NesaDeBeli - Lovac na sreću
Ako nemaš dovoljno sreće, znaj da si naišao na ljude koji ti žele pomoći.
Ukoliko imaš sreće, ostani i pomozi ostalima koji je nisu našli.
Bilo da ostaneš ili da odeš, ja ti želim da imaš uvek dovoljno sreće.
NesaDeBeli - Lovac na sreću


 
PrijemPortalČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
Zadnje teme
» Slika za novi forum
Pon Okt 03, 2016 10:11 am od NesaDeBeli

» Sest pesama
Pet Mar 11, 2016 12:37 pm od NesaDeBeli

» Supstance i industrijski preparati koji pomažu razvoj ćelija raka
Uto Apr 16, 2013 1:07 pm od NesaDeBeli

» Preparati koji pomažu u borbi protiv tumora
Uto Apr 16, 2013 1:04 pm od NesaDeBeli

» Biljke koje pomažu u borbi protiv tumora
Uto Apr 16, 2013 12:26 pm od NesaDeBeli

» Rak iz mog ugla
Uto Apr 16, 2013 12:18 pm od NesaDeBeli

» Program Stranka Debelih Srba ( u izradi, potrebna pomoć )
Sub Jan 07, 2012 11:40 pm od NesaDeBeli

» Poučne priče s raznih strana sveta
Čet Jun 23, 2011 11:47 am od NesaDeBeli

» Link Lolicka
Sre Apr 27, 2011 1:54 pm od NesaDeBeli

Navigacija
 Portal
 Indeks
 Lista članova
 Profil
 FAQ - Često Postavljana Pitanja
 Traži
Forum
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Socialni obeležak stranice
Socialni obeležak stranice digg  Socialni obeležak stranice slashdot  Socialni obeležak stranice yahoo  

Bookmark and share the address of NesaDeBeli - Lovac na sreću on your social bookmarking website

Delite | 
 

 Kutak za verujuće

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Ned Dec 05, 2010 1:02 pm

Два монаха испираху своје чиније на реци када угледаше шкорпиона како се утапа. Један од монаха га одмах извади из воде и стави на обалу. Шкорпион га угризе. Монах се врати прању чиније, а шкорпион опет паде у воду. Монах га опет спаси и шкорпион га опет угризе. Други монах га упита:
- Брате, зашто упорно спасаваш тог шкорпиона када знаш да га његова природа тера да гризе?
- Зато – одговори му брат – што мене моја природа тера да спасавам!
--------------------------


Неки човек,његов коњ и пас путовали друмом. Кад су се задесили поред једног огромног дрвета,удари гром и све их покоси. Али човек није схватио да је напустио овај свет,па је наставио пут са своје две животиње,понекад и мртвима треба времена да схвате шта их је снашло...
Пут је био дуг и тежак. Стално су се пењали узбрдо,сунце је пекло и били су преморени,знојави и жедни. Иза једне окуке угледаше велелепну капију,сву од мермера,која је водила на трг поплочан златним плочама,а насред трга стајала је чесма из које је текла кристално бистра вода. Путник се обрати чувару на улазу:
"Добар дан."
"Добар дан"-одврати стражар.
"Које је ово лепо место?"
"То вам је небо".
"Срећа наша што смо стигли на небо,јер умиремо од жеђи"
"Можете слободно да уђете и да пијете до миле воље"-показа стражар на чесму.
"Али мој коњ и пас су такође жедни."
"Жао ми је" рече стражар "али животињама је забрањен улаз".
Човек је био страшно разочаран,јер га је морила неиздржљива жеђ,али није хтео сам да пије. Захвалио је стражару и наставио пут. Још дуго су тако ходали узбрдо,кад наиђоше на другу капију,овога пута трошну и оронулу,од које је водила земљана стаза оивичена дрвећем. У хладу испод једног дрвета лежао је неки човек са шеширом натученим преко лица и вероватно дремао.
"Добар дан"-рече му путник.
Човек само климну главом.
"Страшно смо жедни,ја,мој коњ и пас."
"Тамо у стени има један извор" рече човек показујући прстом."Можете да пијете до миле воље."
Човек,коњ и пас одоше на извор и утолише жеђ. Путник се врати да захвали човеку.
"Дођите кад год хоћете",одговори човек.
"Само нешто да вас питам. Како се зове ово место?"
"Небо."
"Небо? Али,стражар испред мермерне капије рекао ми је да је оно Небо!"
"Оно није небо,оно је пакао."
Путник је био збуњен."Треба да им забраните да се користе вашим именом! Тај лажни назив сигурно ствара велику збрку!"
"Ни говора. Напротив,они нам чине велику услугу. Јер,тамо остају сви они који су у стању да изневере најбоље пријатеље..."
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Ned Dec 05, 2010 1:10 pm

Просјак у дечјем врту

Неки стари, стари просјак створи се једне недеље пред градском црквом. Свима се учини врло необичан; није личио на друге просјаке. Глас му је био много блажи, очи су му биле много лепше него код других просјака. – И одело његово, мада је све било искрпљено, изгледало је друкчије него код осталих просјака. Зато су га људи, излазећи из цркве, неповерљиво или радознало гледали и скоро га заобилазили.
Једни су говорили:
- Овај нам се просјак чини много сумњивим, мора да је нека ухода!
Други су говорили.
- Овај просјак има тако беле руке, као свеци на иконама!
Трећи су говорили:
- Овај просјак има благ глас, као да је дуго у цркви певао!
Неки од њих пружише му коју пару, а неки га мимоиђоше, журећи својим послом. А чудновати просјак помисли:
„Људи су или неповерљиви, или равнодушни, код њих нећу много напросити. Идем да потражим децу, она су сигурно много боља.“
Тако рече просјак и изиђе полако из порте.
Ишао је тако, ишао, па наиђе на неки врт, где су се деца играла.
Просјак уђе унутра и седе на прву клупу, посматрајући их. Деца су, као зечеви, скакутала међу дрвећем, шаренила се по врту као огромни лептирови, и просјак како беше дошао из краја много лепшег него што је земља, није могао од од њих ока одвојити.
После неког времена он помисли:
„Е, сад ћу да видим какво срце имају“. И устаде са клупе.
- Оголио сам, немам шта да обучем, удели ми штогод Бога ради! – рече он некој малој трогодишњој девојчици.
Девојчица му пружи своју марамицу говорећи:
- Ево, нека ти мама сашије кошуљу.
Чудновати просјак тада приђе малишану, што се играо на гомили песка.
- Обосио сам, немам шта да обујем, удели ми што Бога ради!
Дечак скиде своје мајушне ципелице, и пружи му их говорећи:
- Ево ти моје ципеле, само немој у њима много да трчиш, брзо ће се поцепати.
Просјаково лице бивало је све светлије. Он приђе двема девојчицама што су се лоптале.
- Гологлав сам, сунце ме пржи у теме, уделите ми штогод да главу заклоним!
Обе девојчице скидоше одмах са главе своје мале, налик на играчку шешире, и пружише му говорећи:
- Ево, стави их на главу, па ти неће бити врућина.
Просјак пође даље. На клупи угледа дечака, где једе колач напуњен вишњама.
- Гладан сам – рече му просјак – од јутрос нисам ништа јео!
Дечак беше принео колач устима, али га брзо пружи просјаку говорећи:
- Ево ти мој колач. Да видиш само како је сладак.
Онда просјак са својим даровима оде и седе на неку усамљену клупу. А у близини њега играло се пиљцима једно сиромашно дете, па кад виде јадног, усамљеног старца, би му га много жао, те му притрча и пружајући своје пиљке рече:
- Можда ти је досадно? Ево ти моји пиљци, па се играј!
Просјак узе пиљке из детиње руке, и како их узе, тако га наједном нестаде. Детету се учини да се просјак на некој златној љуљашци подиже у небо.
И збиља се подигао на небо, јер није био просјак, већ Анђео Божји, који је сишао на земљу, да види јесу ли људска срца чиста. Кад исприча драгом Боги за дечији врт, а Бога рече:
- Нека девојчици, која ти је дала мараму, увек звезда у сну светли. Нека су дечку, који ти је дао ципелице, сви путеви отворени. Нека девојчице, које су ти дале шешириће, увек сачувају младу душу. Нека малишану, који ти је поклонио колач, трпеза буде увек благословена. Нека сиротом детету, које ти је само пружило своје пиљке, срећа одсад сам излази у сусрет!

Десанка Максимовић („ПОБОЖНЕ ПРИЧЕ“)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Ned Dec 05, 2010 1:12 pm


РУЖА

Један дан један човек је посадио ружу и сваки дан ју заливао и пазио.
Прије него је процветала он ју почне детаљно посматрати и угледа
пупољке који ће се ускоро отворити а и трње по целој стабљици.
Почне размишљати како је могуће да се један тако диван цвет налази
на грму пуном трња. То га онерасположи,и он заборави залити ружу која
се након пар дана осуши и увене пре него је процветала.
То се често догађа! У дубини сваког од нас крије се ружа.
Квалитети које нам је Бог подарио на дан рођења расту међу
бодљикама наших погрешака. Многи међу нама када мисле о себи виде
само своје погрешке.
Очајавамо,мислећи да сигурно нећемо постићи ништа важно у животу.
Заборављамо залити ДОБРО које је у нама и на крају оно умире.
Нисмо свесни наших могућности. Понекад не видимо ружу која се крије
у нама зато нам је неко други треба показати.
Највеће добро које једна особа може учинити је проћи кроз трње и наћи
ружу у души неке друге особе.
То је права љубав према свом ближњем,да уз све његове мане
откријемо и све његове квалитете.Помоћи му да преброди своје грешке
и оствари своје снове,открити му ружу која живи дубоко у њему и која се
полако пробија кроз трње и на крају процвета стотинама цветова.
Наш задатак на овом свету је помоћи другима показујући им њихове
руже а не трње,и само тада ћемо моћи дати и осетити љубав према свим
људима.Ако нам то успе онда ће и у нашем властитом врту процветати
ружа !
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Pon Dec 06, 2010 3:00 am

Уснух сан...
Анђео ме поведе на неко тихом светлошћу обасјано гробље. Бијаше тјескобно. Водио ме између гробова и покретом руке нукао ме да читам натписе на њима. Имена ми нису ништа казивала. Но, одједном постах свестан биљежака под њима. Били су све овакви записи: живео три године и шест месеци, живио седамнаест дана, живио четири месеца и два дана, живио дванаест година, живио педесет и две минуте.
«Зашто си ме довео на ово дечје гробље?» упитах га згрануто. А гробље бијаше непрегледно.
«Ово није дечје гробље», рече ми. «Овђе почивају одрасли људи.»
«Погледај што пише» - упозорих га на натписе.
Он се болно осмехну.
«Знам», рече. «Пише колико су времена посветили другима, колико су волели. Јер само су толико живели.»
--------------------------------------


Столица

Била тако два пријатеља. Свако вече седели би крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но, догоди се да један од њих добије за шеика. Пресели се, дакле, у камену палату и седне у високу столицу од седефа. Многи му је народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хтеде одмах пустити к себи, него га остави да чека неколико дана. Најзад, нареди да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумеде све, па се почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима.
- Тражим тебе, човече, где си? – одговори пријатељ.
Затим тужно додаде:
- Док си седео на малој столици није се видела столица од човека, а сад, ето, не види се човек од столице!

Што већа столица то мањи човек!

Из књиге "Веронаука живота"
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Pon Dec 06, 2010 3:09 am

Уметник и грех

Уметник је радио слику, на којој је требало представити анђела. За модел изабере једног младића прекрасне лепоте. Кад је слика била готова, многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима. Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола, као сушту противност. Но одговарајући модел никако да нађе. Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима. Боље супротности анђелу није могуће замислити. Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак, који му је раније послужио као модел анђела! Шта га је тако нагрдило и унаказило?

Грех.


Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу.
(Свети Јован Златоусти)
----------------------------


Смртоносно узвишење


Негде на мору живи једна велика црна птица. Храни се искључиво са шкољкама.То је за њу најлепши слаткиш. Али јако јој је тешко извући храну из шкољке. И шта онда ради? Узима шкољку у свој кљун и пење се високо изнад стена. Затим пушта шкољку да падне на стене и да се разбије. Једино тако може појести унутрашњост шкољке.

Сличан метод употребљава и непоменик. Кад изгуби битку прса у прса, почиње да помаже човеку да се успне високо. Пљешће му, поје хвалоспеве, диви му се. А кад опије човека светском славом и гордошћу, тад га пушта да падне са стене живота, тако да ударац буде што је могуће јачи, да истовремено наступи и духовна смрт.


"Лидија"
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Pon Dec 06, 2010 3:12 am

Убица


У Бразилу постоји једна биљка коју зову убица. Припада породици пењачица. У почетку се шири око дрвета наизглед безопасно. Али кад обујми стабло, нагло се развија и обавија све изданке дрвета; кад дође до врха дрвета, оно је већ мртво од смртоносног загрљаја.
Истим таквим загрљајем обујми и грех човека. У почетку се настањује полако али кад дође и укорени се у нашем унутрашњем свету, тад се нагло развија и, уколико нас прејако стисне - доноси нам духовну смрт.

"Лидија"
-----------------------


Један човек разговараше с Богом:
- Колико је пред Тобом сто хиљада година?
- Једна минута - одговори Господ.
- А колика је пред Тобом вредност сто хиљада златника?
- Један бакарни новчић.
- А да ти мени даш такав један бакрењак! - мудроваше човек.
- Сачекај минут - рече Господ.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Pon Dec 06, 2010 3:16 am

Отац и Син

Један младић затражи од оца да му купи аутомобил како би се возао са својим пријатељима.
Отац му је рекао:
- У реду, купићу ти аутомобил али под три услова:
1. Да се бациш на учење и стекнеш диплому Правног факултета коју су твоји другови већ одавно стекли;
2. Да скинеш минђушу, и
3. Да ошишаш косу
После шест месеци упорног учења младић је стекао диплому и пун самоуверења приђе свом оцу.
- Оче, дошао је час да ми купиш аутомобил! Диплому сам стекао, као што видиш а и минђушу сам скинуо!
Отац одговори:
- Да, заиста, изненадио си ме! Стекао си диплому у рекордном времену и скинуо си минђушу која ме је јако узнемиравала, али као што видим, још једино ниси ошишао косу!
Но млади адвокат је већ имао спремљен одговор.
- Да, оче, али као што веома добро знаш, јер си ревносан хришћанин, ти дане своје проводиш у Цркви, па и Исус, који је ишао са својим ученицима по Галилеји, Капернауму и Јерусалиму, имао је дугачку косу!!!
А отац ће на то:
- Право кажеш, само што су Он и његови ученици ишли пешице...
------------------------------


Говори нам много

Један високи војни функционер који је дубоко веровао у Бога, није престајао да буде религиозан, да живи и да говори о својој вери и да се дружи са једноставним људима. Његови саветници су му стално говорили да се држи свога места(чина), јер његова претерана религиозност и једноставност живота нису у сагласности са његовим високим положајем. А понизnи великодостојник је одговарао:

- Да је Христос чинио исто - држао се Свога места - нити би ви, нити ја сада били хришћани, нити би се људски род могао спасити. Дубока понизност Христа и неизмерна једноставност Његовог живота увек ме уче. Живео је у једноставности и међу обичним људима а Његови најближи сарадници су били непознати, неписмени и обични рибари. Поглед на икону са Голготе, где је Цар између двојице разбојника, говори нам много.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Pon Dec 06, 2010 12:45 pm

Мноштво затвора

Два човекољубива хришћанина посетила су једног поподнева затворе. Из онога што су видели, уверили су се да су мушкарци у већини, а да је жена било далеко мање у њима. Наметнуло им се питање: "Зашто - у чему је разлика?" Управник затвора решио им је недоумицу.
- Немојте заборавити - рече им, - да у храмовима има више жена а мање мушкараца.

То је истина. Они који не иду редовно у Цркву Христову и удаљавају се са пута Божијег лакше крше законе, што је разлог да такви људи заврше у затворима. То је, иначе, говорио и Свети Козма Етолски: "Доћи ће време када ће се испразнити цркве, а напунити затвори." Како да то разумемо? Човек који живи далеко од Бога, способан је за све. И за највећи грех и за најгоре убиство, јер их сматра посве обичним и природним делом.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 12:28 am

Мој ђак Стефан


У животу сваког човека постоје проблеми, сукоби и кризе. Није ни чудо што нам се понекад чини да ти проблеми и кризе нашега живота имају свој тајанствени значај, да нека виша апсолутна сила стоји иза нас или изнад нас и да удешава ток и исход тих наших душевних борби и патњи тако да оне буду на поуку не само оном који ту кризу проживљава, него да буду на поуку и утеху и осталима које ће слична криза стићи касније. Случај мога ђака Стефана јесте заиста у многоме поучан.

Мој ђак Стефан је био син једног адвоката. То је био љубазан човек високог раста и достојанственог изгледа, који се само занимао политиком и својим адвокатским послом, који је додуше био веома пријатељски расположен према мени као свештенику, али који је сматрао да као образован човек није упућен на помоћ цркве и Христовог учења. У цркву је долазио само о Божићу и Ускрсу да се испуни старински обичај. Мати мога ђака Стефана била је још занимљивији тип. Жена врло лепа и врло оштроумна, одлична мати и кућаница и уз то несебично вредна јавна радница која је доспела и у Црвени крст и друга добротворна друштва. Она је помагала сваку племениту акцију не Христа ради него због својих хуманитарних идеја сматрајући исто тако као и њен супруг а можда још више да су религија и црква старинске установе, које у наше модерно доба потпуно надокнађују философија, литература и уметност.

После овакве карактеристике сваки се чудом пита како се онда догодило да су адвокат X. и његова супруга поверили свога сина мени и Цркви?

Њихов син Стефан био је дечко невероватно несташан. Стално је висио на плотовима и по дрвећу и нису прошле ни једне ферије да му се нешто не догоди и да не одлежи у болници. Једних ферија је пребио чашицу на колену те је претила опасност да ће му нога остати укочена. Других ферија, у скоку преко плота у мојој црквеној порти, он заглави прст међу жичано плетиво плота и просто одсече прст који је остао висећи на плоту. Ја сам други дан нашао тај његов прст где виси те сам исти покопао под вишњу. Трећих ферија пао је са јабуке у башти свога стрица и озбиљно повредио лакат. Његова мати је са страхом дочекивала сваке ферије. И сигурно да га обузда, да га примора да контролише и обуздава свој необуздани темперамент она га је поверила мени да буде мој ђак и да служи приликом Свете Литургије и других обреда. И тако је мој ђак Стефан почео да служи. Добио је бели стихар са златним крстом, ја сам га поучио како да се влада, како да хода приликом входа, како да звони, кад треба да донесе хлеб, вино и воду, али је све то испрва мало вредело. Мој ђак Стефан се вртео за време Свете Литургије као шило.

Како је изгледао неспретан и несташан! Очи на све стране. Дошао сам до закључка да моје опомене не помажу. Рачунао сам да ће време учинити своје и да ће он сам под утицајем богослужења удесити своје владање.

Као ђак цркве Св. Димитрија он је сматрао да има право да црквену порту претвори у игралиште фудбала и других игара. Он је доводио велику групу својих вршњака из околине цркве. Граја коју су играјући се правили била је ужасна. Неколико пута сам излазио у порту да зауставим страшну вику и дерњаву, јер су и комшије претиле и звале ме телефоном да интервенишем. Требало је доста времена док су приметили да сам међу њима. Двадесетак усијаних и ужарених лица се окреће према ђаку Стефану. Као да кажу, он их је довео, он нека види шта хоће тај свештеник и зашто им смета у игри.

- То је моја група, оче – представља Стефан своје другове - има их ту већина протестаната, има и католика - додаје још мудро, само да забашури непријатност.

- Ко је од њих протестант а ко католик то се мене не тиче, то те нисам питао Стефане. Али ви толико вичете да ја не могу да радим, а и комшије се већ буне.

- Јесте ли чули децо - окрену се Стефан својој групи. Отац каже да не може да ради због нас. Зато од сада да буде тишина, јесте ли чули? Добро, шефе - вичу једним гласом његови другови, а Стефан се мени окреће па пита - Оче, је ли сад све у реду?

Осећам да сам побеђен и склањам покајнички очи - хтео сам да их најурим из црквене порте, а ето одлазим натраг унапред знајући да ће граја за пет минута почети изнова.

После једне седнице црквеног одбора на којој сам имао доста приговора и неприлика, чим је почела у порти граја, ја изађем решен да заиста забраним игре у порти.

- Стефане, јуче ми је због вас приговорила црквена управа. На црквеним прозорима има 53 рупе и пукотине од ваших лопти, плот је разваљен и трава сва уништена.

Мој ђак Стефан се снуждио, али одједном су његове очи заблистале:

- Лепо, нас има двадесет, пошаљите нам рачун, колико ти прозори коштају па ћемо ми скупити паре да платимо.

Још није мој ђак Стефан свршио са својим обећањем кад један мали риђо разглави уста и подругљиво рече:

- Послаћемо рачун право градској управи, нека они плате штету кад за нас немају игралиште.

- Алал ти вера, сјајна идеја - повикаше остали.

- Заиста, оче, - поче да објашњава Стефан, - градска управа требало би да се побрине за игралиште. Није се побринула. Ако нас истерате напоље ми ћемо се играти на улици, ако који аутомобил кога од нас прегази ваша савест ће вас узнемиравати. Зар није тако?

- Тако је Стефане - кажем ја и опет се побеђен, вратим кући. Али сутрадан у недељу чекало ме је изненађење. Стајао сам већ обучен у одежде и читао молитве пред почетак Св. Литургије чудећи се што још нема мога ђака Стефана, кад одједном, ево га на вратима, једва вукући пуно наручје црвених божура, а иза њега онај мали риђо што је казао да шаљем рачун управи града. И он се једва провлачи кроз врата са великим нарамком дивних божура. Очи мога ђака Стефана су блистале победом. Био је празник Духова када се код нас по старинском обичају у цркви простире трава и цвеће. Мој ђак Стефан је божурима украсио олтар, свете иконе и остатак просуо по црквеном поду. Читава црква је замирисала од тих њихових божура. Да изразим своје задовољство насмеших се на њега и климнух му главом, али да га питам откуда му толико цвећа - то нисам имао када, јер је Литургија управо отпочела. У души био сам задовољан - то је ваљда због тих полупаних црквених прозора, помислих - хоће деца да ми се извине - и са тим задовољством и у дивном мирису цвећа отпочех службу. Мој ђак Стефан је био овога пута некако сређенији и достојанственији, очигледно поносан на своје цвеће.

На крају Литургије приликом завршених духовских молитава народ по обичају плете венце од оне траве и цвећа који су просути по црквеном поду. То се чини за спомен празника сеница - у спомен лутања по пустињи када су Израиљци од траве и грања правили себи сенице (колибе, склоништа). После службе народ те венце односи својим кућама. Тако сам и ја одабрао себи неколико дивних божура и понио кући, кад ме на мом трему дочека једна непозната госпођа која презриво и злобно погледа моје драге божуре и одмах се представи: "Ја сам госпођа Мартин из суседне улице", изговори са неким прекором. "Драго ми је, изволите унутра" - рекох јој, не знајући о чему се ради, али нека слутња ме одмах пресече због њеног прекорног погледа на моју руку која је држала диван букет божура.

"Изволите сести и реците ми шта желите?" Али госпођа одби да седне и љутито рече: "Одакле вам то цвеће?" И не дозволивши ми да јој одговорим настави: "То је моје цвеће, из моје баште, то је моја својина".

Одједном ми све постаде јасно! Мој ђак Стефан и онај риђо у славу сошествија Св. Духа покрадоше госпођи Мартин цвеће из њеног врта.

Запрепашћен приступих госпођи и пружих јој руку да изразим своје дубоко жаљење, али госпођа Мартин не прима тако лако моје жаљење и мени не остаје ништа друго него да покушам да је ублажим на други начин. Узимам телефон и зовем мога ђака Стефана. Одазива се његова мати.

- Молим вас пошаљите ми Стефана одмах овамо.

- Је ли има још какво закашњено крштење – пита она.

- Није крштење, него ми је хитно потребан због једне друге ствари.

- Добро, послаћу га одмах - рече ми она и ја се поново обраћам госпођи Мартин да је одобровољим док мој ђак Стефан не стигне.

- Заиста госпођо Мартин, потпуно се с вама слажем. И ја имам кубуру са том децом. Двадесет њих долази у порту, сву траву су погазили, плотове развалили, на црквеним прозорима управници набројаше јуче 53 рупе и пукотине, та деца ништа не поштују туђу имовину, али шта да се ради, имовина није све; да их терамо на улицу и да тамо пострадају, шта је имовина у поређењу са животом и здрављем детињим?

Али узалуд моје речи и моје ублажавање, госпођа Мартин постаје још раздраженија: "Ако ви не марите за своју имовину то је ваша ствар, али ја своју имовину чувам и поштујем. Ја своју имовину не дам пустошити. Ви свештеници, нарочито ви православни, ви сте као црквени мишеви, ни ова столица није ваша, ни кашика којом се храните није ваша, зато и немате смисао за поштовање туђе имовине; да имате своју властиту имовину ви би другачије говорили!"

- Потпуно се с вама слажем, госпођо Мартин, потпуно - настојим опет да је смирим јер ево долази мој ђак Стефан и за њим се невољно вуче онај његов помоћник риђо. Већ су на трему; ђак Стефан се чеше иза ува, јер је кроз врата назрео госпођу Мартин, риђо мудро застаје и остаје на трему. С муком, као да га за косу вучеш, улази и мој ђак Стефан, али ипак се прави да се не плаши. Но његове велике црне очи клизе час према мени час према намргођеној госпођи.

- Како си могао отићи на туђе имање и почупати толико цвеће Стефане? - повичем очајнички - ко ти је дао такав луди савет?

- Ви оче! - одговори не трепнувши мој ђак Стефан. Госпођа Мартин нагло оживи и победопосно ускликну - Гле, баш сам то и мислила! - њезино лице се малко разведри. - Ја, како ја? – упитам са запрепашћењем.

- Зар нисте казали прошле недеље да нико од људи није прави поседник имања. Нико од људи не може имање са собом понети у гроб и да је према томе све Божије и све се мора употребити за славу Божију и Христову - објашњава отресито мој ђак Стефан.

- Лепо ви то васпитавате омладину - упада госпођа Мартин победоносно - ја сам одмах знала да дечко није крив, него да је кривица до вас.

Стајао сам пред њима поражен као истински кривац. Није ми преостало ништа друго, него да госпођи Мартин понудим новчану одштету за њене упропашћене божуре.

- Ха, знам добро да немате новаца, шта се правите кад сав свет зна да сте ви попови увек шворц - одбила је заједљиво.

- Општина ће вам надокнадити штету. Изнећу ствар на првој седници - браним се свом снагом.

- Ни ви, ни иста ваша општина немате тих пара којима би могли да платите ту штету - одбруси заједљиво госпођа Мартин. У муци и невољи усудим се да јој кажем да ћу се молити за њено здравље и срећу.

- Не марим за вашу молитву, Ја нисам ваше вере - одбија она.

- Наша Црква се моли за све људе без обзира, госпођо Мартин објашњавам ја.

- Не марим, мени ваша молитва не треба, ја хоћу да оставите на миру моје имање и моје божуре - одговори заједљиво г-ђа Мартин. И тако госпођа Мартин отиде дубоко увређена а за њом клизне и мој ђак Стефан који је био сведок моје тешке борбе. Сав исцрпљен сручим се у наслоњачу, обришем зној са лица и тужно се загледам у букет црвених божура. Како је то све дивно и славно почело. Толико красоте, толико мириса због тих божура данас у цркви, а сад ево толико горчине због њих! Госпођа Мартин, љута, ожалошћена, ја додуше изувређан, још да кажем родитељима мога ђака Стефана ражалостићу и њих па злу никада краја. Тужан и жалостан утонух у дуго ћутање кад се одједном пренух. Неко куца па врата. Кроз завесу назирем мога ђака Стефана и иза њега оног његовог помоћника риђу.

- Оче, опрости нам - шапуће кроз завесу мој ђак Стефан и брзо додаје - ми то више никад нећемо чинити, обећавамо вам. Био сам дубоко дирнут њиховом пажњом. Одмах ми је синуло, те успех да се насмешим и да кажем: "Добро децо, у реду".

Данас ми се чини да су ти божури значили неку врсту прекретнице у ђаковању мога ђака Стефана. Одмах друге недеље опазио сам да је мој ђак Стефан прибранији, и да са већом пажњом прати ток богослужења. Када сам подизао свети путир опазим на златној облици путира као у огледалу његово лице, његов поглед који је можда први пут пратио помно то свечано подизање Свете тајне. Од тога дана осећах увек његов поглед на мом лицу и на мојим рукама. Ускоро опазих како се крате рукави његовог белог стихара. Мој ђак Стефан је такорећи преко ноћи израстао, његов храпав глас се чистио, тако да се једне недеље зачуо његов пријатан баритон. Његов ход и сваки покрет постајали су све достојанственији и достојанственији.

Дошло је време да белу ђачку ризу замени брокатна риза коју носе чтеци и ђакони. Али таква риза од тешког броката кошта прилично новаца. Добро би било када би његов деда купио ту ризу, јер је имућан човек. Али деда ђака Стефана није баш познат по својој дарежљивости. Једанпут ме одбор упутио њему да тражим мали зајам за цркву. "Ако вама не да онда неће дати никоме" - говорили су ми чланови одбора. Отишао сам му, али, поред све моје умешности - деда није дао! Но ваљда ће дати кад је у питању брокатни стихар у коме ће његов једини унук служити Христовом олтару. Отишао сам и нисам се преварио. Деда је изабрао и одмах платио за свога унука лепи стихар. Брокат, златни цветови на љубичастој основи! И у том дивном стихару примио је о Ускрсу дужност чтеца и тада је први пут читао антифоне и апостол. Његови родитељи, његов деда и ми сви заједио поносили смо се његовом лепом појавом и достојанственим држаљем. Сви су се чудили да се из несташног и неспретног дечка могао створити такав диван чтец.

И тако је служио на моју радост и задовољство извесно време, кад одједном га задеси страшна несрећа. У нашем граду појави се тога љета епидемија дечије парализе. Новине и јавност целе земље од Пацифика до Атлантика пратили су развој епидемије у нашем граду. Најбољи специјалисти са свију страна из чувених клиника долазили су у наш град да испитују узроке те страшне епидемије. Цео град и околина живели су у паничном страху. Матере су стрепиле при помисли да та страшна болест може сваки час упропастити њихово дете. У болници већ није било места па је и суседна школа привремено претворена у болницу. Ову страшну и поражавајућу вест о болести мога ђака Стефана добих у петак увече преко телефона. - Јесте ли већ чули? - упита плачни женски глас чим сам се одазвао.

- Шта - упитам препознавајући глас тетке мога ђака Стефана. - Нашег Стефана су јуче одвели у болницу, морали су га одмах метнути у гвоздена плућа, јако је болестан – одговорила је тетка Стефанова. Нисам могао да проговорим. Мој ђак Стефан добио је парализу. Мој ђак Стефан који сваке недеље служи олтару Христовом добио је ту страшну болест. Сама реч "гвоздена плућа" јасно је показивала да је његов случај тежак и озбиљан. Шта ће рећи његова мати? Служба у Цркви и олтару дотерала је његово понашање али није могла да га заштити од несреће! Седео сам код телефона потпуно смрвљен. Ова несрећа мога ђака Стефана чинила ми се као мој лични и најдубљи пораз. У моменту када сам сматрао да су родитељи мога ђака Стефана изведени помоћу свога сина на прави пут веровања у снагу Христа и његовог учења - све се уједно сруши у пропаст. Шта да радим, питао сам себе. Ово није обични случај, ту неће помоћи обично рутинирано саучешће и речи о помоћи Божјој. Осећах да сам клонуо, као онај отац из Светога писма, па повиках у себи: "Господе, помози моме неверју!" Борећи се тако са својом властитом слабошћу, дођох до закључка да не могу да ћутим, да нешто морам предузети. Подигнем слушалицу и окренем број да зовем несретне родитеље мога ђака Стефана. Телефон тужно одзвања у њиховом дому, али нико се не одазива. Чекам још мало стрепећи да ћу ускоро чути глас несретне матере и уједно ухватим сам себе да се радујем што се нико не одазива. Са олакшањем спуштам слушалицу, кад одједном из моје најдубље упутрашњости изби један страшан прекор: "Какав си слабић и јадник, свештениче Божји? Где ти је храброст? Јадниче, радујеш се што се нико не одазива. Хоћеш да телефоном забашуриш целу трагедију свога ђака Стефана! Како си јефтин! Пар речи преко телефона само да не видиш лице матере која пати због свога сина. Немаш храбрости да одеш као човек и као свештеник и да подупреш храброшћу својом несретне родитеље твог ђака Стефана.”

Мрак је, палим светло да умирим тај страшан и неумољив унутарњи прекор и глас. После кратког размишљања закључујем да је тај глас био у праву и покајнички се журим на пут дому тужних родитеља мога ђака Стефана. Моји кораци су тешки и троми и опет се ухватим у мисли у надању и жељи да они не буду код куће само да не морам да се суочим с њиховим погледом. Као кривац који је лично крив за страшну болест њиховог сина, довлачим се с муком у њихову улицу. На свим околним кућама блистају осветљени прозори, само су њихова кућа и њихови п@озори црни. Нигде зрачка светлости. Њихова кућа је обавијена тамом као неком тугом и жалошћу. Било ми је јасно да се стално налазе у болници, код свога сина чије је стање критично.

Ту ноћ нисам склопио ока. Борба са тим страшним унутарњим гласом продубљивала се и јачала. Преко дана сам поново покушао да позовем на телефон родитеље, али се нико није јављао. Звао сам болницу. Њихов одговор је био да је стање мога ђака Стефана критично. Увече када је пао мрак, дошла је тетка мога ђака Стефана са страшном и поражавајућом вешћу: доктори, најпозванији ауторитети за дечију парализу, изјавили су после конзилијума да Стефан не може да издржи до среде. Жена која је дошла с њом предложи да пођемо у цркву и да се молимо за спас и оздрављење Стефаново. Падосмо све троје пред иконом Христовом озарени кандилом. И тада се коначно у мени провалило нешто страшно и неодољиво. Ја који нисам сузу пустио када сам сахрањивао своје рођено дете, отпочео сам своју највећу и најдубљу молитву без речи, молитву за спас и чудесно оздрављење мога ђака Стефана, молитву сузама прекидану, са уздахом библијскога оца: "Верујем, Господе, али помози моме неверју!" То није била само молитва, то је био пожар који је у мојој унутрашњости спаљивао и сагоревао сву моју сујету, сав страх, слабост и кукавичлук, пламен који је очишћавао највећи и најдубљи молитвени подвиг. Не знам колико дуго је трајала ова најдубља молитва мога живота. Нисам ни осећао да клечим на поду црквеном, не само душа него и тело је лебдило у висинама где се потпуно осећа стварност мистерије нашега живота и присутност чудесне и целебне снаге Христове.

Овако очишћен служио сам други дан ујутру Св. Литургију молећи народ да се заједно са мном моли Христу Господу за оздрављење нашега ђака Стефана. Сви су знали да је његов случај најтежи и да су славни лекари рекли да не може издржати до среде. У тој тузи и грозничавој преданости молитви за спас ђака Стефана нисам посветио пажњу ни туторима који су такорећи у по Литургије донели на олтар две велике вазе пуне црвених божура. Пошто је сукоб са госпођом Мартин због њених божура пре пар година био већ сасвим заборављен, ја нисам тим божурима придавао никакав значај. Али на крају Литургије тутори су ми предали писмо којим је госпођа Мартин пропратила свој дар. И она је чула за болест нашег ђака Стефана и цвеће послала као молитвени дар.

Овако оснажен могао сам се коначно усудити да посетим родитеље мога ђака Стефана. Пошто их опет нисам затекао код куће, ја се упутих у болницу.

Срели смо се у холу. Не знам како је изгледало моје лице, али њихово лице било је мирно и ведро.

- Како сте спавали? - упитам у недоумици како да отпочнем разговор.

- Нисмо баш добро. У таквим моментима се не спава добро – рекоше обоје.

- Знам из властитог искуства - приметих - али ваша лица не показују умор, нарочито ваше лице госпођо!

Мати мога ђака Стефана се насмеши. Видите да сам се нафарбала као и увек, мој син не сме да позна да сам клонула и да сам изгубила наду!

Моје срце се опет побоја. Сад, сад ће мати мога несретног ђака Стефана да изусти ону страшну и поражавајућу реч: "Где је сад твој Христос, где је сад та твоја сила Божја?" Али моја бојазан је била излишна. Преко њених уста не пређе прекор. Тражио сам тај прекор и у њеном погледу, али ни тамо га не нађох, те сам себе упитах: Одакле црпи ова жена оволику снагу у најтежем часу свога живота.

Као у сну довукли су ме до мог болесног ђака Стефана. Баш су га извукли из гвоздених плућа да се мало одмори. Једна сестрица је мазала његово тело. Лежао је немоћан, слаб и исцрпљен, само његове очи су биле живе и гореле. - Кажите му нешто да га охрабрите - пожуривала ме његова мајка. - Стефане, било нам је тешко данас у цркви без тебе.

- Познао је ваш глас - примети са радошћу мајка и поново прошапута: - Кажите му још нешто. - Ми смо се сви у цркви молили да ускоро оздравиш.

- Кажите још нешто - рече ми његова мајка тихо јер његове очи су очигледно оживиле као да траже моје речи. У недоумици шта да још кажем сетим се божура госпође Мартин те наставих: - Ми сви хоћемо да се што пре вратиш у цркву, чак и госпођа Мартин је послала на олтар божуре ради твога оздрављења!

Сви смо утајили дах и загледали се у немоћно тело његово.

- О, - изашло је из његових уста, али то његово "о" није било уздах, то је био израз задовољства, радости и олакшања.

На овом месту не вреде више моје речи јер нико њима неће поверовати. На овом месту би требало прикачити изјаве лекарских ауторитета који су за време епидемије сматрали случај мога ђака Стефана за најтежи и за безнадежан. Али догодило се чудо - чудесно оздрављење за којим је вапила наша немоћна душа. Дошла је среда, дан који је по оцени лекарских ауторитета требало да значи крај земаљског живота мога ђака Стефана. Али Стефан је жив и за три месеца вратио се кући својим родитељима и својој цркви. Шта више, кобна страшна болест није на њему оставила никаквих видних последица. У мом свештеничком животу било је пуно великих тегоба али и доста узвишених и светлих момената. А један од најсветлијих био је тај, када је мој ђак Стефан поново стајао пред олтаром, пред путиром Св. Тајни Крви и Тела Христовог и када је пуним гласом из дубина срца свога изговарао речи: "Верујем Господе и исповедам да си Ти заиста Христос Син Бога живога." Какве су се дубине том приликом отварале у мојој души? А какве тек дубине у души његових родитеља, нарочито у души његове матере, која од тога времена предњачи у настојању да упозна Христа и његову животворну науку.

Ово је моја прича о мом ђаку Стефану. Ако се кадгод догоди да ову истинску причу буде неко читао, нека из ње поцрпи не слабости моје, него снагу и потпору за тешке часе живота који свакога од нас понекад сналазе.

Ем. Глоцар
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 12:41 am

Ima jedna slika na kojoj je naslikan Isus Hristos koji stoji ispred jednih veliih vrata kuce i jednom rukom kuca, a u drugoj ruci drzi lampu...
Kad je slika postavljena na izlozbi jedan covek primetio je:
- Slika je lepa, ali ima jednu malu gresku - vrata nemaju rukohvat sa spoljasne strane
- Ne, to nije greska. Ova vrata su ljudsko srce, a ona se otvaraju samo iznutra - odgovorio mu je umetnik.
--------------------------------------


Сан о испуњењу свих жеља


Неки је младић сањао да је ушао у велику трговину. За тезгом је био анђео и послуживао.
– Што ви овде продајете? – упита младић.
– Све што желите, одговори уљудно анђео.
Младић почне набрајати:
- Хтео бих: крај свих ратова на свету, више правде за угњетаване, великодушности и сношљивости према странцима, више љубави у породицама, рада за незапослене, више заједништва међу Црквама и…и…
Анђео му преда једну омотницу и рече:
- Изволи. Овде је семење, а ти се побрини да од њега нарасту плодови.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 1:01 am

Мукотрпан посао

Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.
- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.
Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.
- Два су сокола моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам образовати да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, којег морам обуздавати када говори, али и научити да ћути кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.

Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Јесте битка напорна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 1:58 am

У плодној долини подно Анда живјело је мирољубиво племе.
Једнога је дана група пљачкаша која се бијаше скривала у планинама, напала село. У отетом плену нашло се и једно дете, па су и њега повели са собом у планину.
Људи из равнице нису знали како доћи до дечака, јер у стеновита беспућа није водио никакав пут, а ни трагова није било.
Ипак, послаше групу својих најбољих ратника да потраже дете и врате га кући.
Људи су покушавали сад на један, сад на други начин; пењали се левом, па десном страном.
Ни након неколико дана мукотрпна хода нису далеко одмакли.
Видевши да су потпуно немоћни и да им је труд узалудан, одлучише се вратити необављена посла.
Изненада угледаше дјететову мајку како силази с планине коју они нису могли прећи. На леђима је у врећи носила свога сина. Како је успела?
Један од људи из групе поздрави је и рече: "Ми смо најјачи људи у селу, а не могосмо прећи планину. Како си ти успела?"
Жена слегну раменима и одврати: "Није то било ваше дете."

***

Бог је свакому од нас рекао:
"Ти си моје дете, волим те."
Нико и ништа није га могло спречити у намери да нас доведе кући.

Б. Ферреро
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 2:11 am

Три пријатеља

Оно што је божанско у човеку јесте способност да чини добро

Прича се како је неки човек био лажно оптужен и изведен пред Суд због дела које није починио. Да би га Суд ослободио, неко је морао да посведочи да он није учинио ништа лоше, односно, да је невин.
Несрећни човек је отишао код тројице својих најбољих пријатеља и молио их да наредног дана пођу с њим код судије и тако га избаве од неправедне осуде. Следећег дана, први пријатељ му се јавио и извинио што не може да дође, други га је допратио до врата суднице, где се предомислио и вратио назад. Трећи пријатељ, на кога је најмање рачунао, ушао је у судницу и посведочио да овај човек није крив и тако га спасао од осуде.

Исто се дешава са сваким од нас. Три пријатеља која у животу имамо и који би могли да сведоче о нама, о томе какви смо ми уистину, јесу: наше имање, наши рођаци и сва добра дела која смо учинили.
Када човек умре, све што је у животу постигао и стекао, ма колико то било велико, остаје овде на земљи и ничим му не може помоћи. Рођаци га испрате до гроба, али они остају овде, у овоме свету. Једино добра дела, онај трећи пријатељ, одлазе с човеком у онај свет, показујући Богу истину о његовој души. Тако се вредност човека мери по добрим делима које овај чини.
---------------------


Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 2:11 am

Како ђаво обмањује човека

Велики пустињак из околине Александрије ава Иларион, молио се Богу неколико година да му открије лукавство ђавола, како то они успевају да одведу људе од доброг пута, те их чине робовима греха, и одводе их у пакао. И једне ноћи, позове га Анђео да изађе на оближњи пропланак, да узме са собом крст, и да се ничега не боји.

Угледао је како се насред пропланка појављује престо, и како долази сатана и седа на њега.. Пљеснуо је дланом од длан, и ваздух и сва околина се испунила ђаволима. Тада им рече: Сакупио сам вас овде да ми кажете најбољу мајсторију, којом обмањујете људе и заглупљујете их, и доводите у моје царство, у вечну муку. Ко буде најбољи, даћу му да три минута управља паклом, и поставићу га генералом над осталима.

И изађе један из мноштва ђавола и рече:" Жив био, твоја мрачности! Ево како ја обмањујем људе! Кажем човеку овако: Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио! Пошто ми немамо власт да натерамо човека на зло, ја му убацујем такве помисли, да чини зло, и многи, који су глупи, слушају те наше мисли. Иду и у цркву, али после иду у кафане, код пријатеља, попију, чак им и музика свира; и онда им је џаба што су ујутро били у цркви, када су се увече вратили са наше службе." "И јеси ли многе тако; бмануо" - упита га сатана? "Многе" рече! Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито - рече сатана. Зашто - упита овај? Ти кажеш човеку; и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на света места, да чини и добро и зло, али и Господ Христос му каже у Еванђељу: "Нико не може два господара служити (уп.Мт.6,24)," тј. мени и Богу. Ти си га подстакао да греши, јер можда није знао, али после долази Анђео Божји и каже му: "Човече, не можеш ходити двема стазама, или с ђаволом, или с Богом. Држи се Бога, јер се нећеш спасити." "И јесу ли те после напустили многи" - упита сатана овог ђавола? Па, јесу – рече. Ето видиш, рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Због тога знај да ниси добро радио. Водите га и ударите му десет батина, и пошаљите га на дно пакла, јер је глуп.

Тада изађе друти ђаво и рече: "Жив био, твоја мрачности!" Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити! "Да те видим, јуначе" - рече сатана. Ја кажем: "Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема Анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету ! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. А ако немаш, овде је пакао. Све ти је на овом свету, после смрти нема ничега." И јеси ли обмануо многе? "Многе" - рече! "И ти си обмануо глупље од себе" - рече сатана. Обмануо си оне који не познају Свето Писмо. А тамо пише да има Бога, да има ђавола, да има Анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају, не верују теби. Чак и више од тога. Бог је човеку дао савест. И чим погреши, нешто, га изнутра гризе и каже: Зашто си тако учинио? Може нико да га не кори. Може нико да не види тај грех, али савест човекова ради у њему, гризе га као црв у дрвету: Зашто си то учинио и зашто си разгневио Бога таквим гресима? Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, а и Свето писмо говори - да Га има. И ти си глуп, и не доносиш велики допринос царству пакла."

И доби овај ђаво батина као и први. Сатана позва следећег. Али нико више није смео да изађе, јер се бојао батина и поруге.

Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна коњска, и реп дугачак неколико метара. Жив био, твоја мрачности - рече. Како се зовеш - упита сатана? Куси се зовем. Видим те старог и грбавог, чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, и да их доводиш у моје царство. Куси рече: Ни твоја мрачност не зна што знам ја! Да те видим. Ја сам оматорио у борби са,- људским душама толико хиљада година, и мојом мајсторијом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе сваког дана. Ја не кажем као онај први ђаво, јер човек зна да не може служити два господара, и Анђео га лако приводи Господу. Али не кажем ни као, други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема Анђела, нема пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и Анђела и пакла. Ја кажем: Море човече, има Бога, има ђавола, има Анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започнеш добро дело? Ако је дете, кажем му: Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! А ако је младић, кажем му: Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дедо. Сада једи, пиј, проводи се, чин сва зла, та млад си. Оростиће Бог, јер Он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, прекосутра, остави за догодине, касније. Хоћеш да дајеш милостињу, не жури! Покајеш се пред смрт. Хоћеш да постиш, немој, истрошићеш здравље. Пости кад остариш, пост је за старе. Хоћеш да се молиш. Не сада, изгубићеш много сати молећи се Богу. Па сада имаш посла. Треба да гајиш децу, да стичеш кућу, да спремаш мирз. И забуним га животним бригама, и стално му казујем: Остави за други пут. Ако му Анђео каже: Подај подушје за мртве, ја кажем. Сада имаш да одеваш децу, да правиш свадбу, после ћеш. Анђео хаже: Море човече исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, дуван, псовке. А ја му шапнем: Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићеш се свештенику, разлрешиће те и готово. С тим ме сви слушају – рече ђаво - и стално одлажу добро дело од данас до сугра. А грех је у човеку, као кад би узео велики ексер и чекићом почео да га укиваш у дрво. Ако удариш пар пута, лако се може извадити. Ако га укуцаш до половине, теже је, а ако га сасвим укуцаш, треба да расцепиш дрво. Тако се и грех укива у људску природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи. И тако многе ја одводим у пакао с једним јединим саветом: Добри људи, има још времена за добро дело, не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овог часа! И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом.

Тад му сатана рече: Браво! Најбољи је савет да учиш човека да одлаже покајање и добра дела, од данас до сутра. Зато ти дајем своју круну и штап да владаш паклом три минута, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се с нама мучиле у векове векова. - Након тога сатана пљесну рукама и све нестаде. А ава Иларион остаде зачуђен оним што је видео. Тада му Анђео Господњи рече да оде у своју келију и запише што је видео, да би каснији нараштаји знали како је ђаво лукав, и како вара људе да одлажу покајање од данас до сутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако их одводи у пакао.

(Из књиге старца Клеопе, Пут Неба - стр.145-153.)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 3:27 am

Један монах је често после слушања текста Светог писма или Синаксара говорио:

- Еееех, како бих волео да пострадам за Христа!

Игуман му је на то одговорио:

- Хајде да пробамо. Одвешћу те до пећи, гурнућу ти руку у ватру...

- Неее, па то ће болети - одговори у ужасу монах

- А мислиш да мучеништво за Христа не боли? - одговори му игуман.
--------------------------------------------------------


Чудо професора Пупина

...И, заиста није се изгубио, нити га је то занело, па чак ни онда када су га касније изабрали за разредног председника у трећој години академије, па ни када је, као познат и славан научник, једној госпођи у Норфолку, која је тврдила како је радио пријемник чудо рекао да је то сасвим просто и да се глас преноси најпре електриком па ваздухом па опет електриком. "Сасвим просто, као да ми бацамо јабуке једно другом из руке у руку!"

- То је за мене ипак велико чудо, наставила је Американка.

- Никакво чудо, као што и није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.

- Да, тако ви научници увек: никакво чудо! - срдила се госпођа. Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.

Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст руке и упитао је: "Шта је ово?" Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера тиме.

- Ово је, јел,те, прст професора Михајла Пупина, закључио је. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша цивилизација скупа, све то представља једну просту и детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: "Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!"
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 3:25 pm

Млад монах упита старца:

- Да ли сада треба да се потпуно одрекнем овога света?

- Не бој се. Ако будеш живео заиста хришћански, свет ће се одрећи тебе.
----------------------------------------


Старци пустињаци живљаху окружени номадским племенима. Један од поглавица тих номада, дође старцу и рече:

Оче, хоћу да постанем хришћанин.

- Радујем се због тебе сине. Али, ти имаш две жене. Мораш се одрећи једне од њих.

Учинићу то одмах, оче, ако ми укажеш бар на једно место у Светом Писму где се осуђује двоженство.

- „Нико не може служити два господара” (Maτej 6,24), одговори старац
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 07, 2010 11:20 pm

Piše: Spomenka Milić

Lekovita moć molitve poznata je odvajkada. Svi znamo za osećaj mira i spokoja posle posete crkvi ili paljenja sveća za zdravlje naših najmilijih. Nedavno su se i naučnici pozabavili ovim fenomenom, a rezultati do kojih se došlo verovatno će naterati na razmišljanje i najokorelije ateiste.
Istim pitanjem, sa različitih aspekata, bavili su se i na Istoku i na Zapadu, a zaključak je isti: molitva isceljuje.

Naučnici iz Severne Karoline pozvali su nekoliko monaha, sestara i sveštenika različitih verskih zajednica da se pomole za 700 pacijenata koji su patili od različitih slabosti. Nekoliko dana lekari su beležili stanje bolesnika i kada je eksperiment završen, beleške predali stručnjacima. Profesor Mičel Krušof saopštio je sledeći rezultat: kod 500 pacijenata, zahvaljujući molitvama, tempo ozdravljenja povisio se za 93 posto!

- Ne znam pravi razlog tome. No, mogu da pretpostavim da na rad srca blagotvorno deluje koncentracija na božanske reči - kako sveštenika, tako i samih bolesnika. Zna se da je čovek za koga se moli ili koji se sam moli u potpunosti usredsređen na opštenje sa Svevišnjim i to verovatno dovodi do normalizacije mnogih procesa u organizmu, koje tek treba da proučimo – objašnjava Krušof.

Snaga reči Božje
Rusi su otišli još dalje, o čemu izveštava ugledna “Komsomolska pravda”: dokazano je da molitva ubija štetne bakterije ne samo u ljudskom telu, već i u vodi. Angelina Malahovskaja, inženjer elektrofizike iz Sankt Peterburga, inače član saveza “Pravoslavni naučnici Rusije”, već deset godina izučava osobine, na prvi pogled, nenaučnih pojava: snagu krsta, reči Božjih i isceljujuća svojstva svete vode. I evo šta kaže:
- Proverila sam dejstvo “Očenaša” i pravoslavnog krsta na patogene bakterije. Za istraživanje su uzeti uzorci vode iz bunara, reka i jezera u kojima je bila prisutna ešerihija koli i zlatna stafilokoka. I pokazalo se da se, ako se nad vodom očita “Očenaš” i prekrsti krstom, količina štetnih bakterija smanjuje skoro sto puta!

Um van tela
Za najnoviji dokaz snage molitve zaslužan je šef Laboratorije neuro i psihofiziologije Instituta za psihoneurologiju “V. M. Behterev” u Sankt Peterburgu, profesor Valerij Slezin.
- Mnogim psihijatrima i neurolozima poznat je sa racionalne tačke gledišta teško objašnjiv fenomen da se posle molitve olakšava duševno rastrojstvo, a bolesnici, koji se smatraju neizlečivima, ponekad ozdravljuju – podseća Slezin.
A u čemu se sastojao eksperiment? Pozvani su pravoslavni i katolički sveštenici, sledbenici islama, zen-budisti i indijski majstori meditacije. Svi su su se koncentrisano molili, a u toku molitve snimani su elektroencefalografom (EEG), koji omogućava praćenje procesa koji se dešavaju u mozgu. I došlo se do interesantnih podataka – otkriveno je novo stanje svesti, “radnog” naziva – molitvena budnost.
- U tom stanju mozak se praktično isključuje: prekida se aktivna misaona delatnost i čini mi se, mada to ne mogu dokazati – da um počinje da se nalazi van tela.

Povratak u detinjstvo
Kako se došlo do ovih zaključaka? Naime, za budno stanje odraslog čoveka uobičajene frekvencije moždanih impulsa nalaze se u opsegu od 9 do 10 herca, što spada u domen alfa i beta talasa. Međutim, kada su ispitanici utonuli u molitvu, desilo se usporavanje frekvencija na svega - svega 3 herca! Ove frekvencije nazivaju se “delta talasi” i kod odraslih ljudi javljaju se samo u stanju najdubljeg sna bez snova. A u budnom stanju karakteristični su isključivo za – bebe. Zanimljivo je da izvesne frekvencije u delta opsegu “okidaju” lučenje hormona rasta, koji je posebno značajan za regeneraciju organizma i proces izlečenja.
Kod nekih ispitivanih encefalograf je pokazivao potpuno odsustvo alfa i beta talasa, a to bi značilo da su se ti ljudi na neki način - vraćali u detinjstvo. Da naglasimo - ova neobična neurofiziološka pojava detektovana je potpuno nezavisno od toga koja se molitva čitala – pravoslavna, katolička ili muslimanska.
- Smatramo da se u toku molitve kidaju patološke veze među neuronima mozga, jer čovek prestaje da misli o bolesti. Ponekad to vodi punom ozdravljenju smrtno bolesnih. Nauci su poznati slučajevi čudesnog izlečenja obolelih od raka, ali to tek treba detaljnije proučiti. Ali, svakako, treba se moliti i verovati od srca, inače isceljujućeg efekta neće biti – zaključuje Slezin.


Božansko pojanje smiri i psihopatu
Doktor medicine Igor Bragin tvrdi:
- Moje kolege odavno su eksperimentalnim putem ustanovile da izgovaranje molitvi pomaže ljudima koji boluju od povišenog krvnog pritiska i dijabetesa: za nekoliko minuta snižava se nivo holesterola u krvi i normalizuju procesi razmene. Molitva je naročito korisna i za one koji upadaju u duboku depresiju i boluju od manijakalno-depresivne psihoze. Uopšte: što je bolest teža, to se čovek češće obraća za pomoć Bogu. Recimo, poznato je istraživanje iz Kalifornije, kada su naučnici ispitali više od 400 pacijenata koji boluju od šizofrenije, teških oblika depresije i neki drugih psihičkih poremećaja. I zaključili su da se 80 posto ispitanika okreće religiji, koja im pomaže da savladaju očajanje, nastupe agresivnosti ili plača.


Pobediti strah
Psihoterapeut Georgij Pagodin smatra da sve bolesti potiču – od straha:
- Poznati francuski istraživač Alen Bombar dokazao je da brodolomci ne umiru zato što nemaju vode i hrane, već – od straha. Bombar je skoro dva meseca putovao okeanom splavom, bez vode i hrane i preživeo, zahvaljujući tome što je savladao strah. Iz istog razloga, među ljudima obolelih od raka u neizlečivom stadijumu – vernici žive pet godina duže od ateista. Oni molitvom eliminišu strahove, osećaju da je svet smrtan, privremen, shvataju istinske vrednosti, smiruju se i, samim tim, povišavaju svoj imunitet.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Ned Dec 12, 2010 12:57 pm

Чудесан јастул или опасност великих жеља

- китајска легенда -

Некада и негде догодило се у великом китајском царству ово што ћемо сад испричати.

Путовао друмом неки стари свештеник, путовао па се уморио, сврнуо са пута па простро сеџаде по трави и сео да се одмори. Украј себе спустио он своју торбу. У том наиђе туда један млад човек, земљорадник из околине. Био је одевен у кратко одело као тежак, а не у дугачко као брамин или књижевник.

Седе младић поред свештеника и њих два убрзо ступише у пријатељски разговор. Но мало после погледа млади човек уза се и низа се на своје грубе хаљине, уздахну и рече:

- Погледај ме, како сам ја једно бедно створење!

- Како то говориш? - рече му свештеник. - Ја те видим као младића здрава: зашто наједном да се жалиш како си ти једно бедно створење?

На то одговори младић:

- Какво јадно задовољство могу ја наћи у оваквом мом животу, радећи сваки дан од раног јутра до позне вечери? Ја бих волео да будем велики генерал и да бијем бојеве и добијам битке; или да будем богаташ, па да имам најбољих јела и пића и да уз музику се проводим; или да будем доглавник нашем цару да се прославим са својом филозофијом. То је право задовољство. Волео бих да се високо уздигнем у свету, а овако шта сам? Зар то није жалосно? Изговоривши све ово, младић поче да дрема. Видевши то свештеник извуче из своје торбе један јастук, пружи га младићу и тихо му рече:

- Метни главу на овај јастук и спавај, па ће ти све жеље бити испуњене. Чудан је то јастук био. Од танког и финог порцулана, а унутра шупаљ.

тек што је младић спустио своју главу на тај јастук, а то се наједанпут нађе у својој кући. Заиста, то је било чудесно. Али оно што долази још је чудније. Ускоро затим он се ожени неком угледном девојком и поче да стиче новац. Онда се одену у најлепше рухо и пође мудрацима да се код њих учи. Био је бистар и учио је добро. Кроз кратко време постане судија и као судија прочује се свуда. Мало, мало и постане милионер и опет мало, по мало, па га цар узме за свога везира.

Као везир цара китајског он се прочује и прослави на све стране царства. Трудио се свом снагом да учини што више добра и своме цару и своме народу. Тако то ишло дуго и дуго. И за све то време цар је имао пуно поверење у свога везира.

Али дође кобан тренутак. Неки завидљивци оптуже везира цару како је он склопио заверу да убије цара па онда сам да се зацари. Цар брзо уклони свога везира са положаја и стави га под суд. Дуго је везир лежао у тамници док се истрага водила и дуго плакао и уздисао и страховао. Најзад га осуде на смрт. После осуде поведу га кроз град везана конопцем са још неколико зликоваца, осуђених на смрт и доведу до места извршења казне. Јадни везир је сав дрхтао и гласно јецао, али помоћи није било ни са које стране. Напротив, гомила света која га је посматрала, шкргутала је зубима и била је готова да га растргне. Џелат је одсецао мачем главу једном по једном зликовцу, док не дође ред на везира. Кад везир дође на ред, нареди му џелат да клекне и стави главу на пањ. Онда замахну џелат дугим и оштрим мачем и таман да одсече главу, али у том страшном тренутку везир се пробуди..

Диже главу са порцуланског јастука сав дрхтећи. Крупне капље зноја падале су му са чела. Крај њега је седео стари свештеник. Младић је дуго дрхтао и ћутећи размишљао о томе, шта је сан, а шта јава. Трљао је своје очи и пипао своју главу. Кад је потпуно дошао себи и осетио своју главу здраву на раменима, он се диже, па радосно ускликну и поклони се до земље старом свештенику.

- Хвала ти, - рече му, - за јаку поуку коју си ми данас дао преко овог магичног јастука. Сад тек знам колико сам срећан.
И рекавши ово, брзо оде на свој посао.


Рече Господ: Не иштите прва места... Јер сваки који се подиже, понизиће се, а који се понизује, подигнуће се

Владика Николај
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 14, 2010 12:59 pm

Очево завештање

Злата и сребра немам;
што имам, даћу му!

Полако се приближава време, кад морам поћи на пут, с кога се још нико није вратио. Јер ја те не могу повести са собом и остављам те у свету где добар савет није на одмет. Нико није мудар од рођења. Време и искуство уче нас. Ја сам видео више света но што си ти. Није све злато, драги сине, што се сија. Ја сам видео како се разбије понека звезда што с неба падне и како се пребије штап на који се човек ослањао. Зато хоћу да ти дам неколико савета и да ти кажем, шта сам закључио и шта ме је време научило.

Није велико оно што није добро, и није истинито оно што не постоји. Овде на земљи човек није код своје куће и није то случајно што човеку овде иде рђаво. И није за њега свеједно, хоће ли лево или десно поћи. Немој да се вараш да би се он сам умео посаветовати и знати свој пут. Овај свет за њега је сувише мали, а он не види и не познаје оно што је невидљиво. Уштеди себи узалудан труд и не причињавај себи бол, већ се опомени себе.

Чувај се добро да не учиниш зло. Нека те не поведе срце за пролазним стварима.
Истина се не управља према нама, већ ми морамо знати да се управљамо према њој. Што можеш видети, то гледај и употреби зато твоје очи, а што се тиче невидљивога и вечитога, управљај се према Божјим речима. Остани веран вери твојих отаца. Не плаши се никад толико много другог, колико себе самог. Унутра у нама станује један други судија, који не лаже и на чији глас треба да полажемо више него на одобравање целог света. Стави себи у задатак, сине мој, да не чиниш против његовог гласа и што мислиш и намераваш, прво се куцни по челу и запитај га за савет. Он говори испочетка врло полако и замуцкује, као невино дете, али кад ти његову невиност поштујеш, полако он одвезује свој језик и говориће ти разумљивије.

Често мисли о светим стварима, и знај поуздано да она не пролазе бескорисно по тебе и да чине да ускисне квасац целога теста.

Чини добро, а не брини се шта ће од тога бити. Пожели само једно, али и то нека од срца потече.
Брини се о своме телу, али не толико као да ти је то душа.

Буди честит према свакоме, али се тешко поверавај. Не мешај се у туђе послове, али своје отправљај ревносно. Не ласкај никад никоме, а не дозвољавај да ти други ласкају. Поштуј сваког према његовом положају, а пусти га нека се посрами ако то заслужује.

Немој никад да будеш дужан, али увек буди предусретљив као да су ти сви повериоци били. Не мораш увек бити великодушан, али правичан буди увек. Не оптерећуј себе никад бригама, јер кад право радиш онда немаш шта да бринеш. Не веруј никад лицемерним изгледима лица, а своме лицу увек дај изглед правог и поштеног човека.

Помози и подај радо, кад имаш, и о томе се више не старај. А кад немаш ништа при руци имаш гутљај хладне воде, и не мање старај се о томе. Не говори све што знаш, али пази увек шта говориш. Не седи где подругљивци седе, јер од свих створова они су највише за сажаљење. Не поштуј лицемерне, али поштуј поштене људе и иди са њима.

Човек, који у срцу има праву богобојажљивост, јесте као и сунце које светли и греје, ако и не говори. Чини оно што је достојно награде, а не пожели је. Нека ти је у мислима увек само добро. Када умрем, склопи ми очи и не оплакуј ме. Помажи твоју мајку и поштуј је док год је жива и сахрани је поред мене. Размишљај сваког дана веселог духа и не пођи са овога света а да јавно не осведочиш ма чиме твоју љубав и страхопоштовање према оснивачима Хришћанства.

Твој верни отац.


Из књиге «Веронаука живота»
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 14, 2010 1:41 pm

Upornost

Jedan je čovjek spavao u svojoj kućici, kad usred noći, iznenada, njegovu sobu ispuni svjetlost i ukaza mu se Spasitelj. Gospodin mu reče da za njega ima posao koji mora obaviti, i pokaza mu veliki kamen koji je stajao ispred kućice. Objasnio mu je što mora činiti: gurati kamen svom svojom snagom. Ovo je čovjek radio iz dana u dan. Mnogo se godina mučio od sunčeva izlaska od zalaska, njegove ruke upravljene na hladnu, masivnu površinu nepomičnog kamena gurale su svom snagom.

Svake se večeri čovjek vraćao svojoj kući zabrinut i iscrpljen, osjećajući da je cijeli dan istrošio uzalud. Vidjevši da čovjek pokazuje znake obeshrabrenja, đavao se odluči umiješati. Počeo je ga je savjetovati: “Već predugo vremena guraš taj kamen, i još se nije pomaknuo. Zašto se mučiš radi ničega? Ionako ga nikada nećeš pomaknuti.” Tako je, uvjerivši čovjeka da je zadatak nemoguć i osuđen na propast, učinio da izgubi skoro svu srčanost i hrabrost. “Zašto bih se toliko mučio oko ovoga?” mislio je. “Jednostavno ću uložiti nešto malo vremena, i minimum truda, i to će biti sasvim dovoljno.” I tako je to namjeravao učiniti, no, ipak je odlučio pomoliti se i iznijeti svoje muke Gospodinu. “Gospodine”, reče, “dugo sam i naporno radio u tvojoj službi, ulažući svu moju snagu da obavim ono što si od mene zatražio. Pa ipak, nakon sveg ovog vremena, nisam pomaknuo kamen ni pola milimetra. U čemu griješim? Zašto ne uspijevam?”

Gospodin mu sažalivši se, odgovori: “Prijatelju moj, kad sam tražio od tebe da mi služiš, i ti si prihvatio, rekao sam ti da guraš onaj kamen svom svojom snagom, što si i uradio. Nijednom nisam spomenuo da sam očekivao da ćeš ga pomaknuti. Tvoj zadatak je bio da guraš. I sada, dolaziš k meni, iscrpljen i istrošene snage, misleći da nisi uspio. No, je li zaista tako? Pogledaj se. Tvoje ruke se snažne i mišićave, leđa nabijena i preplanula, koža na dlanovima je očvrsnula od stalnog pritiska, a noge su ti postale krupne i čvrste. I pored otpora ti si mnogo porastao, i tvoje mogućnosti su sada daleko veće nego ranije. Ipak, nisi pomaknuo kamen. Ali tvoj poziv bio je da budeš pokoran i guraš. Da vježbaš svoju vjeru i povjerenje u moju mudrost. To si uspio. Ja ću sada, prijatelju moj, pomaknuti kamen.”

Nekad, kad čujemo Božju riječ, želimo koristiti vlastiti um kako bi odgonetnuli što On želi, a zapravo ono što Bog od nas traži je jednostavno: poslušnost i povjerenje u Njega. Na sve načine treba vježbati vjeru koja pomiče planine, ali ipak je uvijek Bog onaj koji zapravo to čini.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 14, 2010 2:09 pm

Evo izvoda iz teksta koji možete naći ovde.

http://svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/10Pitanja.htm

--------------------------------------------------------------------
10. Наведите ми само три ствари које вам се не допадају у вашој верској заједници и код вашег вође.

Свако од нас познаје многе православце који отворено критикују своју Цркву и њену хијерархију. Познато нам је да постоје католици склони критиковању римског папе, и протестанти који се веома критички изражавају о својим црквама. У вези са тим можемо имати различита мишљења и вредносне оцене, али то је чињеница.
А јесте ли чули макар за једног секташа који отворено износи макар и умерено критичке судове о оснивачу своје групе, њеном руководству или о самој тој заједници? Много пута имао сам прилике да на питање да ли се у некој организацији упражњава контрола свести зачујем одговор секташа, пропраћен широким осмехом: "Ах, наравно не; како сте могли тако нешто да помислите".
Али исто тако и душевни болесник неће признати за себе да је оболео, као што ће и алкохоличар ватрено негирати своју зависност од чашице. Ако је човек свестан своје болести, учинио је први корак ка оздрављењу.
Најбољи начин да докажете човеку да је наркоман јесте да га наговорите да неколико дана апстинира, да остави дрогу. Такође најбољи начин да проверите да ли је човек под утицајем контроле свести јесте да испитате да ли је задржао у себи способност критичког односа према околини.
Пажљиво посматрајте секташа када му поставите ово питање. Уочићете да је изненађен, сметен, и неколико тренутака деловаће потпуно изгубљено. А када се сабере у мислима, тешко да ће моћи да вам каже ма шта конкретно. То је сасвим "природно", пошто је секташима забрањено не само да јавно изричу, него да и у мислима себи допуштају критички однос према својој организацији и њеном вођи.

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 49
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Sre Dec 15, 2010 12:39 pm

Kako zavoleti bližnjega? U prvom redu potrebno je iza spoljašnjeg čovekovog izgleda uvideti njegovu unutrašnju, duboku suštinu.
Jedna starija žena mi je prišla u crkvi i rekla: «Oče! Ne mogu više da trpim muža! Pre bi umrla i otišla u raj samo da njega više ne gledam». A ja joj kažem: «Draga moja! Jedina vaša mogućnost da dospete u raj – to je zajedno s mužem. Bez muža možete da računate samo na ad». Ona je tada rekla: «Ne želim s njim u raj. Bilo gde samo dalje od njega!».
Ljudi često misle da se može ući u raj i pritom izbaviti od drugih ljudi, da može biti s Bogom i pritom zaboraviti na bližnjega. Mnogi se prema crkvi odnose kao prema mestu gde se može sakriti, osamiti u nekom uglu tako da ih niko ne primeti. Ali razlika izmedju Crkve i sveta se upravo ogleda u tome da su ljudi u Crkvi okrenuti licem jedni prema drugima, da su otvoreni jedni prema drugima, onda kada u svetu mogu da budu neprijatelji, da se medjusobno mrze ili prosto ignorišu. I razlika izmedju raja i ada je upravo u tome što se u raju svi nalaze zajedno objedinjeni ljubavlju prema Bogu i jednih prema drugima, tada kada je u adu svako odvojen od Boga i od drugih ljudi, mučeći se u izolovanosti, samoći i ostavljenosti.
Kako zavoleti bližnjega? U prvom redu potrebno je iza spoljašnjeg čovekovog izgleda uvideti njegovu unutrašnju, duboku suštinu. Treba pokušati prodreti tamo gde je u svakom čoveku sakriven lik Božiji. Mi često vidimo samo spoljašnjeg čoveka iskvarenog grehom, utopljenog u strastima, i ne primećujemo taj lik Božiji, koji je skriven ispod spoljašnjih slojeva. A upravo njega treba da uvidimo i njemu da se poklonimo u svakom od naših bližnjih.
Veoma je rasprostranjena greška koja predstavlja koren mnogih konflikata medju ljudima, i koja se sastoji u tome da ne prihvatamo čoveka takvim kakav jeste, već želimo da ga vidimo kao drugačijeg: s naše tačke gledišta njemu nešto nedostaje, on bi u nečemu mogao da postane bolji. Tako stvaramo veštački kalup i želimo da se čovek uklopi u njega, a pošto se to ne dešava onda živimo u neprekidnom konfliktu izmedju naših predstava o tome kakav on treba da bude i realnosti.
Kada bismo naučili da prihvatimo ono što nam je dato u svakom čoveku, a ne ono što želimo u njemu da vidimo, naš odnos prema ljudima bi se kardinalno promenio. Treba zapamtiti da Bog voli svakog čoveka upravo onakvim kakav jeste. Da, Bog čeka da se grešnik pokaje, ispravi, obrati k Njemu; Bog želi da svaki čovek postane bolji nego što jeste; Bog strada od čovekovog nesavršenstva, od njegovih grehova, od toga što Ga čovek ostavlja i zaboravlja. Ali sve to ne smeta Bogu da voli čoveka još i pre nego se čovek obrati, pokaje i ispravi. Prema učenju prepodobnog Isaaka Sirina, ljubav Boga prema čoveku se ne umanjuje čak ni onda kada ne nailazi na odgovor. Setimo se oca iz priče o bludnom sinu: čak i kada je sin, ostavivši ga, otišao u «daleku zemlju», otac nastavlja da ga voli i čeka.
Često članovi jedne porodice žive u neprekidnom konfliktu zbog toga što jedan okrivljuje drugog zbog nedostatka ljubavi. Naprimer, mužu počinje da se čini da ga žena nedovoljno voli: on je zbog toga neprijatan prema njoj i dolazi do sporova. I njegova ljubav slabi zbog toga jer kako mu se čini ne biva uzvraćena ...Ali konflikt može da nastane i zbog «viška» ljubavi: kada ljubav postane strasna, slepa, egoistična, kada čovek počinje da se odnosi prema drugome kao prema svojoj svojini. Odatle se radja revnost, nastaju neopravdana podozrenja, nezasluženi ukori. Porodice se raspadaju kako zbog nedostatka tako i zbog «viška» ljubavi.
Često roditelji bivaju nezadovoljni svojom decom, smtrajući da se deca ne bave time što treba, da ne slušaju niti pokazuju dovoljno pažnje i brige. Da, deca treba da slušaju roditelje i da se brinu o njima. Da, roditelji nose odgovornost za svoju decu i u nekim slučajevima su obavezni da se umešaju da bi pomogli, da bi sa svojim većim iskustvom ukazali deci na to što ona po svojoj nezrelosti ne vide. Ali roditelji ne smeju da zaborave da je njihovo dete – slobodna ličnost, koja ima pravo da samostalno bira svoj put, odredjuje svoja interesovanja, krug prijatelja. Često majka drži dete u strogosti,lišavajući ga zabave, kontrolišući krug njegovih komunikacija, zabranjujući mu da se druži sa ovim ili onim prijateljem. Dešava se da verujući roditelji zabranjuju deci iz moralnih razloga da gledaju televizor, da idu u bioskop, šetaju ulicom. Pritom često ne mogu da objasne u čemu je smisao takvog uzdržanja, i zbog čega ne daju deci da pozitivno ispune život, već im samo zabranjuju ove ili one stvari. Nikakva zabrana, nikakvo ograničenje ne može da postane stožer duhovnog života. I dete do nekog trenutka to trpi, a potom odjednom (sa šesnaest, dvanaest ili čak i ranije) zbacuje taj jaram sa sebe, a zajedno s tim gubi i veru.
Ponekad hrišćanin živeći u porodici u kojoj ne dele svi njegova religiozna uverenja, otežava život drugih članova porodice,sprečavajući ih da se bave time što je s njegove tačke gledišta nehrišćanski. Naprimer, u porodici je majka duboko verujuća, otac je neverujući, i deca koja iako i idu u crkvu zajedno sa majkom, medjutim ne dele toliko njena interesovanja da bi se u potpunosti odrekli od igre. Približava se Nova godina: muž i deca žele da slave. Ali majka smatrajući taj praznik «paganskim» zabranjuje deci da se vesele, hrani ih posnom hranom (Nova godina pada u toku Božićnog posta). Možda bi bilo bolje da se u tom slučaju žrtvuje i organizuje mužu i deci pravi praznik, a potom još jedan praznik – na Božić. I tako sve redom dok se ceo porodični život ne pretvori u svakodnevni praznik. Jer se hrišćanstvo upravo sastoji u tome, u tome se projavljuje uzvišena ljubav prema bližnjemu – zaboravivši na sebe, da se žrtvuje i živi za druge, trudeći se da im pričini radost.
Često ljubav roditelja prema deci postaje jaram, od koga deca ne mogu da se oslobode tokom celog svog života. Ljubav ne treba da preraste u nasilje nad ličnošću. Sećam se strašnog, tragičnog slučaja, koji se desio sa trinaestogodišnjom devojčicom. Majka je od nje zahtevala apsolutnu iskrenost, smatrajući da ona s ćerkom ima «posebne» odnose i da ćerka nema pravo da ništa sakrije od nje. Medjutim devojčica je dobila dvojku ali se uplašila da to kaže majci. Majka je na neki način sve saznala i došla je u školu da bi razjasnila odnos sa ćerkom i učiteljima. Devojčica koja se bojala da će biti razobličena, ugledala je sa prozora majku koja je dolazila u školu. Sačekavši da majka udje u zgradu, devojčica je istrčalai na oči druge dece bacila se pod točkove prvog automobila. Umrla je kroz nekoliko sati u bolnici. Probudvši se pred smrt, devojčica je rekla da nije uopšte htela da okonča svoj život, već samo da «uplaši» majku i odvuče njenu pažnju.
Nije uvek i nije svaki čovek sposoban za apsolutne medjusobne odnose, apsolutnu vernost i apsolutnu čestitost. I ne treba tražiti od čoveka to štoon ne možeda pruži, čak i ako je to vaš sin ili ćerka, brat ili sestra, muž ili žena, prijatelj ili prijateljica. Neka nam se svaki čovek otvori u meri u kojoj želi i može. Ne može se ulaziti u čovekovu dušu jer je ona – svetinja svetih, i u nju se može ući samo ako vam otvore i pozovu unutra. Ponekad se može stajati pored vrata ikucati, kao što Hristos kuca u dušama ljudi, ali tiho i nenametljivo. Ako se vrata ne otvore bolje je otići.
Ljubav prema bližnjemu treba da bude mudra. Ona treba da bude žrtvena kao Hristova ljubav, Koji nas je zavoleo takvim kakvi jesmo. Ona treba da donosi radost bližnjima, a da za njih bude «neudobno breme». Ona treba da bude apsolutna, ali ne treba da zahteva adekvatnu ljubav od strane bližnjih. Ona ne treba da se pretvara u revnost, da dovodi do svadja i uvreda, da stešnjava slobodu bližnjih, ne treba da bude egoistična niti da se smanjuje ako nije uzvraćena. Apostol Pavle kaže: «Ljubav dugo trpi, milosrdna je, ne zavidi ...ljubav ...ne traći svoje ...sve pokriva, svemu veruje, svemu se nada, sve podnosi. Ljubav nikada ne prestaje...» (1 Kor. 13, 4-Cool.
preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3619.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimov
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 21, 2010 1:09 pm

Kaktus

Ima jedna vrsta kaktusa koji cvjeta dva ili tri puta godišnje. Neugledne je vanjštine ali ima prekrasan cvijet. Cvjeta noću kad ga nitko ne vidi. Kad padne duboka tama rastvore se krupni, prekrasni, sniježno–bijeli cvjetovi, a kuća se ispuni opojnim mirisom. A ujutro... cvijet je mrtav. Odaje tragove ljepote koja prolazi.

Od koga i za koga ova pažnja?
Od koga i za koga ova rasipnost i darežljivost?

Katus me podsjeća na Boga koji je rasipan i darežljiv; koji daje svoje darove velikodušno; koji daje ljepotu kaktusovu cvijetu samo za jednu noć, bez obzira hoće li to netko zamijetiti ili neće. Bog se raduje svemu što stvara, a još se više raduje kad ljudi zapaze da radi njih i njihove radosti stvara sva dobra i ljepote. I tako se Bog i ja radujemo kaktusovu cvijetu na mjesečini (ako je ima), cvijetu koji živi samo jednu noć.

Kaktus me podsjeća i na ljude.

Ima ljudi neugledne vanjštine.
Ima ljudi koji su tako obični i za koje ne bismo nikada rekli da nas mogu nečim iznenaditi.
Ima ljudi koji cvjetaju samo dva – tri puta godišnje. Ima ljudi koji cvjetaju samo za jedan tren i samo onda kad ih nitko ne vidi; da ne bi ljudi hvalili njihovu dobrotu i ljepotu i da tako ne izgube nagradu kod Oca nebeskoga. Ali za takve trenutke kad ljudi cvjetaju u svom najboljem izdanju vrijedi živjeti.

Valja znati da sve biljke cvjetaju i, ma kako neznatan bio njihov cvijet, imaju šansu donijeti plod, a svaki plod krije novo sjeme.

Valja pažljivo promatrati ljude da bismo uživali u njihovu cvjetanju, makar samo za tren.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Uto Dec 21, 2010 1:11 pm

Dva covjeka u tebi

Katkada ti se čini da u tebi stanuju dva čovjeka: jedan koji sve čini dobro i kojega pokazuješ svijetu i drugi, kojega se stidiš. Postoji nešto kao dubok jaz u svakom od nas. Susrećem ljude koji unatoč najboljoj volji ipak uvijek upadaju u svoje staro zlo, ljudi koji bi htjeli živjeti dobro, a ipak čine stvari koje ni oni sami ne shvaćaju.

Zašto je to tako? Zato što čovjek nije ni Bog, ni anđeo, nego mali hodočasnik na jednom dugom putu. Pa ipak je čovjek čudesno biće. Iskustvo vlastite slabosti čini ga shvatljivijim njegovim bližnjima. Tko nikada ne želi iskreno postati svjestan svojih zatajenja i boreći se, s njima živjeti, postaje netrpeljiv prema samome sebi i nesposoban da druge tješi, pridiže, prihvaća, oprosti im.

Zbog slabosti i pogrešaka kod samoga sebe ne trebaš se čuditi. Ali ih ni ne smiješ prikrivati i od njih bježati. Moraš naučiti živjeti s njima. Ta znaš: nitko nije tako dobar kao u svojim najboljim trenucima i nitko nije tako loš kao u svojim najgorim trenucima. Prijateljstvo i ljubav cvatu tamo gdje su ljudi postali nježni - nježni u svome sudu, nježni u svojim riječima i nježni u svomu međusobnom ophođenju.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Nick Fun Person

avatar

Posts : 62
Reputacija : 3
Join date : 06.12.2010

PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   Čet Dec 23, 2010 12:31 pm

Zabina molitva

Jedne večeri, sveštenik Sinon utonuo je u molitvu. Najednom, uznemiri ga kreketanje žabe. Međutim koliko god da se trudio, nije mogao a da ne čuje taj zvuk, tako da se na kraju nagnuo kroz prozor i viknuo: “Tišina! Sad se molim!”
On je bio svetac, i sve je smjesta poslušalo njegovu naredbu. Sva živa bića su ućutala, da bi stvorila tišinu i mir neophodan njegovoj molitvi.
Međutim, Sinon je ponovo bio prekinut, ovog puta unutrašnjim glasom koji mu je rekao: “Možda je kreket te žabe bio jednako ugodan Bogu kao i psalmi koje izgovaraš.”

“Šta bi to lijepo mogle da čuju Božije uši u kreketu jedne žabe?!” – uzvratio je Sinon.

Ali glas je produžio: “Zašto bi onda Bog uopšte izmislio taj zvuk?”

Sinon je riješio da to sam utvrdi. Ponovo se nagnuo kroz prozor i viknuo: “Pjevaj!”

Vazduh se smjesta ispuni ritmičnim kreketanjem žabe, uz podršku svih žaba u okolini. Sinon je dugo pažljivo slušao i ubrzo više nije čuo nikakvu larmu. Jer, kad su ovi glasovi prestali da ga razdražuju, otkrio je da oni, u stvari, pojačavaju tišinu noći.

Zahvaljujući ovom otkriću, sveštenikovo srce stopilo se u harmoniju sa čitavim svijetom i, prvi put u svom životu, shvatio je značenje molitve.

Antoni de Melo
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kutak za verujuće   

Nazad na vrh Ići dole
 
Kutak za verujuće
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» OGTT test i implantacija (nevezano za PCOS)-br.1
» Kozmeticki preparati
» Upoznavanje preko interneta
» Nas muzicki kutak i trenutak
» Kutak za nas trenutak

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
NesaDeBeli - Lovac na sreću :: Gde pronaći sreću-
Skoči na: