NesaDeBeli - Lovac na sreću
Ako nemaš dovoljno sreće, znaj da si naišao na ljude koji ti žele pomoći.
Ukoliko imaš sreće, ostani i pomozi ostalima koji je nisu našli.
Bilo da ostaneš ili da odeš, ja ti želim da imaš uvek dovoljno sreće.
NesaDeBeli - Lovac na sreću


 
PrijemPortalČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
Zadnje teme
» Slika za novi forum
Pon Okt 03, 2016 10:11 am od NesaDeBeli

» Sest pesama
Pet Mar 11, 2016 12:37 pm od NesaDeBeli

» Supstance i industrijski preparati koji pomažu razvoj ćelija raka
Uto Apr 16, 2013 1:07 pm od NesaDeBeli

» Preparati koji pomažu u borbi protiv tumora
Uto Apr 16, 2013 1:04 pm od NesaDeBeli

» Biljke koje pomažu u borbi protiv tumora
Uto Apr 16, 2013 12:26 pm od NesaDeBeli

» Rak iz mog ugla
Uto Apr 16, 2013 12:18 pm od NesaDeBeli

» Program Stranka Debelih Srba ( u izradi, potrebna pomoć )
Sub Jan 07, 2012 11:40 pm od NesaDeBeli

» Poučne priče s raznih strana sveta
Čet Jun 23, 2011 11:47 am od NesaDeBeli

» Link Lolicka
Sre Apr 27, 2011 1:54 pm od NesaDeBeli

Navigacija
 Portal
 Indeks
 Lista članova
 Profil
 FAQ - Često Postavljana Pitanja
 Traži
Forum
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Socialni obeležak stranice
Socialni obeležak stranice digg  Socialni obeležak stranice slashdot  Socialni obeležak stranice yahoo  

Bookmark and share the address of NesaDeBeli - Lovac na sreću on your social bookmarking website

Delite | 
 

 SIMA PANDUROVIĆ

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: SIMA PANDUROVIĆ   Ned Nov 28, 2010 8:37 am

SIMA PANDUROVIĆ

1883-1960


Sima Pandurović (Beograd, 14. januar 1883. — 27. jul 1960) bio je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po).
Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu i počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Prvi svetski rat je proveo u internaciji u Boldogasonju i Nežideru, a po njegovom završetku bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.
Rano je počeo da peva, ali istovremeno je živio i radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, zatim sa Disom uređivao Književnu nedelju, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis Misao.
Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano.
Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je mnogo i uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem.


------------------------------------------------------------------


Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se seta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav - najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam još
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...

--------------------------------------------

BEZ MOTIVA

O, ovih dana kad nas slabo sluša
i bog i nada i razum očajan;
O, ovih dana kad se zapenuša
dubinom duše gnev skriven i tajan;

Kad nas opet, kao u snu mučnom
zagrli beda velika i živa,
a bolno srce u trzanju žucnom
procvili strasnom pesmom bez motiva.

O, u te dane da mi se preneti
u nepoznate, egzotične kraje,
predeo dalek, gde će me uzeti
priroda dobra s dušom mojom da je,

k'o dobra majka, uteši,uljulja
u setnoj pesmi moga zavičaja,
tamo daleko,od zarazna mulja
života našeg, ispod tropskog sjaja

sunca što budi na pokret i nadu,
životom blešti i greje i peče.
Tu bih, pod starim drvetom, u hladu,
doček'o mirno i duboko veče.

Zaboravio prošli život kužan.
S fakirskom verom dočekao tu bih
san dubok, večan i željan i nužan,
sam, lišen sviju doživljaja grubih.

Nagradu celu dobio bih tada
za cvetno doba svojih ideala
i jesen njinu u ponoru jada
za dugu borbu u životu žala,

za slom ideja i neuspeh vere
otrovan mozak i srce prozuklo,
sram siromaštva što ga nemar pere
i, nekad silno, uzdanje umuklo.

Jer južne zvezde, čini mi se, sjaju
k'o nad sudbom mi njene oči što su;
Jer priroda će u tom čudnom kraju
možda na njenu mirisati kosu;

Jer dane ove svršiti mi treba
predstavom živom sna mladosti moje;
jer Bog nam šalje utehu sa neba
kad sveta ovog potamne nam boje.
__________________


Veze

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag
Nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
A osetan ipak, tužan ili drag,
Ko miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,
Lutaju i žive... i ko im zna put!
I jave se katkad živima kroz sloj
Vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,
Il jesenji studen vetar, ili tek
Proleća uzdah razdražljiv i mek,
I svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,
Davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
S mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,
Sa svetom što više ne postoji sad;
A mirisi duše što oko nas kruže
Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

-------------------------------------------

MRTVI PLAMENOVI

I

Saranili su njene oči sjajne
U tamu groba, u života bol;
Saranili su njene ruke bajne
U carstvo tame, samrtnički dol.

I oči moje sreće moje vajne
Ne osećaju više bleskav sjaj,
Ne osećaju više sreće trajne
Gde hladni groba prostire se gaj.
I isplak'o sam sve želje i nade
Na gladni, surov, studen kamen taj.

Pohodim, katkad, njene duše mlade
I lepog tela sivi, trošni prah;
Životom živim na groblju, što znade
Vidati tužno i žudnju i strah.

I nikad više, nikad ne zaželim
Lepote što ih pruža zorin zrak,
Ni život hudi nad Životom svelim,
Kad je pred okom širok, večan mrak.

II

Iskaču, avaj! na humkama starim
Sve sreće moje i mrtva života,
Iskaču seni i plamičci modri,

Ukazuju se život i strahota;
I gledaju me dusi neki bodri
U noći sumnje za koju ne marim,
Davnašnje žudi i pospali snovi,
U trulež trošni pretvoreni davno.

I nose iskre plamenovi ovi,
I pričaju mi moje doba slavno,
Mistično, svetlo, s nade oreolom
Protkano srećom, preliveno bolom,
U kome trepti san života večna.
I razliva se vazduhom, i moćno,
Nov život misli, ta vizija tačna,
Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.

Život kroz dušu nabujalo struji.
Ja imah vere, i verujem snova;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.
Sanjivo duše melodija nova,
Zvuk drugog sveta, i ja živim njime;
Konture zemnih stvari, sreće, bede,
Pred mojim duhom jednoliko blede.

Mistične seni vuku me u kolo
Što igra iznad groba moje sreće;
I vaskrs svega što sam ikad vol'o
Blista uzdanjem što me opet sreće
Na pragu neba i groba. I struji
Mladosti krv mi po žilama svelim;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.

I nad tim kolom, i nad zemnim svime
Osećam gde se moje biće diže
Drugome carstvu, besmrtnosti duše,
Ljubavlju svojom bez mrlja i griže.
Svetlosni vali svega me zasuše,
I bludim ... Ali ne znam kojem kraju;
Možda gde duše u večnosti staju.
A dole dalek šum sveta što gmiže!

...Poda mnom svet je, s ironijom gledan,
Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.
Moj pogled jasan i čistoti predan!
Moj uzor svetli što me čini robom.
Ja opet živim svojim davnim dobom,
Pobeda nada za trenutak jedan,
I trijumf duha nad smrću i grobom!


III

Pomiriću se. Ako ležiš mirno,
I s tobom tvoje cveće i lepota,
Mrtva i gorda, kraljica života,
Na tebi svilno odelo prozirno

I veo groba, - jednom, u noć čednu,
Sa bolom duše što tuži i grca,
Ja ću ti doći na postelju lednu,
Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.

U haljinama tvojim i u kosi
Pustiću prošli život da nam mine;
Pustiću večnost da nas tako nosi
Neznanom kraju, bledoliki krine.

Nad grobom našim širiće se cveće;
Poklopac neba sanduk nek nam bude;
Bleštaće zvezde, k'o nadgrobne sveće,
Nad rosnom zemljom naše crne grude.

Uvijen voljno u samrtnu tugu,
Sa jednom željom, da sam vazda s tobom,
Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu,
Pokriven tamom, ozarenim grobom.
Neću umreti u vlazi i studi,
U grobu tvome, u memli i smradu,
Već s tvojim cvećem, i da ne probudi
Nikad svest nagon životu, i nadu.

I kao uzdah, tuga ovog sveta
Šumeći zrakom nemirno i spretno
Vest smrti naše s bagremova cveta,
Kroz polja, prostor i podneblje cvetno.


IV

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno
U uskom grobu, istrulela lica;
Ona i ne zna da dolazim verno
Dragani svojoj, uz pevanje tica,

Svežinom noći, pod lepotom zvezda,
Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće,
Kad spava zora i spavaju gnezda,
I bledim mirom uljuljano cveće.

Ona i ne zna da dolazim tada
S ljubavlju, istom k'o što negda beše,
I da je duša dragom grobu rada
Kad blede zvezde s visina se smeše.

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smrću,
I ne zna da je pohodim još verno;
A žuti crvi oko nje se zgrću,

I piju oči, moje oči sjajne,
I troše telo, iluziju snova,
I snove moje raskidaju bajne,
K'o vetar majsko cveće kestenova.

------------------------------------------------

VEKOVI

Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti
I veliko srce sveg oduševljenja;
Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja
Na doba bez duše, bez snova i časti.

Ja sam večna ljubav naspram paroksizma
Osećanja sviju što u meni žive,
Ogledalo čisto i velika prizma
Vekova u senci jedne perspektive.

I moja je duša sred ponoćna mira,
Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,
Duša krupnog, starog haldejskog pastira,
Što kraj svoga stada sniva na poljani.

U mojoj se duši, k'o u drevno vreme
Obala modrim osveštanih voda,
U časima vere mistične i neme
Ogleda fasada indijskih pagoda.

U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,
Orkan divlje strasti što urla i mrvi,
Kao divlje horde; u požaru krvi
Zarude odjednom prostrani vidici.

Ja osetim instinkt izumrlih rasa,
Svirepost spram slabih, spram dece i žene;
U gordosti ovih kratkih, burnih časa
Sve satrapske težnje projure kroz mene.

A drugi put, kada čežnja tiha, bona,
Prelije u sjaju mesečine mlake
I ljubav i nade mnogih miliona,
Ja osetim mržnju na gorde i jake;

I živim u društvu onih što su znali
Živeti bez glasa, bez slave, i sami,
Voleli sve lepo, trpeli i pali
Skriveni u večnog zaborava tami.

I osećam dušom miris blage ambre
I istočnu radost, i ljubav i strasti
Gospodara starih ponosne Alhambre
Što ispiše pehar kratke zemne slasti.

U meni se strasti svih vekova bore,
Prolaze junaci s Gospodnjega Groba
U zamkove svoje gde kandila gore,
S mačevima teškim, u ponoćno doba.

U meni je duša Osamnaestog Veka
I plemići gordi u svili i čipki;
Ja živim za trenut sred raskošna jeka
Vremena Vatoa, menueta gipki'.

I tada se javi huk ogromnih masa,
Silueta oštra bledog Robespjera,
I buntovni protest tribunskoga glasa,
I pad starih dogmi, prestola i vera.

Ja živim životom istorijskih mena,
Strašću sviju gordih, velikih i skromnih
I punim životom velikih vremena
U prolazu ljudskih svih istina lomnih.

Ja mrzim naše jednoliko vreme
Bezbojno, sivo, i u njemu duše
Skomračne, sitne, pakosne i neme,
Što se u ropstvu svoga straha guše;

I mrzim samo naše doba ružno,
Gde je sve jadno, sve "sredina zlatna",
Gde se, poput starog i žalosnog klatna,
Klatimo lagano, monotono, tužno.

-------------------------------------------------


Stari ratnici

Njihova su leđa bila uvek prava,
Njini konji dobri,a oprema sjajna;
Njihova je tuga bila silna,zdrava,
Njihova radost puna i beskrajna;
Njine duše behu oklopi što blešte,
Njine pesme trube što oholo trešte.

U njinom životu beše mnogo dana
Tužnih, i punih svetlosti i zraka;
Imali su mnogo visokoh obmana,
Bez kojih je život besmislen, pun mraka.
Velika je borba mogla njih da svali.
Zato su veliki, a mi tako mali

Oni su voleli život uzbuđenja,
I umrli, voleći ga strasno;
Nas ni očajanje ne diže nit’ menja:
Mi ćutimo delom, a ropćemo glasno,
I kao opalo, žuto lišće s grana
Provodimo sumor svojih praznih dana.

Krvlju svojom oni znojili su polja
Gde nikada neće doći naša noga;
Al’ nas neće spasti ni budućnost bolja,
Ni prošle borbe i nadanja mnoga.
Velikih stabla što su oni bili
Mi smo prazne senke i plodovi gnili.

Na poljima našim,gde vetrovi plodni
Duvaju po katkad,oseća se samo
Plima stare borbe za krajeve rodne
I jecaj što tuži i vapije tamo
Gde i sada besni plodna bura jaka,
Gde lutaju seni starinskih junaka.

-------------------------------------------------

ŽENA

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
I sve tvoje mane, grehe i vrline
Zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
Strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
I molitva čista srca u samoći,
Radost mojih snova u bojama duge,
Vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
Zovu večnom carstvu čistote i mira,
Ti si moje vere velika Madona
Pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna težnja nagona i žudi
I razblude moje, kad na meni dršće
Sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instinkt sa svešću stane da se bori,
Kad se vani prospe mesečina bela,
Crven plamen mojih strasti uvek gori
Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
Veza ranih snova o večnoj lepoti,
Veza našom decom, radosti i vaja,
I perversne strasti i duše i ploti.
-------------------------------------------------


NJEN ODLAZAK

Ostavila si duh prošlih vremena
U odajama svojim onog dana,
Kad su te nemo od tvojih dracena,
Ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
Života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,
Sunce i uzdah sveta što je plak'o.
O, ko bi rek'o da ćeš ti otići
Mirna i bleda, ravnodušna tako
Za sve što beše; da će ti smrt prići,
Da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine
Oblaka, lišća, nečujnih vetrova,
Gle'do sam širok izraz tuge njine
Kad su te dali mestu mrtvih snova.
I ako život ovaj veo skine
Nekad s ravnica, neba i bregova, -

Ja znam da opet neće mi pomoći.
... Sećam se da je mirna bila soba
S posteljom tvojom, moja svest bez moći;
Sećam se da je u ponoćno doba
Još mirisala svud kraljica noći
Na strast, i mladost, i zadah od groba.
__________________

BEOGRAD U ROPSTVU

Otkada te nisam video, moj Grade
Na stavama mirnim Dunava i Save,
Gde sam svoje dane provodio mlade,
Dane prvih snova, ljubavi i nade.

Surova je bura preko tvoje glave
Pregrmela besom svireposti slepe,
Uništila s mržnjom tvoje noći plave,
Proleća, leta i jeseni lepe.

Kako si mi danas mračan i oron'o!
Ni pusta traga radosnom životu.
Varvarin je grubi zlurado ti don'o
Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu.

Od zavere mračne na slobodu ljudi
Ti si mučki udar zadobio prvi,
Ponosan i hrabar; - iz tvojih su grudi
Potoci potekli plemenite krvi.

Danas, ti si tužan i ostavljen skoro.
I ulice tvoje i tvrđava stara
Puste su, i njima odjekuju sporo
Još samo teški koraci varvara.

Al' plavom noći, kada duše traže
Utehe u miru što s visina dođe,
Duh slobode, pored oružane straže,
Nevidljivo tvojim ulicama prođe;

Odlazi na stare bedeme, i stane
Gledajući vidik u nadi i slutnji;
Osluškuje dugo, dokle zora svane,
Udaljen u buru što bruji i tutnji.

Jer daleko tamo haos je krvavi
Za slobodu i za ropstvo, koji huji,
I urla i besni u sveopštoj stravi,
U orkanskoj vatri, strasti i oluji.

Dok umorne duše, bez sreće i nade,
U nemirnom snu se rastaju od sveta
Sramote i ropstva, moj ponosni Grade,
Duh slobode tvojim ulicama šeta;

I obiđe žrtve što se u snu snaže
Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv
Prve zore sine na one što traže
Hleba, - on je min'o pokraj mrtve straže
Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv.

--------------------------------------------

VREME

Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
Svih mojih snova od njinog postanja;
Na licu tvome još sija detinjstvo,
U očima jedan setan zrak saznanja.

Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
Svih želja meta varljiva i sjajna;
Ipak, nisi jednom no drugome bliža,
I ostajes čista i tiha, k'o tajna.

Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
Bez strasti, i mirna, ne znajuci išta
O tome da često pati ko te vol'o -
Sem milosti tvoje da ne traži ništa.

Ti si u maju svog života cvetnog, -
A maj je divan i bez sunca žarka; -
Tebi ljubav ljudska sred života sretnog
Ne treba, izgleda kao pusta varka.

Ali kad tuga godine poraste,
Kad prođe mladost, lepota i cveće,
Prijatelji lažni kad odu, k'o laste
Što se domu svome nikad vratit' neće;

Kad uzdaha dugih podigne se plima,
Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
U duši tvojoj kad zastudi zima,
Jedna će mis'o u tebi da dozre,

Velika, tužna mis'o, moje drago:
Da treba da nam sve bude svejedno,
Da nam je ovde još jedino blago
Kad za nas kuca bedno srce jedno.

Tad će tvoje srce zakucati jače,
Kao čas pozni kada ponoć pada,
Brujeći kao da tuži i plače...
ko zna da l' će kogod čuti ga i tada!
__________________


BISERNE OČI

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K’o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći — sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K'o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.
__________________


DOGODILA SE PESMA OVA

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Tad, posle dugih, zlih orkana,
Ćudi što nose sunce, kišu,
To beše prvi dan bez mana,
Kad duše cveća svud mirišu.

Sa šumnom pesmom mladih grana,
Kad se od zore u daljini,
Ko s plave ravni okeana,
Veliki osmeh sunca čini.

Ti si mi došla sa tih strana,
Na presto moje mašte sela
U pompi nada i đerdana
I plavog cveća s bleda čela.

I otad vladaš ti, bez brana,
Prostranim carstvom snova moji',
Skazaljka Večnog gde lagana
Časove opšteg mira broji.

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.
__________________


PESMA TAME

Noć.
Ko čuje
Kako noćnih seni
Setna pesma tuži im na liri?
Tamna lipa u tišini miri;
Cvetovi su suzni njeni.
Prokapljuje.
Noć.

To je tišina veselih očiju
Sa tankim velom misterije zvuka,
S polusnom sreće kroz tu pesmu tiju,
Tako daleko od životna huka
K'o sreća zvezda, i sna, i mladosti.

Noć.
Ko čuje
Kako noćnih seni
Setna pesma tuži im na liri?
Tamna lipa u tišini miri;
Cvetovi su suzni njeni.
Prokapljuje.
Noć.

Dobro mi doš'o, trenute radosti!
Znaj, moje srce za zvezdu je svaku
Vezano zlatnim koncem i kroz tamu
Oblaka ovih, kad mis'o na raku
Ne pada ni uz vonju zemlje samu.

Noć.
Ko čuje
Kako noćnih seni
Setna pesma tuži im na liri?
Tamna lipa u tišini miri;
Cvetovi su suzni njeni.
Prokapljuje.
Noć.
__________________


U IZNURENOM OSEĆANJU JEDNOM

Zavesa noći alejama sivim.
Jedino zimske ruže još što cepte
Strašću, i ja što u snu svome živim
Opet, i zvezde što nada mnom trepte

Blede i setne. O, moj bože, tu je
Opet taj zanos razdražljiv, što pije
Moć nerava mi slabih, kao guje,
K'o ženska tela, kad me s njima krije

Noć u dubokom razvratu i strasti.
Samo, ja danas u razbludi istoj
Dolazim ovde, s pohotom, bez časti
Da budem dete u prirodi čistoj.

Osećam da je ovo groblje pusto
Spomena mojih, da verno nad njima
Još samo starih breza lišće gusto
Šušti i tužna saučešća ima.

Ona i ja smo, oboje sa jednim
Krinom u srcu i zvezdom u oku,
Tu, milovani povetarcem čednim,
Snivali dugo svaku noć duboku;

I bili srećni zbog ljubavi svoje,
Ponosni trajno zbog svoga rođenja;
Niti je ikad mislilo nas dvoje
Da štogod ljubav ruši ili menja.

Ali sve prođe, prostije no kada
List ovih breza, u duboku jesen,
Za nekoliko trenutaka pada,
I biva žut, i truo, i odnesen.

Danas me zalud stari vetar bije
Po licu, da me svega opomene,
Da vidim kako sve prolazno nije
I da me seti sve lepote njene.

Zalud! Ja nisam sposoban za take
Visoke, duge apstrakcije više;
U srcu mom je tama jedne rake,
Očima mojim pustinja bez kiše.

Slutim prazninu budućih vremena,
Slepilo duha što će doći potom;
Ja nju ne dvojim sad od drugih žena
Lepih, i jadnih sa njinom lepotom.

Mom duhu, kao i mom telu, sada
Grub dodir samo stvara radost neku;
Osećam nešto teško kao klada
U duši, neku odvratnost daleku...

A govor duša i prirodne zvuke
Ja danas teško mogu da razumem
Večna je sila vezala mi ruke
I duh, i sam se spasti već ne umem.

Mirno i čudno šušte stare breze
Tajnu života i sudbinu uma;
I raširenih zenica, bez veze
Misli, ja slušam elegiju šuma,

Miran, bez želja u tom času lednom,
U iznurenom osećanju jednom.

Mirno i čudno šušte stare breze.
__________________


ZORA NADANJA

Nebo je bilo zamračeno, tmurno,
Sloj oblaka crnih pod njime se zgrn'o.
Nenadno te noći, dok je mesec trn'o,
Južni vetar prođe ulicama burno.

Nosio je teške, zanosne i meke
Mirise cveća, i živost, i nadu,
Dah proleća bliskih i zemlje daleke,
Rasuo ih, krišom, raskošno po gradu.

A ujutru, svuda, prozori i vrata
- Dok proleće novo mirisaše mirom -
Svih koliba, kuća, srca, kazamata,
Otvoreni behu radosno i širom.

Dan vedar, bistar, i pun plodnih klica,
Nebo puno zore, nadanja i vere,
Razdragana pesma probuđenih ptica,
A zraci novog sunca svud trepere.

Dosta nas je crna razjedala vlaga!
Proleće gledam preko polja, vode,
Gde prolazi, nosi pokraj moga traga,
Nov život, k'o vojske zastavu slobode.

--------------------------------------------


U KOLEVCI SNA

Kad sunce zađe, i pokrivač plavi
Zvezdane noći, veče toplog juna
Padne po polju i vrh cvetnih kruna,
A žuti mesec na nebu se javi,

U mojoj duši šum umornih trava
I trepet lišća u disanju noći
Šire san jedan sugestivne moći,
Jedan san što se čini da je java.

Jedan san, koji sjaj mesečev zlati,
Javlja se, čili, povija onako
Kako miris dune poljanama lako,
Kako uzdah noći kandilke zaklati.

I s bojama koje upija lepota
Noći, ovaj svet se s drugim svetom sliva
U meku sliku zadovoljstva živa,
U život jednog sna i san života.

Tada miriše doba ranog maja;
I kao da se, neprimetno, prosto,
Na Ideal što je u sećanju ost’o
Nastavlja tiho jedan san bez kraja.

----------------------------------


MISERERE

To beše u snu sumornom, dubokom,
Očajan poraz života i nada,
Pred mojim mrtvim, zaklopljenim okom
Svet što se gubi i jesen što vlada

Setna i svetla preko svega što je
Živelo negda. Sunce zrake baca
Dugačke, žute vrh sarane moje,
Na prosti kovčeg i glavu mrtvaca.

Tutnji i bruji promuklo i tmulo
Muzika smrti. I tonovi pište
Pogreb ideja i nestanje trulo
Bolova, senki što dave i tište.

Prošlo je, prošlo sve. I sunce žali
Rastanak moj sa bolom, i bez volje,
Snagu i nežnost što su tužno pali
Neprežaljeni, bez zamene bolje.

Ja ipak vidim iz mrtvačkih kola
Nevine ljude, i kraj zlobe njine;
Osećam snagu celog svetskog bola,
Znam da su deca zemlje i prašine.

Umiru zraci, prirodna lepota.
Telesa jadna, bolesna i troma
Žena i ljudi, bolnih od života,
Prate me nemo do mog večnog doma.

Stoga sam ves'o. A flaute cvile
Nestanak cveća, ljubavi i patnja,
Želja i nada što su sjajne bile, -
Tralje života koje nosi pratnja.

Muzika jeca tonom čiste tuge.
Gasi se sunce i zraci mu blede;
Spušta se tama; umiru sve duge
U kalu sveta, u haljini bede.

Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube
Pobedu smrti što nosi trofeje:
Uvele nade iz stvarnosti grube,
Cepane snove, do one aleje

Što guši zemljom život. Ječe trube
Pogrebni marš nad bićem svega sveta,
Za one što se pate, koji ljube,
Za prosjake života tol'kih leta.

Rasprostire se kroz kristalne sfere,
Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća,
Očajno tužno, setno miserere! -
Kobni zvuk smrti života i cveća.
__________________


ČESTI TRENUCI


Bledo jutro. Neprospavane noći.
Svež, oštar zrak prašinu digne lako
Po pustim ulicama. U vedroj samoći
Mlaz zlatne zore čeka drvo svako

I živi ljudi. Te sam noći samo
Ja, u sumnjivome društvu što je pilo,
Proveo; pesma horila se tamo,
A sve je tužno i sumorno bilo.

Jedina draž tih dugih, praznih bdenja
Bila je mis'o, lelujava seta
Na proživelu mladost, razorenja
Podviga silnih fantastičkog leta.

I kada zore zraci budu bistri
Prodrli varoš, lipe u prašini,
Kad budu izašli na sunce filistri,
I drage noći kraj bude tišini.

Ja ću, k'o često, po poznatom putu,
Dok na trg budu išli ljudi, žene,
S negodovanjem, u starom kaputu,
I s iznurenjem noći probdevene,

K'o noćna prividjenja u zamkove svoje,
Ići, umoran, u svoj prazan stan,
Da legnem, s dragom spomenom na tvoje
Lice, - da opet sam prespavam dan.
__________________


OSRAMOĆEN SAN

Cinički i grubo zatvorismo srca
Za lepotu zemlje, i zvezda i cveća,
Za intimnu radost, za tuđ bol što grca,
Za ljubav i nemir budućih proleća.

Ravnodušno, mirno napustismo ono
Što je nežna duša prošlosti nam mlade;
Nismo bili tužni kad pogrebno zvono
Oglasi kraj naše mladosti i nade.

Surovo smo svoje sahranili snove
U sanduke tvrde, u duboke rake
Zaborava večnog, gde se crvi tove,
Zaborava duše i nežnosti svake.

I dok srca naša zagrljajem mira
Mračnoga i teškog leže na dnu groba,
Strasti su povele orgije svog pira
I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.

I u noći, koje gavrani se plaše,
Naše besne strasti, s maskama što kriju,
S perversnim veseljem krv života piju, -
Rastočeno vino u bizarne čaše...

Samo, crnim društvom, kao tanak vlat
Na vetru, zadrhti slutnja što se krije,
Monotono, kobno, k'o domaći sat
U zidu, dok jedna opomena bije.

Slućenog glasnika savesti još nema.
Ali on će doći, ma u zadnji čas,
Da nam ipak javi, usplahiren vas,
Da nam se gost jedan u posetu sprema.

I da Mladost naša dolazi sa dna
Zaborava našeg, svoga vlažnog groba;
I da će nam doći, u zlokobno doba,
Za osvetu svoga osramoćenog sna.
__________________


Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
 
SIMA PANDUROVIĆ
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
NesaDeBeli - Lovac na sreću :: Lepa književna dela-
Skoči na: