izmene, Shayeva ekipa je opet osvojila bod i optrcavanje. Sada, sa dva izbacivanja i punim bazama, smiesilo im se pobednicko optrcavanje i dosao je Shayev red da bude udarac.

U tom trenutku, da li da daju Shayu palicu za udaranje i priliku da igra i da time odustanu od sanse za pobedu?
Na opstee iznenadjenje, Shayu je dana palica za udaranje. Svi su znali da je to bila nemoguca misija jer Shay nije ni znao ispravno drzati palicu, a kamoli pravilno i precizno udariti lopticu.

Ipak, kad je Shay krocio na bazu, protivnicki bacac se, uvidevsi da Shayeva ekipa reskira poraz za taj jedan trenutak u Shayevu zivotu, malo priblizio kako bi bacio loptu neznije da Shay barem dotakne palicom loptu. Dosao je i prvi udarac i Shay je zamahnuo nespretno i promasio. Bacac se opet malo priblizio i bacio nezno loptu prema Shayu. U tom trenutku Shay je zamahnuo i pogodio sporu, prizemljenu loptu, bacivsi je prema bacacu.

Igra bi u ovom trenutku bila gotova. Bacac je podigao sporu loptu i, mogao je lako dobaciti loptu prvom svom igracu sa baze, kako bi Shay ispao i kako bi bio kraj igre i laka pobeda.

No, umesto toga, bacac je bacio loptu iznad glavu prvog igraca sa baze, van dosega svih svojih suigraca u ekipi. Svi su sa tribina i igraci obadve ekipe zavikali : " Shay, trci do prve!! Trci do prve !! "
Nikada pre u svom zivotu Shay nije toliko daleko trcao, ali uspeo je stici do prve baze.
Doteturao je do bazne linije, sirom otvorenih ociju, upitnog pogleda.

Svi povikase, "trci do druge, trci do druge!!!" Uhvativsi dah, Shay je nespretno potrcao prema drugoj bazi, ocito se boreci naprezuci da stigne do nje.

Dok je Shay pristizao drugoj bazi, igrac desnog polja uhvatio je loptu.najmanji momak u ekipi, kojem se pruzila prva prilika da bude ekipni heroj. Mogao je baciti loptu cuvaru druge baze, ali je shvatio bacacevu nameru da pa je i on, takodjer, bacio visoku loptu iznad glave i van dosega cuvara trece baze. Shay je trcao prema trecoj bazi, kao u nekom delirijmu dok su se igraci ispred njega okupili oko zavrsne baze.

Svi su povikali, "Shay , Shay, Shay, sve do kraja, Shay !!!"

Shay je dosegao trecu bazu jer mu je protivnicki igrac pritrcao da mu pomogne i usmeri ga prema njoj vicuci - "Trci do trece! Shay, trci do trece!!!"

U trenu kada je Shay dotakao trecu, decaci iz obe ekipe i gledaoci su skocili na noge vicuci - "Shay, trci do zadnje! Osvoji i zadnju!" Shay je utrcao na zadnju bazu, stao na plocu, svi na terenu su ga zagrlili i bio je slavljen kao heroj koji je osvojio pobedu utakmice i time osigurao i pobedu svoje ekipe.

"Taj dan"- rece otac nezno, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "decaci obadve ekipe su pomogli donosenju komadica prave ljubavi i humanosti u ovaj svijet".

Shay nije prezivio do sledeceg leta. Umro je jos iste zime, nikad ne zaboravivsi kako je bio heroj, kako je radi toga njegov otac bio srecan, kako je svog malog heroja docekala odusevljena majka, grlivsi ga i placuci od srece !

Tako mnogo, naizgled beznacajnih suceljavanja izmedju dvoje ljudi stavlja nas pred izbor : Preneti malu iskru ljubavi na drugoga ili izbeci datu priliku, ostavivsi tako svet jos malo hladnijim?

Neki mudrac je jednom rekao da se svako drustvo prosudjuje po tome kako tretira svoje najunesrecenije pojedince. Zapitajte gde smo tu svi mi - ponaosob?! Bilo bi lepo ziveti u okruzenju gde razliciti dobijaju empatiju i mesto u nasem zivotu, a ne ravnodusnost i okretaje glavena drugu stranu.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Pon Dec 06, 2010 10:46 pm

Pitali su jednom jednog zaljubljenog coveka:

Zasto se ne divis lepoti ruze kao ostali?
Zasto se smes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto....

Covek ih prekida odgovarajuci:

Ruza je lepa, ali nikada niste videli Onu koja je posadila tu ruzu. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacili seme ruze kojoj se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je ta ruza negovana.
Niste vidjeli lice, osmeh, neznost... One od koje je ruza naucila tajnu lepote, cistoce, neznosti...


Sunce greje i obasava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Nezinu srecu, osmeh, ljubav... onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim nezinu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreca, radost.... to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negdje sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade... Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bi vas pustit u moje snove.
Mojim snovima samo Ona ima pristup.

A vašim snovima....ima li ko pristup?
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Uto Dec 07, 2010 12:13 am

Nekada davno u blizini jednog drevnog sela nastanjenog ljudima, živeo je jedan zaljubljeni par puževa. Ljudska nastamba je bila okružena šumom. Puževi su se obično sastajali na ivici šume i tu na miru, daleko od očiju, razmenjivali sluzave nežnosti. Jedne vetrovite noći, dok su se puževi mazili ispod orošenog lišća, začulo se neko zlokobno pucketanje. Izbio je šumski požar. Halapljivo je gutao sve pred sobom. Nošen vetrom, sablasno se približavao usnulom selu. Puževi su prvi shvatili opasnost i dok su uspaničeno razmišljali, šta im valja činiti, vatra je bila sve bliža. Ženka puža, u narodu poznata kao pužica (bila je noseća), uz pomoć muškog predstavnika puževske populacije ukopala se u zemlju. Ponosni mužjak je pak, rešio da javi u selo šta im se sprema.

Krenuo je što je brže mogao prema selu. Ali, pošto im brzina kao rodu nije odlika, shvatio je da neće daleko stići. Stoga je na pola puta rešio da ostavi kućicu, u nadi da će biti brži. Delovao je pomalo smešno, onako go i sluzav, pri treperavoj svetlosti vatre, ali postigao je cilj. Bio je brži. Posle par sati "jurnjave", kad se domogao ivice sela, shvatio je uzaludnost svog poduhvata. Nije mogao da smisli način kako da digne uzbunu. Priroda ga nije podarila prodornim glasom. Kakav maler! U svom očajanju je shvatio da je žedan.Zato se uputio prema bunaru, ne bi li kako utolio žeđ i našao zaklon od vatrene stihije. Tu su ga primetili prirodni neprijatelji, jato ljutih gusaka. Istog momenta su se ustremile na njega, dižući pri tome strašnu graju. Bogami bi naš junak smrtno stradao, medjutim stanovništvo sela se probudilo i svesno opasnosti od vatre, napravilo još veću paniku i zbrku. Na kraju snaga puž se, poslednjim atomima snage, zavukao u vlažno grotlo bunara. Požar bi ugašen, a nezahvalni ljudi, kao i uvek zahvalnost su pripisali drugom. U istoriji je ostalo zabeleženo: Guske su spasile rimsko carstvo.
Medjutim mi sada znamo, u stvari je puž golać spasio Rim.

Epilog

Druge noći, puž se uputio da potraži svoju kućicu. Bio je bezmalo potrešen kada je shvatio da je ona izgorela u požaru. I tako, igrom sudbine i prirode, od njega je nastala nova generacija puževa u narodu poznati kao "Golaći". Oni se uvek motaju oko vlažnih otvora. Valjda im je to genetski zapisano.
Što se tiče onih drugih, sa kućicom, oni se i dalje motaju po rosnim proplancima i ivicama šume.

Naravoučenije:
Pre nego što sledeći put zgazite puža uz karakterističan zvuk, ili ga golog nabodete na viljušku, razmislite malo... Bio on go ili obučen; puž je kao pravda - spor ali dostižan!

__________________
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Uto Dec 07, 2010 12:39 am

Božji sluga


Tri groba jedan do drugoga. Ni po jednom nije trava nikla. Kukavna Milica se vuče od jednoga k drugom, pa ljubi onu crnu zemlju i nariče da se čoveku srce skameni.
- Sinovi! ... Čeda materina! ... Zar nesrećna majka i to dočeka! ...
Ne smedosmo od teškoga jada pogledati u Milicu a od straha u Ljubisava, jer on beše onemeo. Nikad neću zaboraviti njegove strašne slike... Sunce na zahodu obasjalo ga svojim poslednjim zracima, a on kao kameni spomenik, gologlav, razrogačio oči, pa gleda u nepobusane grobove na kojima se još ni zemlja nije osušila... Vetrić mu razgoni sede vlasi, baca ih u oči i na lice a on se ne miče...
Ćutimo, gledamo i slušamo.
- Bože! ... Zlikovče! ... Gori si od Turčina i Tatarina! ... - cikala je očajno Milica...
- Ćuti... eto pope!...
- Neka ga!... Krvniče, bože!... Krvnik si... krvnik... bezdušnik!... Hoću da vičem! Hoću da ga grdim!... Ne može mi ništa, ja ga se ne bojim!...
Uzanom stazicom uputio se stari pop Jova. Pozvali su ga da prekadi grobove. Išao je lagano, jer su klecale stare noge pod devedesetogodišnjim teretom... Ali je išao starac oslanjajući se na štap, svoga starog drugara... Od starosti podetinjio, pa mu se lice smeška i na jarko sunce i na zelenu travu.
- Pomaže Bog! - pozdravi nas.
- Bog ti pomogao!... Blagoslovi oče!
I stadosmo mu prilaziti ruci.
- Ja se malo zadržao. Dođoše mi neki za molitvu... Nego da svršimo časom...
Pobode štap u zemlju, pa na njega metnu svoju čitu. Iz zobnice što je na ramenu nosio izvadi trebnik koji beše uvijen u epitrahilj, prekrsti ga, prekrsti se i sam, pa ga zabaci na vrat.
- Kadionicu! - viknu.
Dadoše mu kadionicu i tamnjan. On spusti na žar dva tri zrna tamnjana i poče čitati pomen...
Milica je za sve vreme ležala na srednjem grobu obgrlivši krajeve rukama.
Svrši se pomen. Svi se prekrstismo i rekosmo:
- Bog da im dušu prosti!
Popa priđe Milici.
- Milice! - viknu je.
Ona ćuti.
- Milice!... Ustani!
- J'oj, zlikovče bože! J'oj, dušmanine!...
- Nije Bog ni zlikovac ni dušmanin! - reče on nekim čudnim glasom, glasom koji nije trpeo pogovora, a opet nekako blago...
- Jeste, popo!... Ti ne znaš šta su jadi. Tebe nikad nije ovako zabolelo, jer nisi ni imao svoga bolećeg...
Mi se zaprepastili. Popa je vrlo mlad obudovio i nikad nije imao dece.
- To je istina, Milice, ali i ja sam mučenik!... Ja sam nesrećnik gori od tebe!...
Milica diže glavu i pogleda ga pravo u oči. Svi videsmo da je zaustila da mu nešto krupno rekne. Ali kad mu pogleda u oči, ona zaneme.
On je uze za ruku i sede pored nje...
- Nikad ne reci ni da si najsrećnija ni najnesrećnija!... Od zla gore, a od dobra bolje ima!...
- Ali popo!... Tri groba za nedelju dana! Tri srca, popo, dadoh ja crnoj zemlji!...
- Imala si, pa si dala!... Bog je dao ploda snazi tvojoj, pa imaš sad i da Mu vratiš i da sebi ostaviš!... Dala si sinove, ali imaš unuke. Pa imaš još jedno nesalomljeno krilo - eno Dragutina. Stoji kao kap rose, rumen kao ruža i zdrav kao jelen iz gore!... Zar je to mali dar od Boga!? Zar ti je malo što imaš?...
Njen jogunasti pogled poče popuštati... Htela je govoriti, ali ne progovara...
- Vidiš, - produžavao je popa - ja te znam detetom. Ova je ruka, u Božje ime, sastavila tvoju ruku s Ljubisavljevom. Ja sam ti svu decu krstio i venčao, bio na veselju pa sad evo i u žalosti tvojoj!... I evo, kao što ti onda rekoh u veseloj družini da se Bogu moliš - i danas ti velim!...
- Ali, popo!...
- Ne nuždi se! Ti nisi nesrećna žena! Ti si odužila svoj dug Bogu i ljudima... Imalo se i uzeti i ostaviti. Savij ruke oko ostatka, pa čekaj poziv Božji!... To što je tebe snašlo - zlo je, ali ima gore! Ja rekoh i opet velim: ja sam gori nesrećnik. Ja sam uludo proživeo devedeset godina. Jedne stvarčice na ovome svetu nema za koju bih mogao reći: moja je! Ja ne znam šta je radost i bol roditeljski! Ja tuđe dobro kradem i svojim. Ja sam želeo devedeset godina samo jedan trenutak kad bih mogao pomilovati plavu i detinju kosicu i reći: hvala Bogu, ovo je moje!... Ali mi Gospod ne dade!... Sad čekam smrt, sam kao panj, uveren da neće ničija suza za mnom kanuti... Zar ja nisam gori nesrećnik od tebe?...
Strašno je bilo pogledati ono trošno telo kako se trese... Što nas beše proplakasmo. Ljubisav mu priđe, uze ga za ruku i poljubi je!
- Hvala, popo! - reče i zaplaka se.
- Živ bio, Ljubisave, pa kaži: hvala Bogu, kad ovo imam!... Ne jauči od svakoga bola!... Ima i ljućih rana!... Eto, ja i opet velim: Hvala je Bogu!...
- Hvala je Bogu! - reče i Milica. - Bože, oprosti mi!... Udrži mi Gospode, ono što si ostavio!... J'oj, grešna ti sam!...
- Moli se Bogu!...
Pa se diže starina... Sunce zašlo, ali njegovo rumenilo na obzorju sijaše kao zora. On je išao lagano pred nama kao svetitelj kakav... Svi smo ćutali; samo čuh Milicu kako polako reče Ljubisavu: - Ovo je Božji čovek!

(Janko Veselinović)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Uto Dec 07, 2010 1:13 am

Живот је био тежак, али су макар имали мајку. Млада удовица је била превише исцрпљена радом покушавајући да прехрани своје троје деце. Ова породица је добро познавала сиромаштво, иако је њихов живот каткад знао и за тренутке среће. После тешког радног дана, када би се кући вратила мртва уморна, мајка би миловала децу и говорила им нежно, и они би осећали као да је све потпуно у реду. Један од њих би сео поред њених стопала и смешио се њеним нежним речима. Други би јој се попео у крило и забацујући њену коврџаву косу загледао у мајчине дубоке, осећајне очи, док је трећи стајао иза ње и грлио је око врата својом танким ручицама, кличући изнова :’’ Мама, најдража мама!’’. Ово су била дивна времена за децу, као и за мајку, која се тако одмарала од овог напорног рада.
Али, дошао је дан, када се удовица потпуно исцрпљена више није могла подићи из постеље. Ускоро је њено тело било положено да почива у гробу. Сада су деца остала прави сирочићи! Изгубили су своју вољену мајку. Вања се сећа болног плача млађег брата и сестре:’’Мама је умрла, наша драга мама је умрла!’’. Он се сећао када су је ставили у ковчег, изнели из куће, потом опела у цркви и сахране, и страшног ‘’ дум, дум, дум’’ звука који су правиле смрзнуте грудве земље бачене на поклопац ковчега када је био спуштен у земљу. Њихова драга мајка је сада у гробу, отишавши од њих заувек.
Сирочићи су отишли кући. Загрлили су се, висећи један о другом, тражећи утеху. И тако су стајали, не желећи да се помере, док се једно од њих није неочекивано сетило: ‘’Прекосутра је Божић.’’ ‘’Да, Божић’’, као ехо су се огласили остали. Али, њихови гласови су били тужни. Док им је мајка била жива, они би радосно викали :’’Божић! Божић!’’ Али сада…Сирочићи су били поверени једном рођаку који је већ имао подоста своје деце. Он и његова жена нису били нељубазни, али је њихова породица већ била сиромашна; једва су успевали да прехране своју децу. Сирочићи су понекад гладовали зато што је породица која се о њима бринула такође гладовала.
‘’Ах, наша је ситуација очајна’’, рекао би ујак с времена на време. ‘’Можеш да дубиш на глави, па опет ништа не долази од тога. И још смо додатно оптерећени овиме…’’ Вања је, чувши ово, осећао својим дечијим срцем да његов ујак није љут на њих, него да те речи долазе од туге. Као потврда његових осећања, чуо је ујну како каже мужу: ‘’Доста Филипичу! Грех је роптати на животну судбину, а још је већи грех увредити сироче. Сирочад су деца Божија.’’ И помазила би Вању по глави. Њене речи су ублажиле расположење Филипича. Он би узео најмлађег од њих и подигао га изнад главе. ‘’Хеј, дечице! Пожурите да порастете. Када будете довољно велики да радите, имаћемо бољи живот, ако Бог да.’’
Једнога дана плач и кукање су се зачули из колибе ујака Филипича. И то због доброг разлога. Њихов коњ је угинуо. А шта је сељак без коња? Он је као човек без руку. Цела породица се гушила у сузама. ‘’Бог нас неће напустити, Филипичу’’, рекла је његова жена. ‘’Али шта ћу ја без коња?’’ ‘’Можеш да радиш у граду као надничар.’’ ‘’То не доноси скоро ништа!’’ ‘’Ујаче’’, провирио је Вања, ‘’ја знам како да плетем корпе. Можемо да их продајемо.’’ ‘’То је добро размишљање момче’’, одговорио је ујак и одмахнувши руком, изашао из колибе.
Филипич је почео да ради у граду као надничар. Радио би по цео дан, а увече би дошао кући у село, удаљено само три километра. Цела његова плата је била довољна само да се породица и сирочад прехране. Његов сестрић је одржао своју реч и у граду продавао корпе које би исплео. Још увек, новац који су ујак и његов сестрић заједно зарадили је био довољан само за храну. Зима се приближавала, и једном детету је требао капут, другом капа, трећем нешто друго…Свима је требало много чега. Филипич је био свестан тога. Идући кући, помислио је у себи:’’Скоро ће зима. Морамо да спремимо залиху дрва за огрев, али да би то урадили потребан нам је коњ. И женина шубара се распала, како ће моћи да иде на воду по хладном времену? Јао, горко је сиромаштво!’’. Филипич би набрао обрве, покушавајући да нађе неко решење. У међувремену, код куће су га чекале вести нове несреће. Да ли због лоше хране или зато што је била стара, њихова последња крава је угинула. Филипич је бацио руке у вис у очајању.
‘’Шта се може учинити? Мораћемо да пошаљемо децу у свет да просе’’, помислио је. И стварно, без обзира колико се Филипич напрезао, без обзира колико је његов сестрић марљиво радио плетући корпе, ништа друго се није могло учинити осим да се пошаљу старији дечаци на улицу да просе. И поново сузе. Нису само деца плакала, отац и мајка су такође плакали. Обукли су свога десетогодишњег сина, Пећу и сиротог сестрића, Вању, што је могуће било топлије. Тада су им дали родитељски благослов осењујући их крсним знаком и послали их у свет да моле за милостињу Христа ради.
Поново, празник Рождества Христовог се приближавао. Филипич је провео целу недељу радећи, чак и не долазећи кући преко ноћи; желео је да заради што више новца пре празника да би могао купити поклоне. На крају, дан пре празника, стигао је кући доневши скромне поклоне. Тамо, код куће, деца су га жељно чекала. Какве је ствари донео? Када би их видела деца богатих родитеља, презрела би их, али овој сиромашној деци је било драго да добију ове изношене и скромне дарове.Најстарији син је обукао већ ношен, закрпљен капут који му је једва досезао до колена; млађи брат је ставио на главу шешир који му је скоро био преко носа; њихова сестра је пробала пар чизама чија је величина била приближнија величини мајчиних ципела.Храна за празник је била лошег квалитета, али су се њој чак и деца радовала. Заблагодарили су Богу, и отишли у кревет.
Било је Бадње Вече. Пећа и Вања су отишли у град да траже милостињу. Уочи великих празника, људи су били посебно дарежљиви. Уопште, сви православни хришћани су били милостиви према сиромашној браћи у Христу и свако је давао шта је могао. И пекара је давала векне белога хлеба ништима; на капијама кућа богатих људи, убогима су давали новац; пролазници су стављали новчиће у отворене руке оних који су били у сиромаштву.
И Пећа и Вања су добили део. До поднева, Пећина торба је била пуна и он се вратио кући у село. Вања је остао дуже, желећи да донесе кући колико је год могао за породицу. Пре него што се освестио, бледо зимско светло се угасило. Време се променило и почео је да пада снег. Док је журио кући, невреме се погоршало. Вања се пробијао кроз брзо надолазећи мрак. Био је уморан и торба га је жуљала на раменима. Руке су му утрнуле. Хладноћа и умор су почели да га савлађију, па је дечак сео у снег да се одмори. Није се плашио мрака јер ово није био први пут да се враћао кући тако касно. Али снег је тако брзо падао…Вања је устао и натерао себе да крене путем. Дрхтао је док је ледени ветар секао његове образе. Био је толико уморан да су га његове ноге свакога часа могле издати. Заиста, тек тада га је снажни вихор оборио у снег. ‘’Смрзнућу се’’, помислио је, ‘’али, немам још пуно да идем. Мислим да видим светла…’’ Вања је покушао да устане, али није имао снаге. ‘’О, како бих желео да могу да заспим’’, мислио је. ‘’Али, ако заспим, снег ће ме покрити, а сутра је Божић’’. Поново, Вања је покушао да устане, и опет се срушио. ‘’Ако заспим, смрзнућу се…. Божић… Пећа је код куће…’’ Његов ум је лутао. Још један минут и он би заспао и никада се не би пробудио. Али по Промислу Божијем, тројка је управо журила истим путем. У полусвесном стању, Вања је чуо звоњаву звона на улару.’’Мора да су прошли’’, помислио је поспано. Али оштрооки кочијаш га је запазио. ‘’Господине!’’, повикао је ка путнику, ‘’управо смо прошли неки тамни облик.’’
‘’Погледај шта је и учини то брзо. Закаснићемо на прославу.’’ ‘’Стићи ћемо, тројка ће нас, уз Божију помоћ, довести тамо на време. Дозволите ми да боље погледам. Шта ако је то нека особа?’’ У реду, само пожури.’’ ‘’Јесте неко’’, чуо се глас возача кроз снег. ‘’Дечак просјак. Сиромашак. Сигурно се враћао кући за Божић.’’ Барон се стресао. Помислио је на своју децу, код куће, у топлом. ‘’Брзо, донеси га овде!’’, викнуо је кочијашу. ‘’Можемо ли га спасити? То би био најбољи Божићни поклон за децу.’’ Умотао је дечака у своју бунду. ‘’Хајде да пожуримо. Видим светла пред нама, мора да је село.’’
Док су коњи јурили кроз снег, барон је трљао дечакове слепоочнице и руке, и дувао топао ваздух у његово лице. Коњи су скренули у улицу. ‘’Стани у првој кући!’’ Врата су се отворила, и барон је унео дечака. Имао је мало вина и почео је да трља дечака алкохолом. Такође је користио и друге мелеме, и за сат времена, Вања је отворио очи и почео да дише нормално. Док је барон носио дечака, неке старе жене из села су се окупиле, говорећи међу собом: ‘’То је сироче, Вања! Јадан дечак! И то на Бадње вече! Бог га је спасао.’’ Барон је сазнао где Филипич живи, и однео тамо Вању лично. Док су се возили ка другом крају села, Вања је покушавао да гледа десно од барона, где је видео прелепу жену која је држала једнако мило дете у наручју. ‘’Како је то’’, помисли је Вања у себи, ‘’да је он тако мали и изгледа да му није хладно. Ја сам доста већи од њега и умало сам се смрзао.’’
Барон је донео Вању кући до топле пећи. Био је запрепашћен сиромаштвом у којем је породица живела. Испитивао је Филипича о свему, и рекао: ‘’ Сутра је Божић. У Христово име, примите ово као поклон.’’ И предао му новчаницу од сто рубања. Филипич се умало срушио пред бароновим ногама, који је тада журно изашао из куће, а његови коњи похитали по снегу, возећи га на породичну Божићну прославу. Сутрадан, на празник Рождества Христовог, испричао је својој деци како је спасао сироче из смрти. ‘’Данас је’’, помислио је барон, ‘’најсрећнији дан у моме животу. Бог мије подарио да спасим људски живот’’.
На празник Рождества Христовог, Вања је свима описивао како је лепа баронова жена, и како је мило њено дете. ‘’Али барон је био сам’’, рекли су му. ‘’Не, не’’, инсистирао је Вања, ‘’видео сам бароницу са дететом’’. Тада се за тренутак замислио. ‘’Бароница и дете су изгледали као Мајка Божија и Богомладенац Христос на икони коју имамо у цркви.’’ Тада су сви разумели ко су Жена и Дете које је Вања видео. Филипич, захваљујући бароновој помоћи, сада удобније живи. Његова деца и сирочићи су порасли и способни су да му помажу. Што се тиче Филипича, успео је да одвоји сто рубаља на страну. ‘’То је новац сирочића’’, рекао је својој жени. ‘’Бог је то њима послао, и кроз њих мени грешнику. Чим стану на ноге, ја ћу им дати ових сто рубаља.’’ ‘’А ти си се стално жалио на своју судбину’’, одговорила је на то његова жена уз осмех. ‘’ Да, то сам био ја, грешни. Ко зна шта би било са нама да није било Вање, сирочета!’’
Сваке године, на празник Христовог Рођења, код породице Филипич се служио молебан за здравље њиховог добротвора.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Nevena

avatar

Posts : 9
Reputacija : 3
Join date : 04.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Uto Dec 07, 2010 2:59 am

Priča o psiću

Vlasnik trgovine je na vrata objesio natpis: 'ŠTENCI NA PRODAJU.' Taj je natpis mamio djecu. Jedan je dječak došao do prodavača i upitao ga: 'Koliko stoje ti psići?'

Vlasnik mu je odgovorio da su između 30 i 50 dolara. Dječak je izvadio kovanice iz džepa i rekao: 'Imam samo 2,5 dolara, smijem li ih pogledati?'

Vlasnik se nasmijao i zazviždao. Iz pseće kućice dotrčala je Lady i njezinih pet štenaca, ali jedan od njih je zaostajao. Dječak je odmah spazio štenca koji je zaostajao, pa je upitao: 'Što je s tim psićem?'

'Taj je drugačiji od ostalih, rodio se s manom, tako da nikada neće moći trčati kao drugi psići.' Na to je dječak odmah rekao: 'Upravo toga želim kupiti.'
'Ali taj štenac ima manu, ne možeš ga kupiti. Ako želiš baš njega, poklonit ću ti ga.'

Razočaran dječak pogleda prodavača u oči i reče: 'Ne želim da mi ga poklonite, želim ga kupiti. Odmah ću vam dati 2,5 dolara i svaki mjesec 50 centa, dok ga ne otplatim.' Na to prodavač odgovori: 'Taj štenac ne košta ništa jer ne može trčati i skakati kao ostali psići.'

Dječak pogleda prema tlu, podigne lijevu nogavicu, pokaže svoju protezu i kaže: 'Ni ja ne mogu trčati i skakati kao druga djeca i baš zato želim toga psića, kojeg ću samo ja moći razumjeti.'

Prodavač se zamisli i sa suzama u očima reče: 'Dragi dječače, želio bih da svi moji psići dobiju tako dobre gospodare kao što si ti.'
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Uto Dec 07, 2010 2:54 pm

Породична икона

Којим правом сте моје дете уписали на ту вашу веронауку? Требало би да се стидите. Учите једанаестогодишњака којечему, а ја као родитељ нисам обавештен да он долази овамо. Хоћу да Филипа одмах изведете из цркве!

- Смирите се, човече! Шта вам је, побогу?! - свештеник покуша да ублажи срџбу Филиповог оца. - Деца овде долазе по својој слободној вољи. А то што нисте упознати да је ваше дете похађало ових неколико часова веронауке... Филип је првог дана дошао с мајком, вашом супругом...

- Мојом бившом супругом. И досад је госпођа за њега чинила све најбоље, још јој је само фалило да ми сина уписује на некакву веронауку. Ја још увек чекам да ми дете изведете из цркве.

- Жао ми је због ваших породичних проблема, али малопре сте заиста пренаглили. Децу нико не приморава да долазе овамо, ако ваш син убудуће не жели да долази, немам ништа против. А да га из цркве одмах изведем, не би било поштено према осталој деци. Чујете ваљда и сами, још увек увежбавају духовну песму, нећу да их узнемиравам. Кад заврше, изаћи ће и сами.

Без речи, човек се окрете и брзим ходом пође према излазу. Свештеник је кратко време гледао за њим, а затим је сео на клупу пред црквом и покушао да сву пажњу усмери на дечје певање.

Кад су деца изашла напоље, свештеник позва Филипа на страну.

- Отац ти је био овде. Љути се што долазиш на веронауку. Осмех нестаде с дечаковог лица. Сагнуо је главу неколико тренутака, а затим обема рукама стеже свештеникову руку. Гледао га је право у очи.

- Само немојте да ми кажете да више не долазим, оче. Мени је овде тако лепо. Учините нешто, молим вас!

- Једино што могу то је да вас посетим и разговарам с њим - свештеник уздахну. - Обећавам ти само то. Видећемо да ли ће да буде довољно?

+ + +

- Очекивао сам вас. Рекао ми је Филип да ћете нас посетити. Требало би да поштујем вашу бригу за њега, али... Тај дететов одлазак у цркву пао ми је тако неочекивано... Ви и ја смо из различитих светова. Ипак, покушајмо да бар увод у наш разговор буде обичан... Не знам ни да ли вам је мали рекао како се зовем? Ја сам Стојан. По струци сам инжењер, али тренутно покушавам неки приватан посао. Не иде, као и све у овој земљи... Пре два месеца вратио сам се са ратишта у Босни... Још не могу да се приберем, свашта, свашта сам видео... Реците ми, како човек може да зна да ли су у њему границе човечности непромењене?

Тихим, али сигурним гласом свештеник одговори:

- Докле год се узда у Бога, докле год у осмеху детета види Божји благослов да трајемо, у човеку ће добро моћи да се бори са злом, границе његове човечности биће чвршће од сваког бедема.

- Бог, дете, човечност, трајање, осмех... Човече, ја сам својим очима гледао смрт, гној, црве у ранама, муве у човечјим очним дупљама. Нисам ни слутио колико врста мува постоји док нисам видео те унакажене и надувене лешеве. Ништа није тако јадно и ништа толико не смрди као мртвац. Нису у праву они који кажу да су тамо почињена зверства. Ваља рећи истину, спала је маска с лица хомо сапиенса. Љуштура је разбијена и покуљало је зло. Смучио ми се сав људски род, неподношљив ми је, схватите!

- То и јесте циљ човекомрсца - свештеников глас био је непромењен - Човекољубац са крста учи другачије. Зло одувек постоји, али оно никад не сме да буде тежња човекова... А у свету још увек има оних у којима постоји одсјај Бога у души.

- Ја у то не верујем! Мислим да више немам снаге да тражим људску доброту... Ни сам ђаво се не би сетио онога што су ти нељуди чинили... У једном селу, међу многим унакаженим лешевима наишли смо на леш младе, прелепе жене. Лице јој је било нетакнуто, чак јој је и коса била уредна. Таман сам помислио да је нису унаказили јер су им руке задрхтале пред лепотом, кад у трави поред жене угледах срце. Ножем су јој проболи, а затим ишчупали срце. С горчином и иронијом истовремено, сетио сам се "татице" Достојевског. "Лепота ће спасти свет!" Не, нема ничег лепог у времену ватре, у мирису барута и сумпора, у ужасима монструма који су завладали земљом.

Стојан је склопио очи. Брзо је дисао. Мисао да га не сме оставити у таквом стању, претходила је питању свештениковом:

- Шта је са лепим стварима пре одласка на ратиште, вероватно има много догађаја који, упркос свему доцнијем, трају у вама? Могу ли нека друга сећања да испливају на површину? Сећања на љубави, например.

- Да, да, има тих љубави које су дефинисали још стари Латини... Има љубави, али су оне изгледа намењене другима. Мајку одавно немам, немам више ни отаџбину, а и жена ме је напустила. Прошле године, док сам био на војној вежби, отишла је неком гаду. "Права" Српкиња, зар не?! Верујте ми, не љутим се што је отишла, ја сам у то време много пио, али никад нећу да јој опростим што је отишла док сам био одсутан. Толику подлост не могу да опростим. Ни њој, ни њему...

Обема рукама стеже ивицу стола толико да су му нокти побледели.

- Ја једино имам Филипа. Он је само мој. Само мој, разумете?! Једино због њега живим, да њега није, кунем се, одавно бих се придружио армији самоубица. То дете мора да буде само моје. Љубоморан сам на сваког за кога мој син има ма и једну лепу реч. Љубоморан сам и на вас. Како год знате, удаљите га од цркве. Схватите то као молбу, као претњу, како вам драго, али учините тако. А ако већ хоћете о неком да бринете, ено вам мог оца. Мени није потребан. То је човек коме је главна брига била како да ме заштити од животних искушења и гурао ме у све већи амбис вазда мислећи да ми добро чини. Многе одговоре остао ми је дужан. Њему слободно приђите. Могао сам да будем добар спортиста, он ме је одвраћао да не бих запоставио школске обавезе, нисам желео да будем комуниста, он ме је приморао мислећи да ћу тако брже да напредујем на послу. Предуго је моју личност трпао у калуп његове воље... Сад и он увиђа неке ствари, али доцкан. Долазе му неке бабе, неке нововерке, доносе му књиге, видим чита их кад му је досадно. Досадно... Кад добро размислим, сав његов живот је једна велика досада, бледило...

Стојан примаче столицу ближе свештенику. Очи су му цаклиле.

- А Филипа оставите мени. Створићу од њега малог Спартанца, способног, бескомпромисног борца који ће да се узда једино у себе. Кад тад сви ћете признати да је то најисправније васпитање. Не треба му Бог. Он ће бити бог сам за себе, разумете ли?! Контролисаћу му жеље, ако треба и снове. А кад будем убеђен да сам завршио с његовим васпитањем, убићу се да му не сметам. Метак којим ћу то да учиним, чека ме у оној соби тамо. Свако вече, пре него што заспим осетим у руци његову хладноћу. А Филип ће да живи у некој срећнијој земљи...

Прође неко време у потпуној тишини. Стојан је седо ослоњен лактовима на сто, лица прекривеног шакама.

- Не, тако нешто не сме да се догоди - свештеник прекиде тишину. Можда вам је стабло слабо и кривудаво, али корен... Није прави тренутак да о томе говорим. Биће прилика. Само вас молим, поштедите Филипа ваших истина. Превише су суморне за једног дечака па макар то био и ваш син...

У дворишту Филип потрча према свештенику. Кад је угледао његов израз лица, застао је. Свештеник приђе детету, саже се и пољуби га у косу.

- Не морам ништа да ти кажем, ти си паметан дечак, схваташ како је текао разговор - свештеник уздахну. - Збогом, синко! Збогом и нека те Господ чува.

+ + +

Дуг, летњи дан сменило је пријатно предвечерје. Из правца реке почео је да дува слабашан ветар.

Свештеников радни сто био је претрпан старим, пожутелим списима и фотографијама. Око стола неколико лоптица згужваног папира, а хартија у машини била је празна.

Свештеник протрља слепоочнице, прстима прође кроз косу и устаде. Изашао је пред кућу и сео на степеник... Још као дете, волео је да у тихим, мирним вечерима седи на басамку. Да гледа звезде и размишља. Слуша шуморење лишћа, понеку птицу и зрикавце...

Контуре цркве пред њим постепено су нестајале у мраку, али је зато крст на звонари обасјан пуним месецом бивао све уочљивији. Што је ноћ освајала, крст се боље видео уплетен у месечеву светлост.

"Како би лепо било - помисли свештеник - кад би сваки хришћанин својим богоугодним животом обасјао крст Господњи, осветлио га својом душом, целим собом по угледу на светог апостола који каже: "Не живим ја него у мени живи Христос!" Без Бога, људи су неподношљиви егоисти. Ја, ја, ја... То "ја" звечи празнином јер у њему нема Божјег присуства. Зато и љубав, која је насушна потреба, не осећа се као пуноћа, без Божјег дела у њој, веома је окрњена. Од искона човек хоће потпуну љубав, окреће се око себе, тражи тај део свуда, немиран је. Само мали број људи дође до сазнања да је тек са Богом љубав потпуна. Али зато без Бога мржњу, себичност, страх, грамзивост човек доживљава до највећих дубина. Понор греховни...

Свештениково размишљање прекинули су нечији кораци. Био је то Стојан. Поздравише се.

- Дуго сам вас гледао из мрака - рече Стојан и седе поред свештеника - Баш ме занима о чему сте тако предано размишљали?

- О нашој генерацији сам размишљао. О времену у коме живимо.

- А у том времену много је мрака, зар не?

- Ипак бих ја то другачије дефинисао... Мало је Бога. Да, то су праве речи. Мало је Бога у нама.

Заћуташе. Стојан запали цигарету. Кад би повукао дим, врх цигарете би се зажарио и осветлио му лик.

- Филип све време плаче - тихо рече Стојан, а затим се окрете свештенику. - Кажите ми, шта је то што га толико вуче овамо?

Свештеник не одговори. Устаде и ухвати Стојана за мишицу.

- Хајдемо у кућу. Тамо ћемо да нађемо неке одговоре... Данима радим на историјату наше цркве - рече свештеник кад уђоше у канцеларију. - Тешко иде, још увек немам све податке... Нисам вас за то звао. - неко време свештеник је претурао по столу, а кад пронађе фотографију прстом показа на човека који је седео у средини мање групе људи.

- Тај господин био је председник одбора за изградњу наше цркве. На сваком документу из тог периода стоји његов потпис. Има га и на слици - свештеник показа на један од неколико потписа на полеђини фотографије.

- Стојан Рајковић! - Филипов отац погледа свештеника. -Да ли је то мој прадеда?

Свештеник потврдно климну главом.

- Ја сам по том прадеди добио име... Али, ово за цркву нисам знао. Мој прадеда председник одбора за изградњу цркве!

- То није све - рече свештеник. - и у цркви постоје неки одговори. Хајдемо по њих!

Кад су ушли у цркву, свештеник упали светло и пође према великој икони у масивном раму. Прекрсти се и скиде икону са зида. Окрену полеђину иконе према Стојану.

- Лако ћете прочитати текст. Рукопис вам је познат. На полеђини иконе писало је:

"Породична икона Стојана Рајковића, бившег трговца. Цркви Свете Петке предаје је његов унук Боривоје Рајковић, 1946. године."

Стојан пажљиво узе икону од свештеника. Дуго је гледао лик Светог Архангела Михаила на њој. Вилични мишићи му задрхташе пре него што су се појавиле сузе које су му несметано клизиле низ образе. Пољуби икону неколико пута па је опет мало измаче да би је што боље упио очима и душом.

- Мој Свети Аранђеле! Ти си ме неколико пута спасавао од сигурне смрти, а ја нисам ни знао да си моја породична слава. Слава породице Рајковић. Моја и Филипова слава... Филипе, синко, имамо икону наше славе. Нашег Светог Аранђела... Опрости ми, дете! Крв наших предака призивала те је у цркву, а ја, уместо да се томе радујем, испречио сам се између њих и тебе. Мој отац и ја... О, Боже, помози ми да никог не осуђујем. Не смем никога да кривим, мој Свети Аранђеле, јер се бојим да би ме тад опет удаљио од себе, а ја свим срцем желим да до краја живота гледам твој лик у мојој кући. Научићу и да се молим, Филип ће ме поучити. Колико ће само он да се обрадује кад види икону у кући... -

Свештениче! -Стојан викну толико јако да му је глас одзвањао у цркви. То га прену и он приђе и тишим гласом упита свештеника:

- Дозволите ми да икону одмах однесем мојој кући. Молим вас! Даћу новаца колико год кажете.

- Не, брате! - благо рече свештеник. - Обзиром на годину која је уписана, претпостављам да је икона овде донета по мраку. Зато је ви узмите кад је дан, кад је празник. А што се новца тиче... Како да вам наплатимо оно што је ваше... И Филипово и, ако Бог да, многих његових потомака у будућем времену...

Протојереј Томислав Ђорђевић
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Uto Dec 07, 2010 11:15 pm

Piše Golub Lazarević

Te ratne zime, 1943, narod je bio suočen sa svakojakim nestašicama. Negde početkom januara, košava je silovito nosila suvi sneg i ledila reke, pošto je živa u termometru padala ispod minus 20 stepeni. Kada je napadao više od pola metra, sneg je prestao da pada, a deca su po ciči zimi izašla da se sankaju na brdu iznad nevelike varošice, na kome se izdizala prelepa vila bogatog advokata Raše. Dugom i veoma strmom stazom čitavog dana letele su kao strele sanke, raznih veličina i tipova. Prevrtale su se, a deca padala u dubok sneg, nakon čega su ličili na Sneška Belića, ali je sve to samo uvećavalo njihovu razdraganost i podsticalo na graju. Raspoloženje malih sankača nisu mogli da pokvare ni jak mraz, ni slaba ishrana i dotrajala odela i obuća.
Među brojnom decom, Čupa je dete najsiromašnijih roditelja u varošici. Nadimak je stekao zbog lepe, grgurave kose, koja mu je nemarno padala na ramena. Bio je đak četvrtog razreda osnovne, odlikaš i među najboljima u razredu. Posebno je privlačio pažnju svojim crtežima, koji su pokazivali da za slikarstvo ima neobičan talenat. Otac mu je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, a majka je radila kao peračica kada u banjskom kupatilu, kako bi prehranila sinčića i sebe. Uoči samog rata, izgubila je devojčicu od tri godine. Ponosna na sinovljev talenat, majka je uvek čuvala kod sebe u kupatilu sinovljevu fotografiju i crteže, kako bi ih pokazivala banjskim gostima. U svojoj materinskoj radosti i zanesenosti, satima bi pričala o sinu Branislavu, kome mnogi ni ime nisu znali, pošto su prihvatili nadimak Čupa. Pričala majka o njegovoj lepoti, talentu i poslušnosti, ne sluteći da se nad njim nadvila kob sudbine.

Vozikala su se deca čitavog dana, a nastavila su i kada su se, u ranim satima zimskog popodneva, upalile sijalice, koje su varošici davale izgled kao da je izronila iz kakve bajke. Maleni Čupa je imao primitivne sanke, koje je sam načinio, svojom nejakom i nesigurnom, detinjom rukom. One su ga čitavog dana dobro služile i letele bolje i brže od mnogih koje su kupljene u prodavnicama. Zato je Čupa svoju rukotvorinu nazvao „soko“. Osvajalo je veče, nebo se osipalo zvezdama i deca su otpočela da odlaze kućama. Na sankanju je ostalo samo nekoliko najupornijih i, među njima, Čupa.

Nesreća na sankanju
Staza više nije bila pretrpana sankama, pa je dozvoljavala da se od vrha do podnožja leti najvećom brzinom. Čupa je tri puta sleteo, odista brzinom sokola. Ohrabren uspehom i bodrenjem preostalih drugara, odlučio se za još jedan spust, namerivši da zaleti sanke najbrže što mogu. I, zaista, poletele su sanke kao vihor, ali baš kada je dečak stigao do vile advokata Raše, njegove sanke su se rasturille, a nesrećni dečak odleteo je i udario glavom u stub ograde. Nesrećnik se onesvestio, a krv mu je liptala iz razbijene glave.
U advokatovoj vili, u toplom suterenu, sedela je njegova gospođa Desa, dok je njena ćerkica Buba čitala neku knjigu. Deca, onako zbunjena, ne znajući šta da rade sa povređenim i onesvešćenim drugom, jer u blizini nije bilo nikoga od starijih, niti drugih kuća u okolini, ponesu Čupu pravo u suteren advokatove vile. Ali, kada su pokucali na vrata i gospođa Desa izašla i ugledala okrvavljenog dečaka, ciknula je na njih kao guja:
- Vucite se napolje, nevaljalci jedni, da mi tu ne prljate krvlju!
Deca su poslušno povukla onesvešćenog dečaka sa praga. Jedan od njih se okuražio, još jednom pokucao i zamolio:
- Gospođo, molim vas, da ga ostavimo tu u toploj kuhinji, samo dok javimo njegovoj mami?
- Napolje, i da te više nisam videla! - još jednom je odbrusila nehumana žena, a potom zalupila vrata i zaključala ih.
Dvojica dečaka su stavila Čupu na sanke i vukla ga, a jedan otrčao da javi njegovoj majci. Dečak nije dolazio svesti, slabo obučen, a od sankanja zagrejan i znojav. Mraz je činio svoje. Dok su dečaci dovukli nesrećnog dečaka do prve ordinacije i dok je stigla njegova majka, sva uplakana i prestrašena, dečak se ukočio. Hitno je prebačen u bolnicu, lekari su učinili sve što su mogli, ali dečak nije dolazio svesti. Četiri dana kasnije, varošicom je prošla skromna pogrebna povorka. Pored Čupinog odra išli su njegovi drugovi iz škole i sa sankanja, a za kovčegom se jedva kretala njegova siromašna i tugom skrhana majka.
Gospođa Desa je, kada je čula da je umrlo dete, koje nije htela da primi u svoju toplu kuhinju, rekla mužu:
- Ko mu je kriv što njegova majka nije o njemu vodila računa!

Advokatova tragedija
Svršio se rat. U zemlji se normalizovale prilike i advokat se dokopao dobre službe i visokog položaja. Ćerka Buba bila je pri kraju studija, a sin položio gimnazijsku maturu. Obećao je Raša sinu da će, ako maturira na vreme, kupiti nov auto. Nažalost, reč je održao. Odmah nakon kupovine automobila, advokat je sa porodicom krenuo u obilazak Jugoslavije. Prošli su čitavu zemlju bez problema, uzduž i popreko, i advokat je počeo da hvali novu limuzinu, ali i svoje vozačko umeće. Čitavog leta su putovali i tek krajem septembra se vratili kući. Na navaljivanje gospođe Dese, krenuli su u Pirot da obiđu njenu rodbinu. Tek što su izišli iz Sićevačke klisure, počela je da pada krupna kiša, tako da brisači nisu stizali da obrišu vetrobran automobila. Kiša je sve jače padala, pa je advokat požurio da što pre stigne do odredišta. U jednoj krivini naleteo je levom stranom kola na kamion koji je dolazio iz suprotnog pravca. Prolomio se tresak i zveket polomljenog stakla. Leva strana Rašinih kola potpuno je slupana.
Vozač kamiona dao je gas i pobegao, a u advokatovim kolima ostao je na licu mesta mrtav njegov sin. Ćerka Buba je teško povređena, a on i žena bili su iskrvavljenih lica od razbijenog stakla. Kiša je uporno padala, sin, sav polomljen, ležao je mrtav, ćerka ni živa ni mrtva. Raša i Desa su stajali kao u transu, dok je kiša spirala krv sa njihove odeće. Nigde žive duše, a selo daleko.

Plemeniti siromasi
Tek u suton, kada je kiša prestala da pada, Raša je krenuo u selo po pomoć. Tek tada je primetio da se u obližnjoj šumici nalazi nevelika udžerica u kojoj je našao čoveka i ženu sa troje dece. Čim su čuli za tragediju, čovek i žena su sa Rašom izišli na drum i pomogli mu da prenese sina i ćerku u njihovu kuću. Bio je to ubogi siromašak, koji ima samo tu kućicu od dva odeljenja i malo zemlje oko nje. Siromasi su smestili stradalnike u jedini krevet, a njih petoro konačili u kuhinji na podu, prostrvši poderane ponjave. Sutradan su Raša, Dana i njihova ćerka Buba smešteni u bolnicu, dok je sin prenet u mrtvačnicu i istog popodneve sahranjen, bez prisustva roditelja i ma koga od rodbine. Raša i žena su ubrzo izišli iz bolnice, sa trajno unakaženim licima. Ćerka je provela nekoliko meseci na lečenju, ostavši doživotni invalid, bez levog oka i noge.
Gospođa Desa je po čitavu noć plakala i prisećala se kakvo su to sagrešenje počinili da ovako prođu. Znala je da je Raša u svojoj advokatskoj praksi radio sve i svašta za novac. Posle analiziranja čitave Rašine prošlosti, okrenula se sopstvenim pogreškama. Odmah joj je u svesti iskrsla slika okrvavljenog dečaka Čupe, koji bi, da ga je primila u toplu sobu, možda i bio živ. Noćima joj se prikazivao nesrećni dečak sa pohabanim odelom, dotrajalim, žutim, plitkim cipelama, sa jednom odrešenom pertlom. Gledala je njegovu crnu kudravu kosu, posutu snegom, prevrnute plave oči i krv kako curi iznad uha i sliva se niz vrat. U toj nemilosrdnosti prema Čupi, ona je pronašla svoj težak zločin i greh. Uporedila je svoj postupak sa postupkom siromašnih ljudi na drumu, koji su im se one kišne večeri našli u nevolji i ustanovila koliko je mala, bezvredna i jadna, i pored silnog bogatstva koje je imala...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Uto Dec 07, 2010 11:27 pm

Piše Golub Lazarević

U vreme dok se pšenica srpom žnjela, ugledni domaćin Stanimir D. iz Lužnica, najmio je desetak žetelaca iz Vlakče, brdovitog sela podno planine Rudnik, udaljenog desetak kilometara. Kad je sunce sišlo “na konopac” do zalaska, jedan od žetelaca zamolio je domaćina:
- Gazda Stanimire, evo, sunce je već na “zaodu” i vreme je da krenemo kući. Znaš da nam valja dugo da pešačimo do naših kuća, a dosta smo umorni. Radili smo pošteno čitav dan, pa smo zaslužili da odemo na vreme, kako se ne bismo po noći lomatali preko onih brda!...

Gazdino lažno obećanje
Predlog se nije dopao gazdi, te je smislio kako da žeteoce zadrži na njivi do mraka.
- Čujte, žeteoci, žajde da žanjemo dok sunce ne zađe, potom da odemo u selo na večeru, pa ću ja da upregnem konje u kočije i odvezem vas kućama u Vlakču. Radili ste pošteno, učinite da i ovo dokrajčimo, a za povratak ne brinite. Vidite da imam konje kao ale i šta je za njih da pretrče desetak kilometara do Vlakče?! - predloži gazda Stanimir.
Pristanu žeteoci, zadovoljni što neće morati da “tabanaju” preko brda Vučjak, ali kad je posao bio završen, a potom i večera, domaćinu se nije dopalo da, onako umoran i pri piću, vozi radnike još desetak kilometara po noći, koja je već bila uveliko odmakla. Komšija i rođak Stanimirov, Miloš, čovek uvek spreman na raznorazne seoske ujdurme, priskočio je domaćinu u pomoć. Pozvao ga je na stranu i predložio mu na kakav način da izbegne noćnu vožnju do udaljenog sela u podnožju Rudnika, koja mu nikako nije bila prijatna.
- Čuj, Stanimire, kad večera bude pri kraju, ja ću da se izgovorim kako žurim kući, pošto ujutru moram da ustanem veoma rano. Potom ću da se iskradem u mrak. Malko ću da sačekam, a onda ću da te pozovem, predstavim se kao pozivar iz Mesnog narodnog odbora i saopštim ti kako su ti iz Vojnog odseka naredili da, tobož hitno, upregneš konje u kola i odeš u Kragujevac – izložio je Miloš plan koji je Stanimir bez pogovora prihvatio, pun sreće što ne mora, u nedoba, da preže konje u kočije.

Dabogda ti...
Večerali radnici, popili koju i zapodenuli razgovor o svemu i svačemu. Dok su sedeli za bogatom trpezom, nije im se žurilo, pošto im je gazda obećao vožnju do kuća. Miloš je ustao prvi, rekavši kako izjutra mora u Kragujevac, pa mu se valja odmoriti. Nakon nekog vremena, veselo raspoloženje u Stanimirovom domu i graju žetelaca prekinuo je Milošev nešto izmenjen glas sa druge strane tarabe:
- O, Stanimire! O, Stanimire!
- Čujem, ko viče? - odazvao se domaćin, tobož ne prepoznavši rođaka. žAjde u kuću!...
- Ma, ja sam, Milivoje, pomoćni radnik iz Mesnog odbora, i neću u kuću, žurim da još neke domaćine obavestim, nego samo da ti prenesem naredbu. Javili ti iz Vojnog ožseka da hitno upregneš konje u kočije i ideš u Kragujevac. Treba nešto da prevezeš. Naredili da, što možeš hitnije, stigneš sa zapregom pred opštinu... Toliko od mene, a ti vidi šta ćeš i kako ćeš! - završio je Miloš razgovor i nestade u pomrčini.
Domaćin se vratio u kuću i, bajagi, snuždeno, kazao žeteocima kako mu je žao što se tako “potrefilo” da mora u Kragujevac, a baš je namerio da ih odveze kućama u Vlakču, dodajući kako i oni, valjda, znaju da sa vojskom nema šale.
Videvši da od obećane vožnje nema ništa, da ih je gazda propisno nasamario i da će im presesti večera i piće, Vlakčani stanu da “pritežu” kaiševe na opancima i pripremaju se za dugo pešačenje kroz noć. Jedan od njih, koji je sedeo blizu otvorenog prozora i prepoznao Milošev glas, prokleo ga je:
- Tebi, gazda Stanimire, neka je “aram” što smo se, čitavog dana, onoliko trudili. Neka ti Bog plati za dodatnu muku i za ovo što ćemo noćas, ovako umorni, da “tabanamo” preko Vučjaka! A tebi, Miloše, neka Svevišnji učini da ti kuća izgori, i to na sam dan Božića u vreme kad ti u njoj boravi polažajnik i kad se svi raduju velikom prazniku! Da se setiš kakvu si nam nevolju noćas priredio! A nama Bog neka pomogne da noćas, živi i zdravi, stignemo do naših kuća preko one nedođije!

Tako je i bilo
Na rečeni događaj i žetelačku kletvu se, ubrzo, zaboravilo. Komšije su govorile kako ljudi, u ljutini, svašta kažu i to nema nikakvog značaja. Kud bi se otišlo kad bi se sve što neko revoltiran kaže i obistinilo u životu. Tako su i žeteoci bili ljuti, uzgred izrekli kletvu i - nikom ništa. Nije se Miloš setio žetvarske kletve ni na dan Hristovog rođenja, kad je, nakon povratka iz crkve, gde svake godine prisustvuje Božićnoj liturgiji, dočekao polažajnika, sa njim “prelomio” običajnu “česnicu” i nastavio da sa njim i ukućanima mezeti “pečenicu” i nazdravlja prazniku domaćim vinom iz kaoničkog vinograda. Nažalost, kad je bio u najboljem prazničnom raspoloženju i veselju, došao je trenutak da se seti letošnjeg prokletstva koje su izrekli ojađeni Vlakčani.
Kletve su se setili i ostali koji su prisustvovali toj večeri i događaju sa žetvarima, ili su čuli za Miloševu ujdurmu i to onog trenutka kad se, iznenada, u Miloševoj avliji pojavio dim, a potom začulo žestoko zapomaganje domaćina i ukućana:
- Pomagajte, ljudi, izgore nam kuća!... Potrčite, ljudi, upomoć!...
Dok je sa polažajnikom sedeo u kući, u Miloševom dvorištu se zapalila sušara sa mesom. Plamen je zahvatio okapavinu od slanine, a potom i meso koje se sušilo. Kako je sušara bila veoma blizu kuće, plamen koji se visoko digao, zahvatio je krov. Suve grede su gorele kao barut, požar je uhvatio maha i pretila je opasnost da kuća izgori do temelja, a sa njom i ostale zgrade u dvorištu imućnog domaćina. Na zapomaganje Miloša i njegovih ukućana, komšije su pritrčale u pomoć i započele borbu sa vatrenom stihijom. Jedni su vadili vodu iz obližnjeg bunara, drugi uklanjali zapaljene grede i sprečavali širenje požara, treći nisu davali da plamen zahvati susedne zgrade i stogove sa senom. Zahvaljujući pomoći komšija, požar je ugašen, ali je veći deo krova izgoreo i kletva žetelaca se ostvarila.
Tek kad je sve prošlo, Miloš se setio šta mu je razljućeni žetelac iz Vlakče prorekao još jula meseca prethodne godine i prokleo da mu kuća izgori, i to baš na dan velikog hrišćanskog praznika, Božića. Prekrstio se Miloš, zapalio sveću i, kroz molitvu, zahvalio Svevišnjem što se sve na tome svršilo i što mu kuća nije potpuno izgorela. Ovom poznatom seoskom šaljivdžiji, u tom trenutku nimalo nije bilo do šale. Ozbiljnog lica, on se još jednom prekrstio i obećao da se, nikada više, takvim šalama neće služiti. Kažu da je do kraja svog dugog života ovaj amanet ispoštovao u potpunosti.
Nakon nemilog događaja u domaćinstvu komšije i rođaka Miloša, ni gazda Stanimir nije imao mira. Sekirao se što je, zbog njegovog tvrdičluka i neispunjenog obećanja, stradao krov njegovog rođaka, samo zato što je njemu hteo da pomogne u nesvakidašnjoj ujdurmi. Dugo je razmišljao šta li će njega da snađe zbog neispunjenog obećanja i sagrešenja prema žeteocima iz brdskog šumadijskog sela. Srećom, kazna za njega bilo je samo višemesečno strahovanje od Božje kazne. Stanimirov strah bio je bezrazložan, pošto se kletva ispunila samo prema Milošu, kojem je bila i upućena. I pored toga, šumadijski gazda je, ubuduće, uvek pazio da svako obećanje koje da, ispuni u potpunosti.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Uto Dec 07, 2010 11:31 pm

Piše: Radovan Radovanović

Nismo ni planirali da sečemo taj zabran. Bio je vrlo daleko, “u sasvim desetom selu”, a mi smo, maltene oko kuće, tj. u velikoj blizini, imali još nekoliko zabrana i drva za ogrev koliko god nam je trebalo. Drva nikad nismo prodavali, to je bio neki “nepisani dedin zakon”. On se, nekada davno, bavio trgovinom drva za građu, poznavao je svako drvo u svakom zabranu i imao svoje mušterije po okolnim mestima. Nikada mu se niko nije mešao u posao, niti smo ga pitali šta radi, niti koliko zarađuje, ili ne zarađuje. Oduvek smo bili dobrostojeći, tj. nismo zavisili od te trgovine. Drva i jesu bila njegova a, osim toga, ruku na srce, sve što smo i imali, stečeno je zahvaljujući dedinoj inicijativi, novcu i idejama. On je prvi uveo vodu u kuću, prvi smo imali kupatilo, televizor, pojilice za stoku, sve praktično i potrebno on je uvodio u kuću, ne izbegavajući “modernizaciju” poput ostalih starijih ljudi.
Uvek je bio vredan i precizan u poslu, uvek je imao taktiku i razrađenu organizaciju i plan, šta god da je započinjao. Ali, godine su dedu pritisle i uzimale svoje, pa je sve manje mogao da radi, mada mu je mozak “radio 300 na sat”. Iako fizički skoro nepokretan, bio je potpuno svestan i savestan, znao je kad je vreme za koji posao, pa je i dalje on bio glavni organizator svega. Mada je po prirodi bio prilično prgav, bio je pravedan i ukućani su poštovali njegove savete, kao i njega samog.
No, mlađi svet, koliko god imao zaista pravog poštovanja i razumevanja za starije ljude, vrlo često nema strpljenja. Izbegavali to ili ne, nova vremena i novi način života su nerazdvojivi deo nas te se, nekako spontano, prepuštamo sadašnjici i idemo u korak sa njom bez čestog osvrtanja na prošlost i iskustvo, pogotovu tuđe.
Elem, jednog jutra, deda objavi uspaničeno kako je čuo da neko krade drva iz tog najudaljenijeg zabrana. Moram da priznam da nismo uopšte posumnjali u njegovu senilnost jer, uprkos velikom broju godina, ništa nije zaboravljao, niti se ikada od njega moglo čuti nešto suvislo i nepovezano. Ipak, za svaki slučaj, moj otac i ja okrenemo nekoliko brojeva telefona i zaista saznamo da, iz dana u dan, po neki metar stabala nestaje. A zabran je bio, rekoh, prilično udaljen od naseljenih mesta i pored samog puta, tako da krađu nije bilo teško izvesti. Pitam dedu šta misli, šta da radimo? Da li da tražimo kradljivce pa da ih tužimo, ili...
-Ma, ne - odsečeno reče deda. - Da sečemo! Da sečemo koliko god možemo i donosimo kući, pa će se to lako prodati, ako zatrebaju pare. A ako ne zatrebaju pare, drva su potrebna uvek.
Meni bi malo smešno kad deda reče “Da sečemo!” pa se ne uzdržah, nego se nasmejah glasno. Na njegov ljutit i upitan pogled, hrabro ga, još uvek s osmehom, upitah:
-Da ne misliš ti da sečeš? Poslušaćemo te, normalno, ali ćemo raditi mi, mlađi i sposobniji. Sakupiću ja ekipu svojih drugara, otići ćemo jednog od ovih dana sa traktorima i testerama, pa čak i dva-tri dana, ako bude trebalo...
-Da se nisi usudio da kreneš bez mene! - pokuša deda da skoči na noge, ali ga one izdadoše i on klonu nazad u fotelju.
-Pa, šta misliš – počeo sam i ja da gubim nerve – da ću da povedem tamo ljude i gledam u tebe kako polako ideš od drveta do drveta i daješ odobrenje koje da se seče, a koje ne. A oni koji su počeli da kradu, idu redom, pa koliko im stane u prikolicu.
Deda samo podiže prst uvis i ponovi mi još jedanput: “Nemoj slučajno da odeš tamo bez mene!”
Vrlo brzo sam okupio ekipu od pet-šest drugara sa traktorima, prikolicama i motornim testerama. Negde sam već zadužio, negde ću odužiti, ako nekom treba, mogu i da platim... Majka je spremila bogat obrok da ponesemo, otac je pripremio piće i da se zagrejemo i da se osvežimo... Dakle, sve je bilo spremno. Problem je bio samo deda. Kako da ga vodim? I da ga povedem u praznoj prilikolici, kako da ga vratim na punoj? Osim toga, svi smo mladi, radimo opuštenije i drugačije kad na nas ne motri starije oko i kad nas niko ne opominje ili gunđa, a deda je imao takve navike...
I, doseti se jedan od mojih ortaka.
-Smesti dedu u prikolicu i stavi još u nju nešto što ti nije potrebno u planini: neku sekiru viška, neki konopac, tako nešto... a prikolicu otkači od traktora, pa kad izađemo iz sela ti uzimi moju, pošto ja imam dve. Deda će ostati u prikolici i, dok se on izgalami, mi ćemo već stići do zabrana.
Ja učinih baš tako. Deda je sedeo u prikolici, ozbiljan a nekako svečan, preko njegovih nogu ćebe, pored njega neki zavežljaji, stara sekira, neki pokidan lanac...
Kad sam seo za volan i okrenuo se da ga pogledam, bi mi ga žao. Ali, samo na trenutak. Upalih traktor i kretoh, punom brzinom. Bez prikolice i dede. Kad sam bio prvi vrhu ulice, okretoh se još jednom: stajao je u prikolici i preteći mahao rukama...
Usput smo se smejali šali. Dobroj. Malo bezobraznoj, ali neophodnoj. Tako veseli i dobro raspoloženi, stigli smo do zabrana i krenuli na posao odmah. Zabran je bio ogroman i jedva da se i primećivalo ono što je ukradeno. Drva ko strele, prava, debela, nekako ponosita... Odmah smo se organizovali i krenuli s poslom. Redom sečemo nas nekoliko, dvojica krešu granje, a posle tovarimo svi zajedno...
Radili smo tako do dobrog umora, a onda posedali na jednu čistinu da prezalogajimo i osvežimo se malo. Nismo se dugo zadržavali, i uz seču smo bili svi blizu jedan dugom, pa smo se dovikivali, tako da nije bilo potrebno gubiti vreme na razgovore i šale bez rada testera.
Dve prikolice su već bile pune i vezane, nasečenih drva je bilo bar za još dve, ali mi nastavismo istim tempom, s dogovorom da, i kad napunimo sve prikolice, ako budemo imali vremena, sečemo još, jer ćemo doći i sutradan.
I, dok smo tako razdragani i orni išli od drveta do drveta, ja se primakoh sledećem koje mi je bilo na redu. Čudno neko drvo! Nigde ni jednog žutog lista, kao da nije jesen. I, nekako belo! Osvrnem se, osmotrim ostalo drveće, pa opet ono ispred sebe. Brate, sva su ista! Ali opet, ovo nekako nije. Ne znam zašto ali - nije! Još malo sam se okretao oko njega i zagledao ga zamišljen, ali onda videh kako niko od mojih drugara ne stoji, pa upalih testeru i krenuh ka njemu.
Pri prvom dodiru testere i kore drveta, kao da me je struja odbacila! Odskočio sam metar-dva od drveta, počeo ponovo da ga zagledam, pa se opet primakoh. Ovog puta, testera glatko poče da zaseca, kad odjednom osetih neko neverovatno vibriranje i pritisak na rukama. Počeo je znoj da me obliva, nisam mogao da izvadim testeru, a nisam mogao više ni da je držim u rukama. Počeo sam da se osvrćem da nekog dozovem, kad odjednom ugledah kako na onoj čistini gde smo jeli, staju kola. Iz njih izađe sveštenik iz našeg sela i - moj deda!
“Gle ti njega, čega se dosetio” - pomislio sam, pomalo ogorčeno, ali i uz mnogo olakšanja. Osetih da je moja testera prestala da radi i ja je lako izvukoh iz drveta. Dok sam to radio, deda i sveštenik su već, krupnim korakom, išli u mom pravcu. Deda se čak nije ni oslanjao o svoj štap, već je vitlao njime, pa sam bio skoro siguran da će me udariti čim signe do mene. Sveštenik je, u hodu, otvarao svoju torbu i vadio stvari koje su mu bile potrebne...
Sve testere su umukle, niko se nije ni oglasio, svi smo stajali i gledali u njih. Odjednom primetih da sam potpuno sam pored onog drveta, da nikog od mojih drugara nema blizu mene i obuhvati me neka čudna jeza... Iako su maltene trčali do mene, na dedi se nije primećivao ni trag umora.
-Nisi ga odsekao! - uzviknu nekako blistavo, ali oštro i glasno.
-Hteo sam, ali... - počeo sam da mucam.
-Ali nisi mogao, nije se dalo – završi moj deda. Onda podiže oči ka nebu: “Hvala Ti, Gospode. Hvala ti, Prepodobna mati Paraskevo, hvala ti, Sveta Petko....”
Sveštenik je stavio epitrahilj preko glave, izvadio krst, bosiljak, tamjan, flašicu Svete vode i svoj molitvenik. Sve to je uredno postavio pored drveta, a zatim upalio tamjan, prekrstio se i počeo sa molitvom. Zatim je, Svetom vodom iz flašice zalio sitne zasekotine koje sam testerom načinio na drvetu... Svi smo ćutali kao zaliveni, zbunjeni, ali i prestravljeni...
Kad je to završeno, svi smo posedali na onu čistinu, ćutke.
-A gde si ti bio? - upitah drugara koji je radio sa mnom i koji je trebalo da bude pored mene onda kad je počelo da mi se dešava sve to što se dešavalo.
-Učinilo mi se da sam video jednu ženu kako izlazi iza tog drveta i zamiče u šumu. Krenuo sam za njom da vidim ko je i šta je tražila tu...
-To je bila Sveta Petka, sine...- poče moj deda da priča. - Ovaj zabran sam ja nasledio, ali sam s ove strane sekao i prodavao građu sve dok se ti nisi rodio. A kad su mi javili da sam dobio unuka, tebe, i to baš na Svetu Petku, došao sam ovde i zasadio ceo ovaj deo, počevši baš od ovog mesta, i namenivši ovo drvo baš Svetoj Petki, da bude tvoj čuvar. Jer, kome bi to drugom ostalo, nego tebi? Zato sam toliko insistirao da pođem s vama. Znam ja da ne mogu da vam pomognem fizički, ali sam hteo to da ti kažem baš pored drveta, da znaš ti, a i da upozoriš svoje potomke. To je sveto drvo, sine! Koje god hoćeš drugo, ti seci, ali njemu i pred njim se uvek prekrsti i pokloni...
-Ali, deda – rekoh mu - ja to znam tek sada, a oni koji su počeli da kradu ne znaju, nastaviće s krađom i odsećiće ga...
-Ne, neće moći – reče deda sigurno, i prosto nekako svečano. - Teško da će moći da ga odseku, a ako čak i budu uspeli, neće moći da ga odnesu, budi siguran u to. To je tvoje drvo, zapamti, i učini onako kako sam ti rekao.
Posle toga, deda i sveštenik odoše, ali i mi smo izgubili volju za rad. Natovarismo ono što smo odsekli, pa sutradan dođosmo ponovo. I još naredna tri dana. Svakog dana sam prvo prilazio drvetu, poljubio ga, prekrstio se i poklonio se. I svakog dana sam sve manje primećivao one zasekotine u njemu. Kao da su zarastale...
Bilo je to pre sedam-osam godina. Pre neki dan sam, igrom slučaja, prolazio kroz taj kraj, pa sam zamolio kolegu da zastane da nešto samo pogledam. Otrčao sam do zabrana: mladi bagrem se granao svuda u nedogled, a drvo je opet onako čudno blistalo, visoko i uspravno, bez ikakvog traga zasekotina na njemu. Priđoh mu, poljubih ga, prekrstih se i poklonih. A zatim, kao da me neko gurnu u leđa da me opomene, pogledah ka nebu i opet se prekrstih: “Hvala ti, deda...”
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Čet Dec 09, 2010 11:29 am

Jednog dana, kad sam bio prva godina srednje škole, video sam jednog dečaka iz mog razreda kako ide kući.
Zvao se Kyle. Izgledalo je, kao da nosi kući sve knjige.

Pomislio sam: "Zašto bi neko nosio sve svoje knjige kući u petak? Ovaj zaista mora biti da je štreber." Sam sam imao lepo isplaniran vikend (slavlja i fudbalska utakmica s prijateljima sutra popodne), zato sam samo slegnuo ramenima i produžio dalje. Hodajući, video sam da prema onom dečaku ide grupa dece. Potrčali su k njemu, srušili mu knjige na tlo i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u blato. Njegove naočare su odletele i video sam kako se zaustavljaju desetak koraka od njega. Pogledao je prema gore i video sam mu tugu u očima. U srcu sam saosećao s njim. Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći tražio svoje naočare, ugledao sam suzu u njegovim očima. Dodajući mu naočare, rekao sam: "oni dečaci su budale. Zaista bi već morali da odrastu." Pogledao me i rekao: "Hej, hvala!" na njegovom je licu bio velik osmeh, jedan od onih koji izražavaju iskrenu zahvalnost. Pomogao sam mu da pokupi knjige i upitao ga gde živi. Pokazalo se da živi blizu mene, pa sam ga upitao, kako to da ga nisam ranije viđao. Rekao je, da je pre išao u privatne škole. Pre toga se ne bih nikada družio s nekim, ko je pohađao privatnu školu. Celim putem do kuće išli smo peške i pomogao sam mu da nosi deo knjiga. Pokazalo se da je zanimljiv dečak. Upitao sam ga bi li hteo s mojim prijateljima da igra fudbal. Rekao je da želi. Družili smo se celi vikend, i što sam bolje upoznavao Kyle-a, sve više mi se sviđao. Moji prijatelji bili su istog mišljenja. Došao je ponedeljak jutro i tamo je opet bio Kyle s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao: "Ti ćeš zaista da nabildaš mišiće s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!" Samo se nasmejao i dao mi polovinu knjiga.

Kroz sledeće četiri godine Kyle i ja postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo da razmišljamo o faksu. Kyle se odlučio za Georgetown a ja za Duke. Znao sam da ćemo zauvek biti prijatelji i da kilometri nikad neće biti problem. On je hteo da postane lekar, a ja sam ciljao u poslovne vode uz pomoć fudbalske stipendije.

Kyle je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Celo vreme zezao sam ga da je štreber. Morao je da pripremi govor za maturu. Radovao sam se što ja nisam morao da idem na binu i govorim. Na dan mature video sam Kyle-a. Izgledao je fenomenalno. On je bio jedan od onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu. Malo je mišićima popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao sa naočarima. Imao je više sudara nego ja i devojke su ga obožavale, tako da sam ponekad bio ljubomoran. Danas je bio jedan od tih dana. Video sam kako je nervozan zbog svog govora. Zato sam ga lupio po leđima i rekao: "Hej, veliki čoveče, bićeš odličan!" Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmejao se. "Hvala", rekao je.

Nakašljao se i počeo govor.
"Matura je vreme da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali tokom ovih teških godina. Svojim roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru ... ali najviše svojim prijateljima. Ovde sam, da vam kažem, da je biti nekome prijatelj, najveći dar koji toj osobi može da se da.

Ispričaću vam priču."

Gledao sam u svog prijatelja u neverici, dok je on pričao priču o danu našeg prvog susreta.
Preko vikenda je nameravao da se ubije. Govorio je o tome, kako je ispraznio ormarić, da posle njegova mama ne bi morala da dođe i nosi kući njegove stvari. Duboko me pogledao i uputio mi mali smešak. "Hvala bogu, bio sam spašen. Moj prijatelj me je spasao od smrti."

Čuo sam uzdah, koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni dečak pričao o svom najgorem trenutku. Video sam njegovu majku i oca kako me gledaju i smeše mi se onim istim zahvalnim osmehom. Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega toga.

Nikad ne potcenjuj moći svojih dela.
Jednim malim gestom možeš nekome da promeniš život. Na bolje ili na gore. Bog nas "pušta" u naše živote, da na neki način utičemo jedni na druge.
Tražite Boga u drugima.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Čet Dec 23, 2010 8:26 am

Osam lazi moje majke

Moja majka nije uvijek govorila istinu. Slagala mi je osam puta u bitnim životnim trenucima!

Priča počinje sa mojim rođenjem. Rođen sam kao sin jedinac u veoma siromašnoj porodici. Siromašnoj do te mjere da nismo imali dovoljno hrane, a kamoli nešto više. U rijetkim prilikama zadesilo bi se da imamo malo krompira u kući. Majka bi pripremila skromni obrok i uvijek bi istresala svoj dio na moj tanjir govoreći: ”Jedi, sine, ja nisam gladna.”

To je bila njena prva laž

Kada sam malo odrastao, moja majka bi, po okončanju kućnih poslova, otišla do rijeke koja se nalazila ispod kuće, nadajući se da će uloviti ribu kako bih ja jeo zdravu hranu i razvijao se kao svako drugo dijete. Jednom prilikom, uspjela je uloviti čak dvije ribe. Požurila je u kuću i spremila obe ribe i stavila ih pred mene. Ja sam malo-pomalo jeo ribu, a moja je majka jela ono što je ostajalo iza mene na kostima. Vidjevši to, moje je srce zatreperilo i onu drugu ribu stavio sam pred majku, a ona ju je vratila rekavši:

“Sine, pojedi i ovu drugu, jer znaš da ja ne volim ribu.”

Ovo je bila njena druga laž.

Vrijeme je prolazilo i došao je dan mog polaska u školu. Kako nismo imali dovoljno imetka da se školujem, majka je otišla u jednu trgovinu odjeće i dogovorila se sa vlasnikom da prodaje odjeću po kućama uglednih i bogatih ljudi. Jedne hladne i kišovite noći, majka se duže zadržala na poslu. Čekajući je kod kuće, zabrinuo sam se i izašao da je potražim. Ugledao sam je kako nosi torbu sa odjećom i kuca na vrata tuđih kuća. Zovnuo sam je:

”Mamaaaaa, hajde dođi. Idemo kući, kasno je i hladno. Možeš nastaviti sutra ujutro!”

Ona se nasmijala i rekla: ”Sine moj, ja nisam umorna.”

Ovo je bila njena treća laž.

Došao je dan polaganja školskih ispita. Iako je bilo veoma vruće, majka je željela poći sa mnom u školu. Sunce je pržilo zemlju, a površina pijeska titrala je od toplote. Ušao sam u školu, a ona je ostala čekati u školskom dvorištu. Kada su se ispiti završili, izašao sam iz škole, a ona me dočeka u topli majčinski zagrljaj, ispunjen ljubavlju i milošću. U ruci je držala hladan i svjež sok koji je kupila radi mene. Kada sam ga počeo piti, okrenuo sam se ipogledao u nju: niz njeno čelo slivale su se kapljice znoja. Pružio sam joj čašu i rekao: ”Majko, pij”, a ona reče: ”Sine, samo ti pij. Ja nisam žedna.”

Ovo je bila njena četvrta laž.

Nakon smrti mog oca, majka je živjela teškim udovičkim životom. Preuzela je svu odgovornost za vođenje kuće, jednostavno – morala se brinuti o svemu. Život je postao teži, a mi smo često gladovali. Pored naše kuće živio je moj ujak, inače veoma dobar čovjek. On nam je često slao hranu da utolimo glad. Kada su komšije vidjele da je naše stanje postalo nesnošljivo, savjetovali su majku, koja je još uvijek bila mlada, da se uda za čovjeka koji bi nam pomagao. Međutim, moja je majka odbila ovaj savjet riječima: ”Ja nemam potrebe za ljubavlju.”

Ovo je bila njena peta laž.

Po završetku fakulteta, dobio sam dobro plaćen posao u jednoj firmi i odlučio sam da preuzmem brigu o kući. Kako je majčino zdravlje oslabilo, nije više mogla prodavati odjeću po kućama, tako da je počela prodavati povrće na tržnicama. Kada je odbila da prestane raditi, izdvojio sam dio svoje plate i dao joj, a ona je odbila primiti rekavši: ”Čuvaj, sine, svoje pare, ja imam dovoljno za sebe.”

Ovo je bila njena šesta laž.

Bez obzira što sam dobio posao, nastavio sam školovanje i ubrzo sam magistrirao. Postigao sam uspjeh i povećali su se moji prihodi. Jedna firma ponudila mi je dobar posao u svom sjedištu u Njemačkoj. Zbilja sam se obradovao i tako počeo i sanjati o novom srećnom životu. Nakon što sam otputovao i sredio svoje stanje, nazvao sam majku i pozvao je da živi kod mene. Ona nije htjela da me ometa i rekla mi je: ”Sine, ja nisam naučila da živim lagodno.”

Ovo je bila njena sedma laž.

Kako je vrijeme prolazilo, majka je sve više starila i ubrzo je oboljela od zloćudnog karcinoma. U tim teškim trenucima neko joj je morao pomagati. Šta sam mogao da uradim kada su između mene i moje voljene majke bile mnoge države? Ostavio sam sve i vratio se kući. Majku sam zatekao u postelji. Kada me je ugledala, pokušala je nasmijati se. Srce mi se cijepalo jer je bila iscrpljena i slaba. Nije to više bila ona majka koju sam poznavao…. Suze su se počele slijevati niz moje obraze, ali ona me i tada pokušala utješiti rekavši:

”Sine, ne plači, ja ne osjećam bol.”

Ovo je bila njena osma laž.

Nakon što je to izustila, zatvorila je oči i više ih nije otvorila. Svakome ko uživa blagodat živih roditelja, poručujem:

Čuvaj ovu blagodat prije nego što budeš tugovao za njenim gubitkom.

Svakome ko je izgubio svoju voljenu majku, poručujem:

Uvijek se prisjeti…
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   Čet Dec 23, 2010 1:01 pm

Istinita prica o Silvesteru Staloneu

Silvester Stalone je rođen u siromašnoj porodici u Njujorku. Porodica mu je bila toliko siromašna da ga je majka čak rodila na školskom pragu. Nesreća prilikom porođaja oštetila mu je jedan facijalni živac ostavljajući pritom paralizovanim dio usne, jezik i bradu. Kao za posljedicu imao je nejasan izgovor i oborenu donju usnu.Uprkos njegovim ograničenjima, Stalone je imao kristalno jasnu namjeru, a to je da postane glumac. To nije samo bila obična želja, već potpuno uvjerenje da će postati glumačka zvijezda i bio je neumoljiv u izvođenju svoje namjere.

Priču koja slijedi ispričao je Silvester Stalone jednom svom prijatelju, a ovaj ju je prepričao na jednom od svojih seminara.


Otprilike priča ide ovako…

…Stalone je od početka znao šta hoće da radi i šta hoće da postane.
Znao je da će biti u filmskom biznisu i tačka. Ne samo na televiziji, već na i filmskom platnu. Želio je da inspiriše ljude, ne iz razloga da bi bio popularan, već da bi zaista inspirisao ljude i pokazao im za šta su sposobni, i kako mogu da prevaziđu životne prepreke. Jer u svom pravom životu, osjećao se kao da je to i sam radio.

Pokušavao je sve vrijeme da nađe posao i filmskom biznisu i nije bilo kao ”Adrijanaaaaa!” (onaj njegov promukli glas) i da su mu odmah rekli da je zvijezda i primili ga da glumi. Nije uopšte bilo tako.
Gledali su ga i govorili su mu da izgleda kao idiot, da treba da radi nešto drugo, „…nema mjesta za tebe, nećeš nikada biti zvijezda u filmovima, niko neće da gleda nekog ko izgleda tako glupo i govori samo sa jedne strane usana.“ I dobijao je ne, ne, ne i ne. Svuda su ga odbijali.
Tom prilikom je rekao: ”Bio sam izbačen više od 30 puta od svake agencije.”
Govorio je: „Došao bih u 4 sata ujutru prvi i sjedio bih do jutra. Iz dana u dan.“
I tako je najzad i dobio svoju prvu ulogu. Glumio je nekog pljačkaša kojeg su pretukli za nekih 20 sekundi. I uradio je takva 3 kratka filma. Nikada nije dobio ništa veliko. Odbijanje, odbijanje i samo odbijanje. I konačno je shvatio da to više ne ide tako. I promjenio je pristup. Rekao je: ”Umirao sam od gladi, nisam imao ni za grijanje u mom stanu, žena mi je svaki ubogi dan gunđala za vratom da idem da tražim posao”. Tu ga je drugar upitao: ”Pa dobro, zašto onda nisi išao tražiti neki posao?” Stalone mu je odgovorio: ”Jer sam znao da ako pronađem posao, zadovoljio bih glad i smirio bih se. Ovo je bio jedini način da uradim to što hoću i da porušim sve ostale mostove iza sebe da se ne bih više mogao vratiti. Ako bih našao novi posao, ušao bih u taj ritam gdje bih imao sigurnost od posla, izgubio bih vatrenu želju za glumom i moj san bi nestao. Želio sam da držim tu glad, ta glad je bila moja jedina prednost. Moja žena to nije mogla da razumije. Mnogo sam se svađao sa njom, bio sam švorc, bilo je hladno, nisam imao para. Užas! Ali jednoga dana otišao sam u javnu biblioteku, jer je tamo bilo toplo. Nisam prosto htio ništa da čitam, već samo da se ugrijem. Bio sam tamo i sjedio sam na stolici i neko je ostavio neku knjigu. Bacio sam pogled na knjigu. Bile su to neke priče od Eda Grauna. Počeo sam da čitam i bilo mi je jasno sve o čemu je pisao.” I drugar ga je pitao: ”I kako ti je ta knjiga pomogla?” Stalone je rekao: ”Ta knjiga me je izvukla. Navela me je da pomislim kako mogu da utičem na druge ljude, da ih dotaknem, da ne mislim samo o sebi. Možda i odlučim da budem pisac, pomislio sam. Pokušavao sam da napišem nekoliko scena, ništa nije uspijevalo, bio sam i dalje švorc. Nisam imao ni 50 dolara. I konačno, jednog dana se desilo da sam prodao jednu skriptu za 100 dolara. Ubrzo sam međutim i potrošio taj novac, pa sam i dalje sam nastavljao po starom. Bio sam toliko švorc da sam prodao i ženin nakit. Znate… postoje neke stvari u životu koje ne biste smjeli nikada da radite. To je bio kraj naše veze. Toliko sam bio propao, nismo imali para, nismo imali hrane. Nismo imali ništa.
Alii najviše na svijetu što sam volio, to je bio moj pas. Volio sam tog psa, jer on mi je pružao neprekidnu ljubav i radost (za razliku od žene). Ali bili smo toliko na dnu da nisam mogao ni psa više da hranim. I otišao sam u prodavnicu alkoholnih pića, bio je to najtužniji dan moga života. Stajao sam ispred te prodavnice i pokušavao da prodam svog psa strancima. Da ga prodam za 50$. I jedan čovjek je naišao i htio je da ga kupi.
Pregovarali smo dugo i prodao sam mu na kraju psa za 25 dolara. Kada sam odlazio odatle, plakao sam. Najgora stvar koja mi se ikada u životu desila!
Dvije nedelje kasnije gledao sam borbu između Muhameda Alija i nekog bijelca (ne znam tačno kako se zvao). I bijelac dobija nevjerovatne batine, ali i dalje nastavlja da se bori! I pala mi je na pamet ideja!
Čim se meč završio počeo sam da pišem scenario. Pisao sam 20 punih sati (za koje nisam spavao). Cijeli film sam napisao za 20 sati. Na kraju sam se tresao, bio sam tako uzbuđen. Znao sam šta sam htio i znao sam zašto sam to htio. Trebalo je samo da to sprovedem u djelo. Krenuo sam konačno sa namjerom da prodam agencijama skriptu. No oni su čitali i govorili, ”pa ovo je smiješno, ovo je predvidljivo”. (Zapisao sam sve stvari koje su mi rekli i pročitao sam ih na noć dodjele Oskara, kad smo pobijedili. Najveća osveta je masovni uspjeh.) Pokušavao sam i dalje da prodam scenario, ali niko nije htio, i dalje sam pokušavao, gladan sam, nemam para. I konačno sam naišao na ljude koji su pročitali scenario i vjerovali u skriptu i zavoljeli je! Ponudili su mi 125 000 dolara za skriptu. Ja sam im uzvratio: “Vi mora da se šalite!“ Ok, rekao sam, prodaću vam pod jednim uslovom, da ja glumim glavnu ulogu u tom filmu. Oni su počeli: ”O čemu ti pričaš?! Pa ti si pisac.” Stalone je odgovorio: ”Ne-ne-ne, ja sam glumac!”, ”Ne-ne-ne, ti si pisac!”, ”Ne-ne! Ja sam GLUMAC! To je moja priča i ja sam Roki’. Moram dobiti glavnu ulogu.”
”Nema šanse, nećemo ti platiti 125 000 da igraš u nekom filmu. To je bacanje para.” Htjeli su Rajana O’Nila da igra Rokija. Stalone je govorio da je on Roki, oni nisu htjeli. I on pobjesni i reče: ”Ako nećete, ne morate.” I krenu da izlazi iz sobe.
(Tu je čovjek, koji mu nudi 125 000 dolara za scenario, on odbija uprkos bijedi u kakvoj je bio. Nevjerovatna vjera i vizija!)
Znao je koliko zaista vrijedi i bio je u potpunosti predan tome.
Nekoliko nedelja kasnije su ga ponovo pozvali. Ponudili su mu sada 250 000 dolara, ali da ne igra u svom filmu.
Odbio ih je opet. Posljednja ponuda im je bila 325 000 dolara!! Željeli su ovu stvar. On je rekao: ”Ne, nema šanse!” i konačno su se sporazumjeli i dali su mu 35 000 dolara. I snimili su film sa malim budžetom, nisu vjerovali da će uspjeti. Ipak nisu htjeli mnogo novaca da troše na njega. Uložili su oko milion dolara u film „Roki“, a na kraju su zaradili 200 miliona!!!
Što je interesantno… drug ga je upitao, i šta si uradio sa svim tim novcem? Tih 35 000 nije mali novac!?
”Prva stvar koju sam uradio, jeste da sam cijeli dan stajao ispred prodavnice alkoholnog pića i nadao se da će doći čovjek kome sam prodao moga psa. Htio sam da ga otkupim.“
Šta se desilo?
”Već treći dan sam stajao tamo i taj čovjek je konačno naišao. Vidio sam ga i nisam mogao da povjerujem…eno moga psa! Pogledao sam ga i rekao mu: Gospodine, da li me se sjećate? Prošlo je oko mjesec i po dana, prodao sam vam moga psa. Onda sam bio bez para i umirao sam od gladi, on je moj najbolji prijatelj, sigurno ga volite takođe, ali moram da ga imam nazad. Znam da ste mi platili 25$, ali ja ću vam dati 100$ za njega. ”Ne, nema šanse, to je moj pas sada, ne možete ga kupiti više”.

I promijenio sam pristup, pa sam mu rekao 500$ za psa!
Čovjek je rekao: ”Apsolutno nema šanse”
Ok, onda 1000$ za psa: ”Nema šanse da ga kupiš za bilo koje pare”

Drugar ga je opet upitao: “I šta si uradio?!“

”Znao sam šta treba da radim, pa sam preuzeo stvar u svoje ruke, još jednom sam promijenio pristup, ali sam na kraju ipak dobio psa!!”

“I? Koliko te je to koštalo?” – nestrpljiv je bio prijetelj.

Stalone je odgovorio: ”15 000 dolara i uloga u Rokiju”.


Snovi nikad ne umiru – umiru samo sanjari
.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Obično - neobične priče iz života   

Nazad na vrh Ići dole
 
Obično - neobične priče iz života
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Zlatna pravila porodičnog života

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
NesaDeBeli - Lovac na sreću :: Gde pronaći sreću-
Skoči na: