NesaDeBeli - Lovac na sreću
Ako nemaš dovoljno sreće, znaj da si naišao na ljude koji ti žele pomoći.
Ukoliko imaš sreće, ostani i pomozi ostalima koji je nisu našli.
Bilo da ostaneš ili da odeš, ja ti želim da imaš uvek dovoljno sreće.
NesaDeBeli - Lovac na sreću


 
PrijemPortalČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
Zadnje teme
» Slika za novi forum
Pon Okt 03, 2016 10:11 am od NesaDeBeli

» Sest pesama
Pet Mar 11, 2016 12:37 pm od NesaDeBeli

» Supstance i industrijski preparati koji pomažu razvoj ćelija raka
Uto Apr 16, 2013 1:07 pm od NesaDeBeli

» Preparati koji pomažu u borbi protiv tumora
Uto Apr 16, 2013 1:04 pm od NesaDeBeli

» Biljke koje pomažu u borbi protiv tumora
Uto Apr 16, 2013 12:26 pm od NesaDeBeli

» Rak iz mog ugla
Uto Apr 16, 2013 12:18 pm od NesaDeBeli

» Program Stranka Debelih Srba ( u izradi, potrebna pomoć )
Sub Jan 07, 2012 11:40 pm od NesaDeBeli

» Poučne priče s raznih strana sveta
Čet Jun 23, 2011 11:47 am od NesaDeBeli

» Link Lolicka
Sre Apr 27, 2011 1:54 pm od NesaDeBeli

Navigacija
 Portal
 Indeks
 Lista članova
 Profil
 FAQ - Često Postavljana Pitanja
 Traži
Forum
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Socialni obeležak stranice
Socialni obeležak stranice Yahoo  Socialni obeležak stranice Google  

Bookmark and share the address of NesaDeBeli - Lovac na sreću on your social bookmarking website

Zadržite i delite adresu NesaDeBeli - Lovac na sreću na vaš sajt social bookmarking-a

Delite | 
 

 Bajke iz svih krajeva sveta

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:44 am

Golubica - devojka iz sela Vuak - Vuak


Jedan lovac lovio je uvek samo na svom lovištu. U početku je tamo bilo mnogo divljači, ali s vremenom sve manje i manje. Kad na njemu nije više imao šta da lovi, jer je svu divljač već bio polovio, pođe jednog jutra da traži novo lovište.
Otišavši daleko u divljinu, dođe jednoga dana do kuće u kojoj su prebivale dve devojke. Zamoli ih da ga prime. Ispriča im kako traži novo lovište, jer na starom nema više šta da lovi. Devojke mu rekoše:
- Primamo te vrlo rado. Ostani i stanuj kod nas. Budi nam brat, a mi ćemo ti biti sestre. Ako ti je s voljom, nauči nas loviti. - Lovac na to pristane.
Lovac ostane da stanuje kod sestara. Obdan je odlazio s njima u lov, lovio je i učio ih loviti. Jednoga dana ode jedna sestra sama u lov i vrati se kući s dobrom lovinom. Drugog dana ode u lov druga sestra, te se i ona vrati kući s dobrom lovinom. Trećeg dana odu u lov obe sestre, a lovac ostane kod kuće sam. Lovac je sedeo kraj kuće i gledao vrelo što se nalazilo pored kuće iza šipražja.
Odjednom dolete dve golubice, slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna je bila tako lepa da lovac nije mogao skinuti oka s nje. Devojke se stadoše kupati. Lovac ih je gledao. Lovac im se prikrade kroz šipražje. Htede ugrabiti onu lepšu. Ali kad je već bio došao do nje, devojka se okrete, spazi ga i zviznu. Lovac se na taj zvižduk smesta pretvori u kamen. Onda devojke uzmu svoje pernate haljine, obuku ih i odlete kao golubice.
Ubrzo posle toga vrate se sestre iz lova s bogatom lovinom. Začude se videvši da je kuća zatvorena i stanu zvati brata. Zvale su ga i tražile, ali uzalud. Sestre rekoše:
- Mora biti da se nešto dogodilo. Sakrićemo se sutra u šipražje da vidimo šta je to bilo. - Idućeg dana sakriju se sestre u šipražje. Nisu dugo čekale kad opet doleteše one dve golubice da se kupaju.
Dve golubice slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna od njih je ipak prevazilazila lepotom onu drugu. Dve golubice-devojke počeše se kupati. Jedna od sestara privuče se polako pernatoj haljini one lepe golubice-devojke, uzme je i odnese u šiprag.
Posle nekog vremena iziđu devojke iz vode i pođu da se obuku. Jedna uzme svoje perje, obuče ga i kao golubica odmah odleti. Ona lepša stade se osvrtati tražeći svoje. Tražila ga je i tražila i naposletku reče plačući:
- Ko mi uze moju pernatu haljinu? Jedna sestra rece tiho drugoj:
- Možeš se spokojno pojaviti pred njom. Te golubice-devojke mogu nešto učiniti samo muškarcima, a ženama ne mogu ništa.
Tako sestra koja je uzela pernatu haljinu i sakrila je iziđe pred devojku i reče:
- Ja sam ti uzela pernatu haljinu. Vrati mi najpre moga brata, a onda ćemo razgovarati o tvojem perju. Na to lepa devojka položi ruku na kamen u koji je dan ranije pretvorila mladog lovca, i on stajaše pred njima kao čovek.
Golubica-devojka reče:
- Vrati mi sada moju pernatu haljinu.
Sestre videše kako lovac stoji još uvek ukočeno kao da je kamen, zagledan u lepu golubicu-devojku. Sestre rekoše devojci:
- Vidiš kako te gleda naš brat. Molimo te da mu budeš žena i kao naša sestra ostaneš kod nas. Golubica-devojka reče:
- Devojke u mojem selu nikad se ne udaju. Muško čeljade ne može među njima opstati. Čovek koji bi došao u naše selo i bio primećen, bio bi prožderan. Kako onda da vam ispunim želju?
Sestre rekoše:
- Na to je lako odgovoriti: ostani kod nas i onda nećeš izložiti muža takvoj opasnosti. - Naposletku pristane golubica-devojka da se uda za lovca.
Lovac se oženi golubicom-devojkom. Ali je brižljivo sakrio njeno perje, jer je mlada žena s vremena na vreme veoma žudela za selom svojih sestara. Mlada žena postane majkom i daruje lovcu sina. Posle toga smiri se i više nije tako često tražila svoju pernatu haljinu.
Kad je njegovom malom sinu već bilo nekoliko meseci, zaželi lovac da vidi svoju majku i reče sestrama:
- Čuvajte mi, sestre, ženu i malog sina. Mnogo sam se uželeo majke i idem na nekoliko dana kući da je obiđem.
Lovac pođe na put kući. Zatekne majku u najboljem zdravlju i reče:
- Oženio sam se, majko! Imam vrlo lepu mladu ženu i malog sina.
Majka mu reče prekorno:
- Šta, ti si oženjen i imaš sina, a dolaziš mi sam, bez žene i deteta? Vrati se brzo po njih, pokaži mi ih da se radujemo tvojoj sreći. A onda ih ostavi neko vreme kod mene, jer bih htela da se bolje upoznam sa ženom svoga sina, svojom snahom.
Tako se lovac vrati po ženu i sina. Krišom ponese sa sobom i ženino perje, jer ga je ona jednom zamolila da ga uvek drži negde blizu nje, da joj bude pri ruci ako bi je kadgod zadesila kakva nevolja. Lovac dovede majci ženu i sina. Krišom preda majci ženino perje i reče:
- Sakrij dobro ovu pernatu haljinu i neka moja žena nikad ne sazna gde si je sakrila. Inače, drži mi ženu stalno u kući i oko kuće i ne daj joj da izlazi na ulicu. Jer ona je tako lepa da će sigurno doći do nesreće ako je budu videli drugi ljudi.
Majka mu to obeća. Lovac se oprosti s njom i ode sestrama u šumu i u lov.
Idućeg dana majka je već zaboravila šta joj je sin naredio. Ujutru reče mladoj ženi, svojoj snahi:
- Hajdemo zajedno u polje da radimo. Mlada žena uzme grabulje i pođe sa svekrvom kroz selo. Svi ljudi u mestu zastadoše zadivljeni lepotom mlade žene. Niko ko ju je pogledao nije mogao skinuti oka s nje. Berberin koji je na ulici brijao jednom čoveku glavu toliko se zablenuo u nju da je iz neopreznosti odsekao svojoj mušteriji uho, a da to nije ni primetio, a ni taj nije osetio da mu je uho odsečeno, toliko se bio zaneo diveći se lepoti mlade žene. Na kraju sela sretnu se s aminom. I taj se zagleda u nju, zastade, gledao je za njom i gledao sve dok mu se u polju nije izgubila iz vida, a onda reče u sebi:
- Ova lepa žena mora biti moja!
Posle poljskog rada stara i mlada žena vratiše se uveče kući. Tek što su prešle kućni prag, kad amin banu u kuću i reče staroj ženi:
- Ili ćeš mi dati ženu svoga sina ili ću te ubiti. Stara žena reče:
- Kako bih ja ženu svoga sina mogla dati tebi? Amin reče:
- Kažem ti još jedanput: hoću da se tom tvojom mladom snahom oženim, pa ili ćeš mi je dati ili ću te ubiti.
Stara žena nije od straha znala šta da mu kaže. Ćutala je. Videvši to, mlada žena, njena snaha, prizva svekrvu i reče joj:
- Ovo se ne sme rđavo svršiti. Neću da te amin ubije. Da do toga ne bi došlo, daj mi moj zlatni nakit i perje. Kad to budem imala u rukama, možeš reći aminu neka me uzme.
Zaplašena stara žena pohita i donese mladoj ženi njezino perje i zlatni nakit. Mlada žena reče aminu:
- Pričekaj napolju koji trenutak. Videćeš me ubrzo kako izlazim. - Amin iziđe napolje.
Mlada žena uze sina na ruku. Obesi o vrat zlatnu nisku. Obuče pernatu haljinu i kao golubica izlete s detetom kroz prozor. Golubica slete na najbliži krov i odande doviknu svekrvi: - Počuj, majko moga muža! Kaži mom čoveku kad se bude vratio i pitao za mene, kaži mu kad se bude osetio nesrećnim videvši da me nema: "Tvoja žena je u selu Vuak-Vuak. Možeš poći u to selo po nju." I onda golubica s detetom odlete.
Posle malo vremena dođe lovac majci. Uđe u kuću i zapita za ženu. Vide odmah po majčinu licu da mu je žena otišla. Lovac reče:
- Zar ti, majko, nisam rekao kako je ne smeš pustiti da iziđe na ulicu jer je lepa i prelepa? Zar ti, majko, nisam rekao kako moraš brižljivo sakriti njezino perje i držati ga tako da ga ona ne vidi?
Majka reče:
- A zar sam ja, sine, znala da si se ti oženio golubicom? Ja nisam znala da je ona golubica. Mislila sam da je žena kao i druge žene. Tvoja ti je golubica poručila da je - ako ne budeš imao snage da preboliš njezin nestanak - možeš ponovo naći u selu Vuak-Vuak. I nemoj koriti svoju staru majku zbog ludosti što si je počinio, jer ja još nikad nisam čula da se koji razuman čovek oženio golubicom iz mesta što se zove Vuak-Vuak.
Lovac se spremi i pođe odmah na put da traži selo svoje žene-golubice. Lovac ode vrlo daleko raspitujući se svuda o selu Vuak-Vuak, ali ne nađe nigde nikog ko bi mu znao šta reći o tom selu.
Jednoga dana, kad je opet tako putovao, naiđe na dva mladića koji su se oko nečeg prepirali. Lovac im priđe i reče:
- Šta je uzrok vašem sporu? Mogu li vam pomoći da ga rešite?
Jedan od njih reče:
- Naš spor je u ovom: Imamo ovde jednu kapu. Ko tu kapu metne na glavu, postaće nevidljiv. Može proći kroz selo Vuak-Vuak, koje se nalazi eno tamo pozadi, a da ga niko ne vidi. A imamo ovde i ova dva štapa. Kad ko jednim od tih štapova udari po drugom, iskoči odmah iz zemlje četa ratnika koji savlađuju svakog neprijatelja ako pred njima ne ustukne. Mi se sporimo oko poseda ove dve stvari. Kaži nam: da li jedan od nas dvojice treba da dobije obe ove stvari i ko treba da ih dobije, ili pak ko od nas dvojice treba da dobije jednu stvar, a ko drugu. Bićemo ti zahvalni ako naš spor budeš rešio tako da jedan od nas ne prođe pri tom bolje nego drugi. Onaj drugi reče:
- Tako je! Mi bismo hteli da podelom ovih stvari nijedan od nas ne prođe bolje. Lovac reče:
- Ako je do toga da podelom ovih stvari jedan od vas ne prođe bolje no drugi, onda vam mogu pomoći. Ostavite te stvari ovde na zemlji i idite do na vrh onog brežuljka. Kad budete bili tamo, okrenite se i potrčite ovamo. Videćemo ko će od vas dvojice pre stići.
Dvojica mladića se s tim slože. Pođu pravce k bregu. Ali čim su malo odmakli, metnu lovac kapu na glavu, uze oba štapa u ruke i krupnim koracima uputi se kraju u kojem se, po rečima mladica, nalazilo selo Vuak-Vuak.
Lovac stigne u selo Vuak-Vuak. Tamo se sretao samo sa ženama. Pošto je imao na glavi kapu, ni jedna ga žiteljka nije videla. Lovac prođe kroz selo Vuak-Vuak. Naposletku uđe u jednu kolibu. U kolibi je bila njegova žena s detetom. Lovac sedne na pod kraj žene i skine kapu. Žena ga poznade i uplaši se. Žena reče:
- Mužu moj, ako te moje sestre budu videle, ubiće te i poješće te. Jer moje sestre neće da imaju u selu čoveka. Beži stoga odmah onako kako si došao.
Lovac ostade sedeći. Lovac reče:
- Prešao sam daleki put da te nađem i neću se vratiti bez tebe i deteta. Ako ti je pravo, pođimo odavde zajedno sutra zorom. A ako nećeš, ja ću radije ostati ovde da me tvoje sestre ubiju i pojedu. Sam, bez tebe i deteta, neću otići.
Kad je njegova golubica-žena to čula, reče:
- Onda ćemo sutra zorom poći odavde zajedno s našim detetom.
Lovac sa ženom i detetom krene sutradan na put pre nego što su se žiteljke sela razbudile i poustajale. Jedna se, međutim, probudila i, osetivši miris čoveka, stala vikati:
- Sestre! Sestre! Osećam miris čoveka. Požurite da ga ubijemo i prožderemo.
Sve žiteljke sela Vuak-Vuak poskakaše na noge i sve potekoše iz kuća. Sve izidoše na ulicu i dađoše se u poteru za lovcem. Njegova mlada žena se rasplaka govoreći:
- Mužu moj, sad ce te moje sestre ubiti i pojesti. Lovac reče:
- Neće, nemaj brige!
Sa ženom i detetom lovac je spokojno išao ulicom. Žiteljke sela Vuak-Vuak već su pristizale. Tada se lovac maši štapova i udari jednim po drugom. U istom trenutku iskoči iz zemlje cela četa ratnika i ustremi se na njih. Žiteljke sela Vuak-Vuak morale su se boriti s njima i nisu mimo njih mogle dospeti do lovca i njegove žene.
Lovac se sa ženom i detetom vrati u šumu k sestrama i tamo ostade.


(Alžirsko - Kabilska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:45 am

Čarobnica koja je ljudima menjala lica


U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- Što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- Šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- Šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- Šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

(SAD - Aljaska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:45 am

LEGENDA O LIONGU FUMU


Nekada davno živeo čovek po imenu Liongo. Beše on najviši i najsnažniji u celom gradu. Svojim ponašanjem zadavaše građanima dosta nevolja. I ljudi jedanput odlučiše da ga uhvate i strpaju u tamnicu. Iznenada upadoše u njegovu kucu, svezaše ga i baciše u tamnicu.
Provede Liongo u tamnici mnogo dana, ali jednom mu pođe za rukom da pobegne. I ponovo poče da uznemirava ljude, koji opet nisu mogli mirno da odlaze na svoja polja, sakupljaju iverje i nose vodu.
Naplašeni građani ponovo stadoše da traže put i način kako bi se oslobodili Lionga.
- Nešto moramo smisliti - govorili su oni - da ga uhvatimo i ubijemo.
Tada jedan od njih predloži:
- Uhvatimo ga dok bude spavao i ubijmo ga. A drugi rekoše:
- Ako ga uhvatite, svežite ga i dovedite k nama.
I ljudima opet pođe za rukom da uhvate Lionga. Svezaše ga, dovedoše u grad, okovaše u lance i baciše u tamnicu. Dugo on provede u tamnici i samo mu je majka donosila hranu. Na tamničkoj kapiji stražu su čuvali vojnici, ne napuštajući svoja stražarska mesta ni za trenutak.
Tako su prolazili dani i meseci.
Svake noći Liongo je pevao divne pesme. Svima koji su slušali mnogo su se dopadale. Često su ljudi medu sobom govorili:
- Hajde da slušamo Liongove pesme. I išli su i slušali. Svaki put kada bi pala noć, ljudi su dolazili i govorili Liongu:
- Došli smo da slušamo tvoje pesme, pevaj!
I on je pevao, nije mogao da odbije, jer su građani neobično zavoleli njegove pesme. Čeznuci za slobodom, Liongo je svakog dana sastavljao po koju novu pesmu.
Ljudi su slabo razumevali smisao tih pesama, ali su ih majka Liongova i robinja razumele vrlo dobro.
Jedanput, kada robinja donese hranu Liongu, straža joj je ote i pojede, a samo ostatke dade Liongu. Robinja tad reče:
- Liongo, gospodaru moj, donela sam ti hranu, a vojnici mi oteše i pojedoše. I to je sve što ostade.
Liongo uze ostatke, pojede, zahvalan i na tome, i zapeva, obracajuci se robinji, koja stajaše ispred vrata:
- Reci mojoj majci da glupak nikada neće postati pametan. Nek ona ispeče hleb, a unutra nek stavi testericu, da pretesterišem lance i iziđem na slobodu.
Robinja dode njegovoj majci i reče:
- Sin te je pozdravio i preko mene poslao ti jednu molbu.
Majka upita:
- Kakvu molbu?
Robinja ponovi ono što joj je Liongo rekao. Saznavši za sinovljevu molbu, majka kupi nekoliko testerica i donese ih kuci. Uze prosena brašna i ispece nekoliko lepih hlepčića. Zatim napravi veliki hleb i unutra stavi testerice. Sve to dade robinji da odnese Liongu.
Kada robinja dođe do Liongove tamnice, straža joj ote sve, izabra najlepše hlepcice i pojede ih.
- A ovaj uskisli hleb odnesi svome gospodaru - rekoše stražari.
I robinja ga odnese Liongu. On razlomi hleb, uze testerice i sakri ih. Zatim pojede hleb, napi se vode i leže.
A gradani baš tad odlučiše da ubiju Lionga. I sam Liongo ču za to. On zapita stražare:
- Kada će me ubiti?
Oni mu odgovoriše: - Sutra. Tada ih Liongo zamoli:
- Pozovite moju majku, pozovite sve ljude iz grada, hoću da se oprostim sa njima.
I stražari pođoše i pozvaše sve. Došlo je vrlo mnogo ljudi, došla je njegova majka i ona robinja. Liongo ih tad upita:
- Jeste li se svi okupili? - Da - odgovoriše oni.
- Dajte mi rog, kastanjete i gong. Neka ih neko donese. I neka se danas igra - rece Liongo - hoću da se oprostim s vama.
A oni mu odgovoriše: - Dobro. Sviraj!
- Nek jedan od vas drži rog, drugi kastanjete, a treci - gong - rece Liongo.
- Ali kako ćemo svirati? - upitaše ljudi.
On im pokaza kako treba da sviraju i oni uzeše da sviraju.
A sam je za to vreme sedeo u tamnici i pevao. Kada bi počeli da udaraju u doboš, on je uzimao testericu i testerisao okove. A kada bi doboš prestao, i on bi prestao da testeriše, i počinjao da peva. Ljudi se nisu nikako mogli dosetiti šta on radi. Okovi mu bejahu vec spali, tako uze da testeriše lance i oni se ubrzo raspadoše. Tada Liongo slomi vrata svoje tamnice i iziđe na slobodu. Kada ga ljudi spaziše, uzeše da beže glavom bezobzirce, izbezumljeni od straha. A on ih je hvatao, udarao im glavu o glavu i tako ih ubijao.
Liongo napusti grad, oprosti se od majke i rece joj:
- Još ćemo se mi videti.
Dođe u šumu i poče da živi kao i pre, uznemirujući i ubijajući ljude.
Jedanput građani izabraše najlukavije stanovnike i rekoše im:
- Idite k njemu, postanite njegovi prijatelji ne biste li ga kako mogli ubiti.
I pođoše Liongu prepredeni ljudi.
Dođoše oni do Lionga i nekako se sprijateljiše sa njim. Jedanput mu tako rekoše:
- Da pojedemo malo mesa, sultane. Liongo odgovori:
- Ako pojedemo mesa, čime ću platiti? Ja sam vrlo siromašan.
- Da pojedemo srž palme - predložiše mu ljudi.
- Kako ćemo to da jedemo? - upita Liongo. A oni mu odgovoriše:
- Jedan od nas će se popeti na sami vrh palme i saviti je, a mi ćemo jesti.
Liongo pristade i oni počeše po redu da se penju na vrh palme i da je savijaju.
- Kada se Liongo popne na vrh - odlučiše lukavi ljudi - ubijmo ga tad iz strele. I tad mu rekoše:
- A sad je red na tebe.
Ali se Liongo doseti šta oni nameravaju.
- Dobro - odgovori im. Držeci u rukama luk i strele, on im reče:
- Ja ću oboriti zreli vrh palme, pa ćemo jesti njegovu srž.
Pusti strelu i rascepi granu; ponovo pusti strelu i rascepi i drugu. Tako obori vrh palme, u kome bejaše puno srži.
Kada sve pojedoše, lukavi ljudi rekoše:
- On se dosetio, šta cemo sad?
- Idemo kući - odluciše.
Ljudi se oprostiše od Lionga i rekoše mu:
- Tebe niko ne može da prevari, o, Liongo, ti se spaseš svega kao đavo.
I ljudi se vratiše u grad i rekoše:
- Ne možemo ga ubiti.
Građani se okupiše i, posavetovavši se, odlučiše da će Lionga moći da ubije samo sin njegova brata. Pozvaše tog mladića i rekoše mu:
- Pođi i saznaj od čega on može da umre. Kada doznaš, vrati se i reci nam. Ako Liongo umre, daćemo ti carstvo. Mladic pristade i pođe Liongu. Kada je došao do njega, ovaj ga upita:
- Zašto si došao?
A pošto mladic reče da je došao da ga poseti, Liongo odgovori:
- Ne, ja znam da si došao da me ubiješ, ali znaj da su te ljudi prevarili.
Mladić ga zapita:
- Od čega ti možeš da umreš?
- Ako neko uspe da mi probode pupak bakarnom iglom, odmah ću umreti - odgovori Liongo.
Mladić se vrati u grad i saopšti građanima šta je saznao. Tada mu oni dadoše bakarnu iglu i on se vrati Liongu.
A Liongo je za to vreme pevao pesmu.
- Ja sam rđav, a ti si dobar. I ako ti ne uciniš nikakvo zlo, ja sam rđav a ti si dobar!
Kada se mladić vrati, on ga pozva k sebi, iako je dobro znao da je došao da ga ubije.
Tako prođoše dva dana, a trece noći, dok je Liongo spavao, mladić mu probode iglom pupak. Liongo se probudi od bola, uze luk i strelu, i pođe na izvor. Tamo kleknu, nateže tetivu, kao da nišani, i tako umre.
A kad ujutru dodoše ljudi po vodu, pomisliše da je živ. Uplašiše se i pobegoše.
Dodoše u grad i ispričaše:
- Danas necemo imati vode.
Tri dana su ljudi išli na izvor da gledaju Lionga, ali se niko ne usuđivaše da se približi, iako su bili silno žedni. Tada pozvaše Liongovu majku i rekoše joj:
- Idi, porazgovaraj sa sinom, reci mu nek se skloni da možemo vode da uzmemo, inače ćemo tebe ubiti!
Majka pode Liongu. Priđe mu, zagrli ga i poče da peva, tešeci ga, a on pade. Majka shvati da joj je sin mrtav i zaplaka. Vrati se u grad i reče to građanima. Oni ponovo pođoše na izvor i uveriše se da je Liongo mrtav.
Građani sahraniše Lionga, a mladića koji ubi Lionga - ubiše, da mu ne bi dali carstvo koje su mu obećali.

(Afrika - Svahili)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:46 am

SEDAM SESTARA MEAMEJ


Vurunah je celog dana bio u lovu i uveče se vratio umoran i gladan kući u logor. Zamolio je svoju staru majku da mu da malo hleba od semena trave, ali mu ona odgovori da više ništa nije ostalo. On onda zatraži od ostalih crnih drugova da mu dadu travljeg semena kako bi mogao sam da ispeče hleb za sebe. Ali oni nisu hteli da mu dadu. Tada se Vurunah naljuti i reče:
- Kada me moja najbliža rodbina pušta da gladujem, onda ću da odem od vas, otići ću u drugu zemlju i živeću od sada kod tuđih ljudi.
A pošto je bio tako besan, on zbilja ode. Uze svoje oružje i ode iz logora da potraži novi zavičaj.
Išao je on tako kad u daljini opazi nekog starca, koji je praznio pčelinje saće i sakupljao med. Starac se okrenu prema Vurunahu jer je primetio da neko dolazi. A kada mu se Vurunah približi, vide da starac nema očiju, iako je izgledalo da je stari primetio njegov dolazak pre nego što je mogao da ga čuje. Vurunah se uplaši i začudi slepom starcu, koji mu je ipak okrenuo lice, baš kao da ga je gledao sve vreme. Kada je bio kraj njega, stari mu reče da se zove Murunumildah, da se i njegovo pleme tako zove, jer nemaju očiju, već vide pomoću nozdrva. Vurunah je to smatrao čudnim i nije bio malo uplašen, iako je Murunumildah izgledao sasvim prijatan i blag. Dodade Vurunahu šoljicu meda, rekavši da je svakako gladan. Pokaza mu mesto gde se nalazio logor i pozva ga da pođe s njim i ostane kod njega. Vurunah uze med i pođe sa starcem prema logoru, ali je smatrao da je ipak bolje da se uputi drugim pravcem.
Pešačio je tako neko vreme i naposletku stigao do nekog jezerceta. Zažele da tu prenoći. Najpre se dobro napi vode, pa leže da spava. Kada se ujutru probudi, pogleda oko sebe tražeci jezerce, ali mesto njega ugleda samo široku ravnicu. Mislio je da još sanja, protre oči i pogleda još jednom.- Pa ovo je cudan kraj - reče. - Najpre nailazim na čoveka koji nema očiju, a ipak vidi. Zatim stižem do velike bare, zaspim, opet se probudim - i sada je nema. A znam sigurno da je tu bilo vode, ta sam sam je pio, a sada nadaleko nigde ni kapi.
Dok se iščuđavao i pitao kako li je voda mogla da išcezne, spazi da nailazi velika nepogoda.
Ustade što je brže mogao i potrča u obližnje žbunje da potraži zaklon. Kada malo zađe u žbunje, nađe tamo na zemlji nekoliko komada kora.
- E, to mi se dopada - reče. - Sada mi treba da potražim još samo nekoliko kočeva, pa da sebi sagradim malu kolibu u kojoj ću se skloniti od bure koja nailazi.
Istesa na brzinu nekoliko kočeva, pobode ih u zemlju i nasloni kore na njih. Kada podiže poslednje parče, odjednom se pred njim stvori neko sasvim neobično biće, kakvo još nikada nije video.
Nepoznati mu doviknu:
- Ja sam Bulgahnunu. - I to viknu takvim strašnim glasom da Vurunah ispusti parče kore, zgrabi svoje oružje i pobeže što je brže mogao. Na buru je potpuno zaboravio; imao je samo jednu misao: da što pre pobegne van domašaja Bulgahnunua.
Trčao je pravo i najzad stigao do neke reke koja mu je presecala put sa tri strane. Pošto je reka bila suviše široka, pa nije mogao da je pregazi, morao je da se vrati. Samo, nije se vratio istim putem, nego je skrenuo drugim pravcem. Kada se okrenuo i za sobom ostavio reku, spazi krdo emua koje se uputilo vodi. Polovina ih je bila pokrivena perjem, a druga polovina nije, ali su i oni imali izgled emua. Vurunah je jednoga od njih hteo da ubije kopljem, da bi ga pojeo. Pope se na drvo da ga ne vide; zatim pripremi koplje da ubije jednu od tih ptica bez perja. Kada su prolazile pored njega, on odabra svoju žrtvu, baci koplje i ubi je. Potom siđe sa drveta da bi je uzeo.
Kada je potrčao prema mrtvoj ptici, primeti da to nisu emui, nego urođenici nekog stranog plemena. Stajali su oko svoga mrtvog druga i besno davali na znanje da hoće da ga osvete. Vurunah uvide da bi mu slabo koristilo pravdanje da je čoveka slučajno ubio misleći da je emu; jedini mu je spas bio u bekstvu. Uze put pod noge, i iz straha da neprijatelji ne potrče za njim, nije smeo ni da se okrene. Tako je bežao dok nije stigao do nekog skloništa. A našao se tamo pre no što je i mislio; pomišljao je samo na opasnost koja mu je pretila i nije obraćao pažnju na ono što se nalazilo na putu.
Kada uđe u kolibu, nije više imao razloga za strahovanje, jer je unutra bilo samo sedam mladih devojaka. Ali mu one uopšte nisu ulivale strah, naprotiv, izgledalo je da su one više iznenadene nego on. Bile su prema njemu veoma ljubazne kada su videle da je sam i gladan. Dadoše mu da jede i pustiše ga da preko noći ostane u kolibi. On ih onda upita kako se zovu i gde se nalaze ostali iz njihovog plemena. Devojke mu odvrate da se zovu Meameje i da im se pleme nalazi daleko odatle, u drugom kraju. One su došle ovamo samo da razgledaju ovaj kraj, da ostanu malo, i da se posle vrate u svoj zavičaj.
Sutradan Vurunah napusti kolibu sestara Meamej i nastavi put. Pretvarao se da više nikada neće da se vrati. Ali u potaji je mislio da se sakrije negde u blizini i da ih posmatra. Hteo je, kad se ukaže zgodna prilika, da ugrabi jednu od njih i uzme je za ženu. Bio je sit samoće. Najednom spazi kako sedam sestara Meamej uzimaju motike i odlaze. Pratio ih je izdaleka i pazio da ga one ne vide.
Devojke zastaše kod nekog gnezda krilatih mrava. Motikama čeprkahu po travnjaku, a kada iskopaše sve mrave, pobacaše motike, posedaše želeci da spreme dobru zakusku, jer su ovi mravi za njih bili prava poslastica.
Dok su sestre spremale divnu zakusku, Vurunah se tiho prikrade motikama i dograbi dve. Zatim se sa plenom pažljivo odšunja natrag u skrovište. Kada su se sestre Meamej najzad najele, odoše po svoje motike. Ali samo njih pet nađoše motike, i odoše ostavivši one dve da traže nestale alatke. Mislile su da će ih dve devojke, po svoj prilici, naći tu negde u blizini, i da će potom, kada opet budu imale svoje oruđe, lako stići svojih pet sestara. Dve devojke pretražiše ceo mravinjak, ali nisu mogle da nađu motike. Kada su tako nacas okrenule Vurunahu leđa, on izađe iz skrovišta i zabi obe motike u zemlju. Zatim se ponovo vrati u skrovište. Kada se devojke okrenuše, odjednom spaziše svoje motike. Radosne, potrčaše prema njima i izvukoše ih iz zemlje, u koju su bile dobro pobodene. Dok su to radile, Vurunah izlete iz skrovišta, dograbi obe devojke oko pasa i dobro ih priteže. One su se opirale i vikale, ali uzalud. Niko nije mogao da ih čuje, jer nikoga nije bilo. Kada su uvidele da su sve opiranje i vika uzalud, smiriše se, a Vurunah im reče da ne treba da se boje i da će se on starati o njima. Dodade da je sam, pa bi želeo da ima dve žene. Neka mirno pođu sa njim, i biće im dobro. Samo, moraće da urade sve što im on bude rekao. Ako ne budu mirne, on će brzo da ih umiri svojom batinom. Kada mlade devojke uvideše da je svaki otpor uzaludan, učiniše kako je Vurunah tražio i mirno podoše sa njim. Rekoše mu da će ih njihovo pleme jednoga dana opet odvesti, a on, da bi to sprečio, pođe brže, misleći da će na taj način izbeći svako proganjanje.
Prošlo je tako nekoliko nedelja, a obe sestre Meamej su se na izgled snašle u novom položaju i bile sasvim zadovoljne. Ali su, kad bi ostale same, često razgovarale o svojim sestrama i razmišljale o tome šta li su one uradile kada su primetile njihov nestanak. Pitale su se da li njihove sestre možda tragaju za njima, ili su se vratile u zavičaj da dovedu pomoć. Ali nijednog trenutka nisu pomišljale na to da su možda odavno zaboravljene i da će zauvek morati da ostanu sa Vurunahom.
Kada su tako jednoga dana sedele zajedno u logoru, reče Vurunah:
Vatra neće da se razgori. Idite i donesite mi komade kore od ona dva bora.
- Ne - odvratiše one - ne smemo da ljuštimo koru sa bora. Ako to uradimo, nećeš nas više nikada videti.
- Idite i ucinite to što vam kažem. Donesite mi borovu koru. Zar ne vidite da vatra jedva tinja?
- Vurunah! Ako odemo, nećemo se nikad više vratiti. Nikada nas više nećeš videti. Mi to znamo.
- Hajdete, ne brbljajte! Jeste li ikada videle da se brbljanjem može održati vatra? Šta pričate? Idite i učinite kao što vam kažem! Ne pričajte gluposti, a ako budete bežale, ja ću vec umeti da vas uhvatim, pa kada vas budem zgrabio, dobićete dobre batine. Idite! Ni reči više!
Na to Meameje odoše, poneše sa sobom kamene sekire da bi oljuštile koru. Svaka od njih otišla je do jednog bora i sekirom snažno zasekla koru. Kada su to uradile, borovi počeše da rastu sve više i više iz zemlje, i ponesoše ih obe sa sobom. Koliko su borovi rasli, toliko su se devojke udaljavale od zemlje.
Kada posle prvog udarca nije čuo i drugi, Vurunah pođe prema borovima i htede da vidi zašto se sestre Meamej ne vraćaju. Kada stiže do borova, vide da su postali mnogo veći, a gore u vrhovima lebdele su njegove dve žene. Doviknu im neka izvole da siđu, ali mu one ne odgovoriše. Ukoliko su se više pele, utoliko je on upornije dovikivao, ali mu one nisu odgovarale. A borovi su rasli sve dok im vrhovi ne dodirnuše nebo. U to ostalih pet Meameja proviriše iz neba. Zvale su svoje dve sestre govoreći im da se ne plaše i da uđu. A kada ove dve začuše glasove svojih sestara, brzo se popeše na nebo. Sestre im pružiše ruke, i uvukoše ih unutra. Tamo su svih sedam ostale da zajedno dalje žive.
I danas, kada pogledaš prema nebu, možeš da vidiš svih sedam sestara Meamej zajedno. Mi crnci ih nazivamo Meamejama, a vi belci - Vlašićima.


(Australija)

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:46 am

CRVENI VILENJAK


Bio negda jedan plemic pa imao jedinca sina, koji je vanredno lepo svirao u flautu i na citri.
Jednoga dana, kad je junkeru, mladom plemicu, bilo oko dvadeset godina, pricao mu neki prosjak o vojvodinoj kceri, neobicno lepoj devojci, koja se još nije udala, jer joj još nije došao pravi mladoženja.
Mladi junker se ponada da je možda on taj pravi, a, bogme, ni vojvodska stolica ne bi mu baš bila naodmet.
I tako junoša napisa princezi pismo. Velikom veštinom pisanja nije se baš odlikovao, no tako je nekad bilo i sa drugima: zar sinovi plemica da idu u školu?
"Draga gospodice princezo", glasilo je njegovo pismo, "pošto sam doznao da se još niste udali, jer vam još nije došao vaš pravi mladoženja, i pošto sam još mlad, pitam vas, eto, da nisam možda ja taj pravi. Vaš junker Hans".
Pismo pošalje vojvodinoj kceri po jednom sluzi, te prode neko vreme dok se sluga nije vratio. Doneo mu je takav odgovor da mladi junker zadugo izgubi volju da misli na ženidbu. Ona mu je pisala da je iz njegovog pisma videla kako je on isuviše glup da bi mogao postati i vojvodski cobanin, a nekmoli vitez ili cak princ-suprug.
Ali mu devojcin odgovor ipak nije izlazio iz glave i tako odluci da se za doživljeno poniženje osveti gordoj princezi. Ocu rece kako pre nego što bude postao vitez hoce da krene u pustolovine i prode kroz svakojaka iskušenja i nezgode, a potom ce se vratiti kuci i mislice na ženidbu. Spremi i ponese svoje bolje odelo, zajedno s flautom i citrom, uze novac kojim ga je kum na krštenju darivao, a onda se oprosti s roditeljima i ode.
Na putu se sretne s jednim prosjakom, koji je svoje odelo smotao u zavežljaj i nosio ga na ledima, otkupi mu ga, navuce dronjavo prosjakovo odelo preko svojeg i tako nastavi put do vojvodinog dvora. Prijavi se u dvorskoj kancelariji, u jednoj pobocnoj zgradi, i upita da li je dvoru potreban cobanin; voljan je da stupi u službu gospodara i cuva mu ovce.
- U dobri cas, dragi prijatelju! - rece mu cinovnik. - Dolaziš nam kao porucen. Upravo juce oterali smo našeg bivšeg cobanina; ni taj, kao ni svi drugi pre njega, nije bio ni za što. Svima redom, vazda su nestajale ovce. A u nocima posle takvih gubitaka svagda bi gospodar patio od teških bolova. Pazi, dakle, dobro! Nije u nas nimalo lako biti cobanin.
Tako se neznani junker Hans primi službe cuvara ovaca i odmah na pocetku uvide da nije nimalo lak posao biti vojvodski cobanin: tri stotine ovaca morao je preko jedne strašne kotline oterati u gustu šumu, gde se na jednom brežuljku nalazio u razvalinama dvor od kojeg nije više ostao nijedan citav zid.
Ali on se, ipak, nije bojao da tamo otera ovce na pašu, i prvog dana izvršio je zadatak sasvim dobro. Kad uvece prebroja ovce, nijedna od tri stotine nije mu nestala. Isto je bilo i tokom cele prve nedelje: sve su mu ovce ostale na broju.
Cuvanje ovaca je, medutim, vrlo dosadan posao kad se pored toga ne radi i šta drugo - mnogo dosadnije od cuvanja koza. On je vec bio pretražio sve kutke i budžake starog dvora i pokraj srušena luka jedne od negdašnjih kapija našao povelik kamen. S tog mesta mogao je da motri na kretanje stada, a na kamenu, kao na kakvoj klupi, moglo se udobno sedeti. I tako bi on tamo seo, uzeo u ruke flautu i zabavljao svirkom sebe i svoje ovce i jaganjce.
Nije dugo svirao kad iz kapije u podnožju dvora izide jedan u crveno obucen coveculjak duge sede brade, i cuteci slušaše svirku.
Cobanin je i dalje veselo svirao i nije video coveculjka. A kad se uvece vratio u dvor i prebrojao ovce, sve su opet bile na broju.
Prošla je jedna sedmica otkako je Hans pasao ovce uz svirku - i jednom se okrete te spazi crvenog coveculjka--vilenjaka. Ali se ne prepade, nego sviraše u flautu i dalje, a vilenjak slušaše.
Tako je proticala sedmica za sedmicom, vilenjak je dolazio sviracu i slušao njegovu svirku, pa su i razgovarali o sviranju i o ovcama, a svi se u dvoru cudili što vojvoda vec poodavno nijedne noci nije osetio nikakve bolove i što cobaninu nikad nije nestalo nijedne ovce. O tome su svi u dvoru govorili - a i princeza je cula kako se svi tome cude.
I radoznala, kakve su vec žene, sišla je u dvorište i došla do tora za ovce da vidi novog cobanina. On je kraj tora imao lepo uredenu sobicu, širok krevet sa slamnjacom, pokrivacem i jastukom, malu pec, koju bi naložio kad se pokatkad sav prokisao vracao kuci sa ovcama te sušio odelo, i jedan kovceg u kojem je pod kljucem držao ono malo stvari što ih je imao.
I kad je princeza došla, on je baš sedeo za stolom i svirao na citri, tako lepo da je napolju slavuj prestao da peva i samo slušao. Ona je stojala pod prozorom njegove sobice, slušala ga, bistre joj suze navirahu na oci, divila se i cudila kako jedan tako lep i neobican svirac može da bude samo obican cobanin.
I svaki dan dolažaše mu pod prozor i svake se veceri htela da maši kvake na vratima, da ih otvori i ude, a ipak se nije usudila, dok se jednom vrata ne otvoriše i ona se nade u sobici.
I opet je svake veceri dolazila lepom sviracu i slušala i veselila srce divnom svirkom i - onda se jedne noci, eto, dogodilo, i ona nije znala kako se to dogodilo. I otišla je žalosna što on nije vitez nego samo siromašan cobanin.
I dalje mu je svake veceri dolazila i, slušajuci njegovu svirku na citri, smejala se i plakala, i svakog jutra isterivao je Hans ovce na pašu, razgovarao s vilenjakom i pricao mu kako je postao cobanin i kako se hteo osvetiti, jer je bio . uvreden, no kako sada mnogo voli princezu i kako bi hteo da se njome oženi, a kazao mu je i kako se, eto, dogodilo. Vilenjak je, pak, njemu pricao kako su se drugi cobani bacali na nj kamenicama i kako zbog toga nisu imali srecu s ovcama.
Bio je kraj godine, i nastala je nova godina, a Hans je i preko zime isterivao ovce na pašu, jer se sneg u dubokoj kotlininikad nije održao. I tako dode vreme kad se medu službenicima u dvoru pocelo nešto zuckati, pa je, naposletku, doznao za to i sam vojvoda. Strogo uze kcer na ispit, no ona nikako nije htela reci ko je to bio, jer je isuviše dobro znala kako joj je otac ponosit velikaš.
Tada stari dvorski sveštenik posavetova ocajnog vojvodu šta da radi.
- Zapitaj boga, gospodaru vojvodo! - rece mu stari sveštenik.
I tako vojvoda sazva sve viteze svoje države i rece im da medu sobom dele megdan, pa ce onaj ko na kraju bude pobednik dobiti princezu, njegovu kcer, za ženu. Jer po recima starog sveštenika, takmicenje boraca ce se tako odvijati da ce otac deteta biti pobedilac.
Uvece je princeza opet došla cobaninu i ispricala mu šta je odredio vojvoda, njen otac, i kako joj je teško i bolno što je on samo obican cobanin. I za uspomenu dade mu jednu maramicu na kojoj su bili izvezeni kruna i njezino ime, i onda se oprosti s njime.
Ujutro je Hans opet poterao ovce ka starom dvoru, zamišljen i neveseo. No kako se cudom zacudio kad se nade ne pred ruševinama nego pred jednim potpuno ocuvanim dvorom i tvrdavom. Tamo gde je pre ležao njegov kamen, stajala je sada kamena klupa, a na klupi sedeo je stari vilenjak.
- Hi-hi! - smejao se vilenjak mašuci glavom i dajuci mu time znak da
pohita k njemu. A kad mu Hans pride, povede ga vilenjak kroz kapiju i odvede u jednu veliku dvoranu u pozadini dvora, u kojoj se nalazilo mnoštvo raznovrsna oružja.
- Evo, uzmi odavde oružje koje ti je najpogodnije - rece mu vilenjak - usedni na konja pa idi da deliš megdan i osvojiš svoju draganu. Ti si se prema meni uvek lepo držao i valjano se za mene starao, pa ce ti i dalje dobro biti.
Zatim ga vilenjak odvede i do staja, u kojima je bilo mnogo konja, a medu njima i tri osedlana: mrkov, vranac i belac.
- Tri dana valja ti se boriti; uzmi svakog dana odmorna konja. - Tako ga vilenjak posavetova, a onda nestade.
A šta je bilo s ovcama?
Kad se opremio i izjahao, ugleda Hans vilenjaka dole kod ovaca i vide kako se sve stado krece s njim i oko njega. I tako, spokojan, požuri ka mestu svecanosti, gde vec behu otpoceli viteški dvoboji. Hrabro su se takmicari medu sobom borili, jer svaki bi se od njih radovao da postane vojvoda.
No najsrcanijim i najboljim borcem medu svima takmicarima pokaza se junker Hans, koji je, ne otkrivajuci vizir, izišao na megdan i, nepoznat, postao pobedilac. A kad posle borbe htede da skine šlem, konj mu se odjednom prope, a zatim u velIkom skoku preskoci ogradu poprišta borbe i odjuri natrag ka starom dvoru, te tako Hans ostade do kraja nepoznat. Uvece se kao cobanin vrati kuci, kao i uvek dotada: sa svima ovcama.
Iduceg dana dojaha Hans na konju vrancu, koji je na kraju, isto kao prethodnog dana mrkov, preskocio ogradu, te Hans opet nije kao pobedilac skinuo šlem, i tako niko nije znao ko je on. ....
Onda je osvanuo treci dan takmicenja. Toga, treceg dana dojaha Hans na kao sneg belom konju, u zlatnoj opremi i s malom krunom na šlemu, i pogledi svih prisutnih behu uprti u njega. Toga dana on se borio još mnogo srcanije i veštije. Samo se u poslednjem sudaru dogodilo da ga zalutala sulica jednog takmaca pogodi po listu na nozi i obrani.
Ali kad opet dode vreme da skine šlem i kaže se, i kad svi ljudi radoznalo cekahu da vide i cuju ko je taj kraljevski pobedilac, njegov belac se odjednom prope, a zatim u silnom skoku preskoci ogradu borilišta i pojuri natrag ka starom dvoru. Tako pobedilac takmicenja ostade do kraja nepoznat, a kad je bilo uvece, opet su sve vojvodske ovce na povratku u tor prelazile duboku kotlinu i za stadom je išao, okrvavljene noge i hramljuci, cobanin Hans. Kod kuce legne Hans u krevet i lepom maramicom što ju je dobio od princeze zavije ranu na listu. Iduceg dana tresla ga je groznica i nije mogao isterati ovce na pašu.
U brizi za valjanim cobaninom, upravnik dvorskih dobara pošalje odmah po kraljevskog lekara, koji se nalazio u dvoru. Lekar dode, vide kao zavoj maramicu s krunom i imenom vojvodine kceri, pregleda ranu, ispere je, brižljivo previje melem na ranu i dobro zavojem sveže, a onda s maramicom ode pravo vojvodi i o svemu ga izvesti. Vojvoda naredi da se cobanin pozove k njemu.
I onda gore, u dvoru, isprica Hans vojvodi svoju povest. Kaže mu da je on junker i da se hteo osvetiti princezi za uvredu koju mu je nanela u pismu; isprica mu kako je postao cobanin, lepo svirao u flautu i na citri, i kako mu je kod ovaca prišao crveni vilenjak i došla princeza, i kako se onda, sve, dogodilo. Isprica mu i povest o dvorani oružja za viteške borbe i stajama za konje u zacaranom dvoru, i kako mu je konj, prvog dana mrkov, drugog dana vranac, a treceg dana belac, svagda preskocio ogradu borilišta pre nego što je stigao da skine šlem i kaže svoje ime, i kako je naposletku ranjen u list na nozi zalutalom oštricom koplja jednog takmicara.
Pažljivo ga je vojvoda slušao, a onda rekao:
- Vidim da si ti istinski mladoženja moje kceri i ja vam dajem blagoslov da se vencate.
Tada nastade takav potres i lom, kao da sav svet propada: to je bio znak da je došao kraj zacaranosti celog kraljevskog dvora na brežuljku s one strane duboke kotline i da je zacaranost priveo kraju junker Hans. Stari majušni vilenjak bio je pre mnogo godina veliki kralj i kao takav vrlo gord. I kad je jedan susedni knez, predak sadašnjeg vojvode, zaprosio ruku njegove kceri, on ga je odbio s porugom i podsmehom.I onda je mladi prosilac zacarao dvor i kralja da živi kao vilenjak i da ne bude osloboden zacaranosti dok god se jedan cobanin ne oženi kneževskom kceri.
I tako se to obistinilo i cobanin-svirac je postao veliki kralj. No preko praga starog dvora on je prelazio uvek s ljubavlju i strahopoštovanjem.


(Austrija)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:47 am

ADAM-KAN I DURHANA


Negde za carevanja velikog Akbara bila dva slavna kana, pa se jedan zvao Hasan-kan Mutahajl, a drugi, koji se narocito razmetao svojom snagom i bogatstvom, Taus-kan.
Jednom u dvore Hasan-kana, koji je živeo u Donjoj Bazdari, navrati nekakav vrlo stari fakir. On zakuca na okovane vratnice i zatraži milostinju.
Hasan-kan se nezadovoljno namršti i uzdahnu:
- Koliko li sam milostinje podelio, od kolikih li samo tražio da se za mene pomole alahu da mi podari dete - i sve uzaman!
Ali se kan malo promisli, pa ipak odluci da fakiru udeli milostinju. Sam je izašao iz kuce i gorko se požalio starome kako ni do dana današnjeg nema dece.
- O, najmocniji medu kanovima, rodice ti se sin!
- Eh, mnogi su mi tako govorili, a ja sam još uvek tako sam!
- Nemoj tugovati! Nego, evo ti tri zacarane urme.
Ovu najvecu pojedi, ona je zrela, a druge dve baci. Možeš mi verovati - alah ce ti podariti sina. Ali upamti da svake godine moraš prinositi na žrtvu po jednog vola. Na to nikako nemoj da zaboraviš!
Posluša Hasan-kan fakira, pojede zacaranu urmu, a druge dve baci. Ali nije primetio kako ih dvojica slugu vešto dohvatiše i odmah pojedoše.
Onda Hasan-kan obdari fakira i otpusti ga s mirom. Fakir se iz doline pope u goru, i put ga uskoro nanese do grebenastih zidina nekakvog mracnog zamka.
- Šta tražiš, starino? - oslovi ga stražar koji je stajao na vratnicama.
- Srecu ljudima donosim - odvrati fakir poklonivši se stražaru. - Mogu li uci u zamak?
- Udi, samo pazi da ne razljutiš Taus-kana, jer se glave neceš naneti.
Fakir ude na vratnice pa se uputi prema kanovim odajama. Pred njega izade neka mlada sluškinja, baci mu kesicu srebra i rece:
- Pomoli se da se Taus-kanu rodi dete!
Fakir podiže ruke prema nebu pa ocita nekoliko molitava. Kad cu njegovu viku, izade sam Taus-kan da cuje reci fakirove.
Ugledavši ga, fakir mu pruži pola urme i rece:
- O, gospodaru! Pojedi ovu zacaranu vocku, i rodice ti se dete.
Taus-kan se najpre naljuti i baci urmu. Ali se onda predomisli, podiže je iz prašine, obrisa o rukav domace haljine i pojede, uputivši alahu svoje molitve.
Prode devet meseci, devet dana i devet casova, a dvori Hasan-kana i Taus-kana se zaoriše od radosnih usklika. Istina, na dvoru Taus-kana muškarci su se manje radovali, jer se kanu rodila kci, kojoj dadoše ime Durhana.
A Hasan-kanu, cija se sreca ne može ni opisati, rodi se sin, kome dadoše ime Adam-kan.
Prode dvadeset godina... Kao i nekada, šareneli su se suncem obasjani lugovi u brdima, a suri orlovi nepomicno su lebdeli na vedrom nebu vrebajuci plen. Ali orlovi se najednom vinuše u daleke visine kad primetiše tri jahaca. Ovi su u punom kasu jurili poljima divljac. To je Adam-kan lovio sa svojim vernim slugama - mudrim ali jednookim Mirom i snažnim ali glupim Bilom, koji se rodiše u isti dan i cas kad i Adam-kan,dvojici slugu što su pre dvadeset godina zajedno sa Hasan-kanom pojeli one urme.
Izrastao je Adam-kan u lepog i snažnog momka, tako da su ga stari ljudi u Donjoj Bazdari gledali sa uživanjem i smeškali se govoreci svojim sinovima:
- Možemo umreti na miru, imacete dobrog kana.
Iz dana u dan jacao je Adam-kan. Bio je slavan u citavom kraju, a nije ni slutio da gotovo naporedo s njime cveta kao ruža lepa Durhana.
Ali sve je u rukama svevišnjeg! I, eto, jednom na svadbi kod nekog mladog kana, Adam-kan se srete sa Durhanom. Kad vide lepu Durhanu, on prosto izgubi glavu za njom. Upadljivo je posmatrao lepojku, a ona malo-malo pa bi i sama bacila pogled na njega. I poneki put bi se pritom njene usne razvukle u mio osmeh.
Celo to vece Adam-kan se ne dotace dakonija. Kako je vreme odmicalo, bivao je sve tužniji i tužniji, i sa strahom je pomišljao na cas kada ce Durhana poci kuci i on više nece moci da joj se divi.
Najposle gosti poceše da se razilaze. I tada, da li slucajno ili namerno - tek Adam-kan i Durhana se nadoše na istoj stazi...
Na nebu su blistale sjajne zvezde. Noc se spustila na zemlju. Nasmejani mesec je veselo podmigivao zaljubljenima, koji su išli uskom stazom u gori i nisu se usudivali da jedno drugom pogledaju u oci. Pratio ih je Madžlin, verni konj Adam-kanov, i umiljato ih posmatrao, tek povremeno zastajuci da cupne kakvu travku.
Ne podižuci glave, Durhana ispripoveda Adam-kanu kako je prstenovana za mocnog Pajav-kana i kako uskoro treba da postane njegova žena.
Dugo je stajao Adam-kan pred vratnicama Durhaninih dvora, maštajuci da još jednom, bar za casak, ugleda svoju dragu.
Sutradan je Adam-kan bio tih i zamišljen. Tužno je sedeo kraj prozora, a blagi vetric mu je mrsio pramene crne, kovrdžave kose.
Pokraj njega su cutke sedeli Bilo i Miro, ne usudujuci se da o bilo cemu zapitaju gospodara.
Kad dode vece, Adam-kan uze svoj rabab pa, nežno dotakavši strune, zapeva:
- Ljubavi moja, što srce za tobom tuži, prekrasni, divni cvetku moj, najlepša medu ženama: ne znam šta mi valja ciniti, jer me oganj nekakav proždire, te sam spreman da napustim ocev dom, da ostavim zavicaj, samo da navek budem uz tebe. Ljubavi moja, mio sanku moj, srce mi za tobom tuži.
Toliko je bilo tuge u njegovoj pesmi da iz jedinog Mirovog oka potekoše suze, a gromni Bilo uzdisaše i hvataše se za sablju, misleci da svojom snagom može da pomogne gospodaru. Ali kada noc obavi zemlju svojim velom, Adam-kan ne izdrža i odluci da pode u dvore svoje drage. Težak je i opasan to poduhvat - provuci se u kucu devojcinu, ali ljubav je ponekad lakomislena.
I tako tri jahaca potekoše u noc, prema visokim zidinama dvora iza kojih je živela Durhana.
Zaustaviše konje pred visokim zidinama, tiho sjahaše pa zapeše uže o greben zidina. Prvo se Adam-kan, a za njim Miro prebaci po užetu u vrt, a Bila ostaviše da cuva konje.
Adam-kan je-oprezno gazio po vrtu lagano razmicuci grane. Najednom, pravo pred sobom ugleda usnulog slugu. Adam-kan ga probudi i, zapovedivši mu da ne diže galamu, upita ga gde su prozori Durhanine sobe. Izbezumljen od straha, sluga je cutao. Adam-kan mu dade nekoliko novcica-ašrafa, a sluga ih zgrabi pa pokaza prstom na dva slabo osvetljena prozorceta. Adam-kan mu na to baci još nekoliko novcica, i sluga provede Adam-kana i Mira sve do vrata iza kojih je živela Durhana. Vrata lako škripnuše, i Adam-kan se obre u odajama svoje drage.
Lepa Durhana je spavala na palangu, pokrivena najfinijim cilimima. Na uzglavlju su joj ležale ruže. Disala je tiho i ravnomerno.
Adam-kan se spusti na kolena pred dragom i tiho zapeva:
- O, Durhana, samo je mesec obasjavao tvoje lice sa visina, ali ja sam došao, i mojoj sreci nema granica jer si kraj mene ti! Niko nas ne vidi, sami smo u sobi, probudi se, o, Durhana, i pogledaj me!
Ne beše kraja Durhaninoj radosti kad iznenada na javi ugleda Adam-kana, koga je upravo sanjala. I ona mu isto tako tiho odvrati:
- Dragi, ti si mi doneo srecu, bez tebe sam tiho venula, gušila se u ognju golemom. Ali ti mi donosiš gorskih potoka svežinu i miris ruža, zar ne?... Ili je to samo san?!
...Sa istoka poce zora da rudi, zvezde se pogasiše, a sjajni mesec je vec tužno posmatrao zaljubljeni par.
Miro, koji je cuvao ulaz u Durhanine odaje, tiho zviznu. Ta skoro ce zora! Probudice se straža - a onda, bogme, zlo i naopako!
Teško je bilo zaljubljenima da se rastanu, ali je svakog trenutka dan sve više osvajao.
Stežuci u zagrljaju viti stas drage, Adam-kan šaptaše reci pune ljubavi i nikako ne mogade da se rastane od Durhane.
Ta noc je za ostale ljude bila ista kao i sve druge noci - duga i zagušljiva. Jedino Adam-kan i Durhana ne opaziše kako je vreme brzo prošlo.
Mesec se vec sasvim uklonio sa neba, negde u daljini, u selu, pevali su petli, mule su se probudile i spremale za molitvu, a jadni Miro je još jednako, ni živ ni mrtav od straha, cekao svoga gospodara.
Najposle izade Adam-kan suznih ociju iz odaje svoje drage. Kroz nekoliko trenutaka vec je zajedno s Mirom i Bilom jezdio brže od vetra u goru.
Kada se vratio u dvor, Adam-kana sasvim skrši tuga. Život bez drage cinio mu se suvišan i prazan. Po citave dane ležao je na palangu, cak se ni svog rababa nije doticao.
Isto tako teško preživljavala je tugu rastanka i Durhana. Samo ponekad, kad je za to imala prilike, slala je ona Adam-kanu, bilo po ucitelju ili sluškinji, kratke vesti - pune ljubavi i jada.
Hasan-kan je samo vrteo glavom gledajuci voljenog sina. Ali ne beše kraja njegovom cudenju kada mu ovaj jednom pride užagrena pogleda i rece:
- Oce, danas je najnesrecniji dan u mome životu. Moja draga Durhana udata je za Pajav-kana. Cini sa mnom što hoceš, ali bez nje mi nema života!
Teško se zamisli Hasan-kan, jer su sinovljeve reci kršile sve obicaje: on je hteo da otme mužu zakonitu ženu!
Ali velika je snaga ocinske ljubavi. Pa ako se kaže da ce "Indus za prijatelja svoga i govedinu pojesti", šta onda sve nece uciniti otac za voljenog sina!
I tako se sutradan Hasan-kan zajedno sa sinom uputi svome mocnome rodaku, bogatom Mermaj-kanu. Pokloni mu se do zemlje, pa ovako rece:
- O, jedina uzdanice oka moga, Mermaj-kanu! Ako ushtedneš da mi pomogneš, ja cu se i danju i nocu moliti alahu da ti podari srecu na ovom i onom svetu. Sablja moja bice uvek i tvoja, a dvor moj i tvoj dvor.
Mermaj-kan milostivo nagnu glavu i zapovedi Hasan-kanu da govori. Na to mu ovaj ispripoveda za ljubav svoga sina.
Dugo je Mermaj-kan razmišljao, te najposle pristade da pomogne Adam-kanu.
Iduce noci njegova družina upade u zamak Pajav-kana i odvede Durhanu.
Adam-kan nikome nije poverio dragoceni teret. Na svome konju doveo je Durhanu u dvor Mermaj-kana i sakrio je u jednu od zabacenih i bogato nameštenih odaja.
Ali zli i ratoborni Pajav-kan nije mogao da se pomiri sa Durhaninom otmicom. Skupivši družinu, uputi se on zamku Mermaj-kana da vrati Durhanu. Mermaj-kan pade u iskušenje pred tolikim zlatom koje mu ponudi Pajav-kan, te mu dade Durhanu. Jer, kao što je receno, i dete vec zna da bogatstvo rada pohlepu.
Tog dana Adam-kan nije bio u zamku. Njegovom cudenju i jadu ne beše kraja kada ne nade svoju dragu i kada saznade za podlu izdaju svoga rodaka.
Poveri Adam-kan svoj jad sinu Mermaj-kana, mladom Gudžar-kanu. Postide se hrabri Gudžar-kan postupka oca svoga, pa skupi družinu mladih ratnika, odvažnih i srcanih vojnika, te ih povede zamku Pajav-kana da vrate Adam-kanu lepu Durhanu.
Pajav-kan izade pred Gudžar-kana, te se izmedu dva plemena zapodenu ljuti boj. Tukli su se citav dan, sve do ponoci. A pred jutro, samo nekoliko ratnika, koji cudom ostadoše u životu, odjezdiše u gore odnoseci sa sobom mrtvo telo Gudžar-kanovo.
Sada je Adam-kan danonocno oplakivao ne jedan, vec dva gubitka: nema Durhane, nema više ni prijatelja Gudžar--kana.
Vreme nije moglo da zaleci njegove rane. On je bledeo, mršavio i maštao samo o jednom - da makar jednim krajickom oka ugleda svoju dragu!
Jedared u njegov dvor zalutaše dva Indusa - ukrotitelji zmija. Toliko su bili-umorni od puta da su prosto padali s nogu. Njihovo iscepano odelo bilo je sve pokriveno prašinom.
Adam-kan zapovedi da se fakiri prijateljski prime, nahrane i smeste u jednu od odaja da se odmore. Fakiri nisu znali kako da mu zablagodare. Ali kad primetiše Adam-kanovo bledilo i rasejanost, zgledahu se. Uvece fakiri saznadoše od Mira uzrok tuzi njegovog gostoljubivog gospodara.
- Toj nevolji se može naci leka - rece jedan od fakira i namignu Miru. - Mi cemo mu udesiti da se sastane sa dragom kada nas je tako lepo primio.
Sutradan, rano ujutro, fakiri zamoliše Mira da probudi Adam-kana. O cemu su s njim razgovarali, zakljucani u njegovim odajama, niko ne zna. Tek pred vece na vratnice zamka ne izadoše dva, vec tri fakira. Treci je bio Adam-kan. Istina, sada ni rodeni otac ne bi prepoznao svoga sina. Kosa mu je bila rašcupana i padala na celo, kroz pocepanu košulju naziralo se prljavo telo, a sam on se jedva vukao prašnjivim putem s mukom pokrecuci svoje izubijane noge. Cutke su išla tri fakira prema dvorima Pajav-kana. Kasno uvece stigoše oni pred vratnice. Stražari ih propustiše, i fakiri se smestiše pravo pod prozorima Pajav-kana, mameci ljude glasnom svirkom na fruli.
Oko njih se skupljao svet, zagledao tudine i s pobožnim strahom pratio njihove carolije.
Najposle izade i sam Pajav-kan da pogleda došljake.
A za to vreme je Adam-kan, koji je svirao na rababu, krišom bacao hitre poglede nece li se gdegod otvoriti prozor i kao dragi kamen zablistati oci njegove voljene Durhane.
I tada... o, srece! Adam-kan je ugleda! Odškrinuvši prozor, Durhana je posmatrala Adam-kana, a u ocima joj behu suze tuge i radosti.
Svide se Pajav-kanu veština fakira, pa im zapovedi da ostanu na dvoru. Fakire odvedoše u vrt i smestiše ih u senicu. Onda se ljudi razidoše i fakiri ostadoše sasvim sami.
I ponovo je noc crnim krilom zastrla ceo svet. Pospaše ljudi umorni posle teškog dnevnog rada. Zaspa Pajav-kan, zaspaše fakiri, zaspaše i sluge u citavom ogromnom dvorcu. Jedino Adam-kan nije spavao, nego je uzbuden osluškivao nocne zvuke. Kad najednom... on cu tihi i nežni Durhanin glas:

Tako je nojca tavna,
i straža svuda spava,
a ja te cekam, dragi,
ovde sam potpuno sama.
Al' pazi - opasnost svugde se krije!
Dodi mi, dragi, dodi što pre, moj mili!

Adam-kan uzdrhta i hitro ustade. Pode vrtom, pa stade osluškivati jedva cujni glas drage. A glas je odjekivao cas sasvim blizu, cas je nekuda odlazio, i Adam-kan se pokatkad bojao da on to sve sanja. Ali najednom, usred procvalog bokora jasmina, on ugleda lepu Durhanu, koja mu je pružala ruke... I noc opet prolete kao jedan tren, i opet nasta cas rastanka.
A sutradan izjutra je radosni i srecni Adam-kan tako svirao na rababu da su se ljudi prosto cudili njegovoj veštini.
Ali sreca nije vecita... Pajav-kan poce podozrivo da gleda fakire. Pratio je svaki njihov korak i najposle ih otera sa dvora.
Beše izgubljena i poslednja mogucnost da se vidi s Durhanom.
Adam-kan se razbole od tuge. Nisu mu pomogli nikakvi lekovi, i on umre.
Glas o njegovoj smrti pronese se po celom kraju i stiže do Durhane. Ona prvo ne poverova strašnom glasu, a onda mrtva pade na zemlju. Vraci, gatari i bajalice pokušavahu da joj povrate život: trljahu joj noge i ruke balsamima, kadahu joj rutom divno lice, ali - avaj - sve beše uzaman. I lepa Durhana beše mrtva.
Ne znam je li to istina ili nije, ali vele da se Adam-kan našao s Durhanom na onom svetu.
Samo, meni se cini, istinu da zborim, da su to ljudi izmislili radi svoje utehe.
A vele i ovo: ako neko napravi plocicu mediatar za sviranje od bokora što raste na Adam-kanovom grobu, naucice da svira na rababu isto tako divno kao on. A da li je to istina - samo alah zna!


(Avganistan)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:47 am

SVIRAC ČUDOTVORAC


Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put.
Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci.
Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.


(Beloruska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:48 am

TROBOJNA KANTUTA


Prica se da su nekad u zemlji Koljasujo živela dva mocna i bogata vladara, cija su se prostrana carstva granicila.
U zemljama na severu vladao je Iljampu, koji je gospodario nad milionima podanika; bio je cuven sa svoga bogatstva i nepobedive vojske. Imao jetaj vladar sasvim mladoga sina, skoro dete, koji mu je bio sav ponos. Zvao se Crvena Zvezda, jer je bio roden pod znakom crvene zvezde koja se upravo bila pojavila na nebu kad se on rodio. Bio je lep i dostojanstvenog držanja i pun vrlina, zbog cega su ga svi stanovnici carstva neizmerno voleli. Iako vrlo mlad, upravljao je vojskom svoga oca, postižuci slavne uspehe, cime je proširio granice svoje zemlje, narocito u još neispitanim oblastima Mapiri i Kaupolikana.
Drugi vladar, koji je upravljao zemljama na jugu, bio je Iljimani, skoro isto toliko mocan i bogat kao i njegov sused. Zahvaljujuci svojoj vojsci, cuvenoj po nebrojenim uspesima, postao je gospodar plodnih dolina u oblasti Junga, odakle je kao danak dobijao, u odredenim vremenskim razmacima, kakao i koku u ogromnim kolicinama, kao i raznovrsno voce izvrsnog ukusa. I Iljimani je imao sina, vršnjaka susedovom. Zvao se Zlatni Zrak, jer se onoga dana kada je on došao na svet pojavila u zenitu neba lepa zlatna zvezdica, koja je postajala sve veca ukoliko je mladi princ rastao. Umesto ratnickih sklonosti, mladi princ je pokazivao velike sposobnosti za vodenje poslova svoje zemlje. Još od malena posvetio je sve svoje snage radu za dobrobit svoga naroda, kao i da trgovinom uveca blago svoga oca i bogatstvo njegove zemlje. Bio je milosrdan i najvece mu je zadovoljstvo bilo da pomaže sirote i pruža utehu nesrecnima, zbog cega ga je narod obožavao.
Oba vladara bila su, isto tako, rodena pod znamenjem svojih zvezda, koje su carski zvezdocaci neprestano posmatrali.
Iljampu je bio pod znamenjem jedne ogromne i blistave zvezde beloga sjaja, koja se svake noci pojavljivala iznad prestonice, upravo iznad njegovog dvorca. Svaka nova pobeda njegove vojske ili uspeh njegove zemlje bivao je obeležen povecanjem sjaja i bleska njegove zvezde, koju je, od rodenja princa naslednika, uvek pratila divna crvena mala svetlost.
Iljimani, vladar sa juga, takode je pomno pratio kretanje svoje omiljene zvezde beloga i blistavoga sjaja. I on je opažao sa zadovoljstvom da se sjaj ove zvezde uvecavao srazmerno rastucem napretku carstva. Kraj bele Iljimanijeve zvezde sjala je lepa zlatna zvezdica, simbol sudbine njegovog sina.
Tako je proteklo mnogo vremena. Obe države, upravljane pravedno svojim vladarima, napredovale su bez sukoba. Za to vreme su se na nebu, medu hiljadama zvezda, sve više isticale dve bele zvezde, zajedno sa svojim malenim pratiocima. Malo pomalo, u dušama oba vladara poceše se buditi zavist i slavoljublje. Svaki od njih osecao je duboku zavist zbog napretka onog drugoga. Svaki napredak ogledao se u povecanju sjaja odgovarajuce zvezde, preteci da potamni sjaj protivnikove, te oni poceše osecati zavist i protiv zvezda.
Ovoj strasti prvi podleže Iljampu. A kako nije znao na koji nacin da postigne trijumf nad susedom, reši se da pozove svoje savetnike i mudrace i upita ih za savet.
U noci pred prvi sastanak mudraci pažljivo posmatrahu obe zvezde kroz plameno ždrelo, koje im je služilo kao neka vrsta teleskopa.
Sutradan starci izadoše pred Iljampua i jedan od njih rece mu:
- Slavni kralju, pažljivo smo posmatrali sjaj zvezda. Možeš biti ponosit. Tvoja je zvezda još uvek sjajnija od zvezde onoga s juga; samo, budi vrlo oprezan, jer i sjaj one druge zvezde raste i možda ce uskoro po blistavosti dostici tvoju.
- A posle ce, možda, ta druga biti i sjajnija od moje _ promrmlja Iljampu tmurno.
Istoga tog trenutka, obuzet besom, on uzviknu odlucno:
- Ali, nece biti!
I, kao da mu sopstvena ljutina nije dopuštala da jasno misli, zatraži savet od svojih doglavdika:
- Šta mi savetujete da cinim kako bih uništio zvezdu suparnicu?
- Gospodaru i vladaru - odvrati jedan mudrac-
-jatiri. - Ta ti znaš da mi, kao smrtni ljudi, ništa ne možemo uciniti protiv dalekih zvezda, cak ne možemo ni sticidonjih.
- To i sam znam. Ali me vi koji poznajete tolike tajne i madije možete uputiti kako da to postignem.
- Uzvišeni gospodaru Iljampu - rece drugi jatiri.
- Dobro znaš da ta zvezda nije ništa drugo do odraz i simbol sudbine i moci srecnog smrtnika, zato se ona može ugasiti samo ako se uništi covek ciji život ona štiti.
- U pravu si. Mudra ti je rec a savet veoma koristan. Sada se možete povuci - naredi vladar.
I dok su se starci udaljavali prema svojim domovima, slavoljubivi Iljampu, hodajuci po svojim odajama, poce da kuje užasan plan kako da uništi svoga protivnika.
Mržnja i smrt zbog sjaja dveju zvezda
Život i svakidašnji rad stanovnika i jednog i drugog carstva, dotada tako miran i srecan, potpuno se izmeni. Niko se vec više nije trudio da obraduje polja uz zvuke pesama i svirke, nikom nije bilo stalo da bude dobar i da želi dobro svom bližnjem. Samo se mislilo na izradu ubojitog oružja i spremanje onoga cime ce se uništavati životi, a time i sjaj zvezda. Umesto ratarskih pesama pevale su se ratnicke himne; umesto da svoju decu uce ljubavi prema bližnjemu, propovedali su im mržnju i smrt narodu s one strane granice; nisu više sakupljali plodove žetve, blagosiljajuci zemlju, vec su gomilali strele i kamenje za bacanje iz pracki, zaklinjuci se da ce njima zadati smrt neprijatelju.
Iljampu, gospodar i kralj zemlje severa, objavio je prvi rat i uništenje Iljimaniju, vladaru zemlje sa juga. A i ovaj je, pun taštine i oholosti, osorno odgovorio na objavu rata i pohitao da se i sam pripremi za borbu.
Najzad, pošto su obe strane završile svoje ratne pripreme, izadoše obe vojske, strahovito naoružane, pod komandom svojih kraljeva.
Gordi Iljampu, na celu trupa sa severa, cekao je nestrpljivo dan bitke, siguran da ce dokazati svoju nadmoc kad napadne svojom nepobedivom vojskom. Iljimani, zapovedajuci svojom vojskom, takode je gajio iste nade.
Osvanuo je dan bitke. Obe vojske krenuše i zauzeše položaje jedna prema drugoj na velikom polju koje se nalazilo upravo na granici dveju država.
Kralja Iljampu, nestrpljiviji od svoga neprijatelja, pohita da postavi trupe u bojni poredak i odmah komandova napad. U prvim redovima bili su njegovi cuveni strelci, koji baciše na protivnicko bojno polje na hiljade otrovnih strela. Neprijatelj nije oklevao da odgovori preciznim pogocima, hitajuci kamenje iz svojih pracki. Ubrzo se razvi sveopšti boj. Vojnici, obuzeti dugo uzdržavanim besom, navališe jedni na druge, spremni da ubijaju ili da sami poginu.
Vladari, kao da im nije bilo dosta tolike krvožednosti, trcahu kroz bojne redove podsticuci ratnike.
Celoga jutra i kasno po podne tukli su se, a da se nije odlucilo kojoj ce strani pripasti pobeda.
Tada Iljampu, rešen da sve stavi na kocku, sakupi svoje vojnike i stade na celo kako bi im dao primer, te se sa divljom žestinom baci na protivnika.
Ratnici Iljimanija, iznenadeni, povukoše se. Izgledalo je da je to pocetak njihovog poraza. Tada njihov kralj s ocajnickim naporom dovede u red svoje trupe, i stavši im sam na celo, silovito navali da odbije vec skoro pobednicki napad neprijatelja. Usred krvavog žara borbe, dva glavna protivnika nadoše se odjednom, licem u lice, na vrlo kratkom rastojanju. U isto vreme obojica potegoše oružje i baciše se jedan na drugog. Iljimani, vrlo vešt u bacanju kamena, vrtoglavo zavitla i odbaci kamen koji, zujeci, pogodi u glavu Iljampua. Ovaj, smrtno ranjen, pade na zemlju. To izazva pometnju u njegovoj vojsci, koja se celom linijom povuce, dok najbliži pritrcaše u pomoc svome vladaru. Pobednicki usklik prolomi se iz grudi vojnika sa juga, a Iljimani, sasvim siguran u pobedu, uputi se mestu gde je njegov protivnik pao, u želji da ga licno zarobi. Kad to opazi neprijateljski poglavica Iljampu, brišuci koliko je mogao krv što je tekla iz rane na glavi zaslepljujuci ga, dohvati strelu i luk koje je nosio njegov pratilac, te sa natcovecanskim naporom, iako mu je vec mrkla svest, uspe da hitne svoje oružje na onoga što mu se pobedonosno približavao. Iljimani, iznenaden, ne imade vremena da izbegne strelu. Ona mu se zari duboko u grudi i obori ga na zemlju. To izmeni potpuno sudbinu bitke. Demoralisane, obe vojske, uz to još i iscrpljene bitkom koja je trajala ceo dan, obustaviše boj, da bi ukazale pomoc smrtno ranjenim poglavicama, a takode i da bi pokupile svoje ranjenike i pokopale poginule.
Videvši ozbiljno stanje svojih vladara, vojnici rešiše da se hitno vrate u prestonice i pokušaju, ako je to moguce, da im spasu živote.
Bojno polje osta krvavo, pokriveno leševima. To su bile žrtve ljudi koji su živote dali samo zbog raspre oko toga cija zvezda ima veci sjaj. Ta taština mocnih bila je placena preskupom cenom tolikih žrtava, izgubljenih zauvek.

Mržnja otaca, kao necovecni i krvavi zakon, pala je na sinove
Kad je vojska Iljampua stigla u grad noseci svog umiruceg vladara, kobna vest se raširi po celoj prestonici izazivajuci pometnju i suze. JBudi i žene opkoliše kraljev dvorac, placuci zbog smrti svojih najbližih i zbog opasnosti da im kralj ne umre.
Za to vreme u kraljevskim odajama ležao je monarh okružen mudrim jatirima i vracevima, koji su uzalud pokušavali da svojim lekarijama održe život što je lagano napuštao telo njihovog gospodara. Najzad, svi uglas objaviše da se njihovom gospodaru naglo bliži kraj. A ovaj, umiruci pun tuge i bola, pozva sina i naslednika da mu zavešta svoju poslednju volju.
Crvena Zvezda, iako još dete, u ocajanju od bola, oceni svu ozbiljnost trenutka. Bacivši se placuci u zagrljaj oca koji je umirao, rece mu s tužnim prekorom:
- Oce, zašto me nisi poslušao? Šta nam koristi što smo mirni napredak carstva izložili opasnostima rata ciji je jedini cilj da zaseni sjaj jedne zvezde.
Ali samrtnik nije ni pomišljao da bude razuman i prizna svoju kobnu zabludu. Naprotiv, besno je grdio neprijatelja i zaklinjao se da ce, ako kojim slucajem ostane živ, ponovo poci na celu svoje vojske da svirepo kazni susedno južno carstvo.
No, osetivši da mu se bliži poslednji cas, pozva najviše velikodostojnike carstva i pred njima ovako rece:
- Umirem, nema mi leka. Želeo bih da dam svoj blagoslov buducnosti carstva. Ali ne usudujem se. Moj sin naslednik nema srce sposobno da osveti poniženje koje smo upravo podneli.
- Ne, oce, nikada to nisam rekao - placuci uzviknu princ naslednik.
- Da - odvrati kralj. - Pošto mi prebacuješ zbog mojeg držanja, znaci da se ne slažeš sa dužnošcu koja na tebi leži. Ako hoceš da mirno umrem, zakuni se da ceš me osvetiti.
- Oce moj - rece preplašeni sin Crvena Zvezda. - Zar je moguce da ceš ostaviti svome sinu i svom kraljevstvu taj užasni dug, koji je samo tašta oholost.
- Kukavice! Bojiš se da umreš kao ja. Proklinjem te!
- Ne, oce, ne proklinji me. Ispunicu svoju dužnost, ali uspostavljajuci mir cime ce se ponovo povratiti blagostanje koje smo u zao cas napustili.
- Neka si proklet! - uzviknu kralj dok mu se po licu sve više širilo samrtnicko bledilo.
- Oce, milost! Ako me prokuneš, narod nece priznati moju vlast.
- Onda se zakuni da ceš ispuniti ono što od tebe tražim - rece Iljampu strahovito razrogacenih ociju.
Princ, lomeci se užasno izmedu savesti i sinovljeve dužnosti, pade u zagrljaj ocu i uzviknu:
- Da, oce, kunem ti se. Kunem ti se da cu ugušiti u krvi i uništiti nebrojenim patnjama taj narod. Kunem se nad tvojim odrom.
Kao da je samo to cekao da cuje, samrtnik izdahnu i osta zauvek nepomican.
Dok se to dogodalo u carstvu na severu, u prestonici južnog carstva odvijale su se slicne stvari.
Iljimani, smrtno ranjen, sazva carski savet i pred njim uspe da dobije od svoga sina Zlatnog Zraka obecanje i zakletvu na istrebljenje i mržnju. Uzaludna su, takode, bila pred ovim samrtnikom razumna razlaganja princa naslednika. Izgledalo je da su ova dva ohola vladara želela po svaku cenu da ostave svoje sinove i svoje narode u okovima strahovitog duga krvi i uništenja.
I tako se ratne pripreme obnoviše u oba carstva odmah po završetku pogrebnih svecanosti nakon smrti Iljampua i Iljimanija.
I opet ljudi revnosno oštrahu strele i gomilahu ubojito oružje. Opet zaboraviše prave potrebe naroda i njegovu buducnost. Umesto toga, ponovo se spremahu da zemlju zaseju ruševinama a domove placem.
I kao i pre, cim su bile završene pripreme, izade vojska severne zemlje u susret neprijatelju sa juga, koji takode krenu prema njemu. I jedni i drugi rešeni da se uništavaju.
Jadni vojnici nisu bili svesni da ce beskorisno prolivati krv, samo da bi branili cast dvojice slavoljubivih vladara, kojih više nije bilo medu živima.
Toga su jedino bila svesna dva deteta koja su komandovala vojskama, uz to su i znala više od ostalih zahvaljujuci svestranom obrazovanju. Ali bili su vezani zakletvama, nisu imali drugog izlaza vec da podu jedan na drugoga.
Na istom onom granicnom polju gde su im nekad pali ocevi, dva mlada vladara spremahu se za krvavi boj.
Osvanuo je dan bitke, ali ni jedan od dvojice zapovednika ne htede prvi da da znak za napad. Izgledalo je da se svaki od njih potajno nadao da ce onaj drugi izazvati borbu.
Sunce se vec bilo popelo u zenit, a još su uvek dve vojske, nestrpljive da otpocnu medusobno ubijanje, sa cudenjem cekale na naredbe svojih vladara.
Naposletku, nije bilo druge do da se pocne boj. Trupe se pokrenuše istovremeno i zapoce bitka.
Ali cim se sukobiše prvi redovi, cim padoše prvi ranjenici, kao da se u ljudima probudi divlja jarost. Jauci palih i miris ljudske krvi opiše pomamom cak i vode. Svi su licili na zveri žedne krvi. Hiljade i hiljade ratnika vec je bilo palo. Preostali nastaviše da se bore i ginuli su ne odstupajuci ni koraka. Toliki je pakleni bes obuzeo vojnike da, kad je pao mrak, od dve sjajne vojske ne ostade do dve šacice ranjenika, okupljenih oko svojih vladara.
Prestadoše da se bore tek kad se nocni mrak sasvim spustio, te preživeli ne mogahu više da razaznaju svoje protivnike kako bi na njih navaljivali.
Usled zaglušne jeke borbe divno je procvetala plemenitost dvoje dece
Ali cim je zora bledom svetlošcu pocela obasjavati zemlju, obe vojske pod zapovedništvom svojih golobradih vojskovoda opet stadoše odlucno jedna prema drugoj. Crvena Zvezda i Zlatni Zrak više nisu mogli izbeci borbu. Ako bi drukcije postupili, svi bi ih smatrali kukavicama. Obojica se izdvojiše iz grupe svojih podanika i, jedan strelom, drugi prackom, onako kako su se borili i njihovi ocevi, smrtno raniše jedan drugoga, i to u istom trenu.
Pratioci, urlajuci od žalosti, pojuriše u pomoc svojim vladarima.
Dva mladica, lica još detinjski nevinih, smrtno prebledeše. Ali umesto da preko njihovih usana poteku besne pogrde, jedva cujnim glasom izgovoriše samo reci plemenitog i uzvišenog izvinjenja. Dug je bio placen. Više ih nije nicim obavezivala teška zakletva.
Podstaknuti istom mišlju, Zlatni Zrak i Crvena Zvezda narediše slugama da ih primaknu bliže. Kad se oba deteta nadoše jedno uz drugo, pružiše s naporom ruke i u krvavom zagrljaju, divnom i uzvišenom, zapecatiše tragediju kroz koju su prošla njihova dva naroda.
Pricaju da se tada dogodilo nešto neobicno. Iz utrobe zemlje se cu strahovit tutanj. Zemlja se otvori i iz crnog ambisa iskoci na površinu ogromno žensko oblicje. To je bio duh zemlje ili se, možda, sa neba spustila Pacamama, sva uokvirena oreolom blage svetlosti. Njena velicanstvena prilika blistala je u jutarnjem svitanju, pokazujuci se u svoj svojoj velikolepnosti boginje.
Duh zemlje približi se dostojanstveno grupi dva zagrljena deteta i ovako progovori:
- Vaši ocevi, kojima nije bilo dosta što su ; uzrokovali tolike nesrece, gurnuli su i vas na put rata, zlocinackog i krvavog. Ali ja cu kazniti njihovu oholost. Pogledajte - i pokaza im dve ogromne bele zvezde koje poceše polako bledeti na nebu. To su bile zvezde znamenja moci njihovih oceva.
Kad Zlatni Zrak i Crvena Zvezda podigoše okrvavljene glave ka nebu, videše kako su obe zvezde pocele da drhte kao da se otkidaju sa nebeskog svoda. Trenutak kasnije uz strahovit tresak strmoglaviše se vrtoglavo na zemlju. Zvezde Iljampua i Iljimanija, pretvorene u nepokretne i neprozirne mase, ciji je jedini sjaj bio sada belina snega, padoše na zemlju upravo na njihove prestonice, obloživši vrhove Anda, jedna prema severu, druga prema jugu.
- A što se vas tice, nedužna deco - dodade Pacamama - vi koji ste služili zlocinackom slavoljublju svojih oceva, vi cete po smrti postati simboli, oliceni u sjaju svojih zvezda - crvene i zlatne, jednog naroda koji ce ovde kasnije živeti. Taj narod uzece za svoju zastavu crveno i zlatno i spojice ih sa zelenim, što oznacava nadu. Te tri boje bice zaloga ljubavi i bratstva, i teško onome narodu koji se podvoji i kao vi dode u sukob zbog sjaja jedne daleke zvezde.
Duh zemlje išceze cim je sunce, u daljini, pocelo zlatiti nebo svojom svetlošcu.
Dva mlada monarha izdahnuše u istom trenutku. Njihovi pratioci, ne usudujuci se da razdvoje dva tela koja je zagrljaj smrti ucinio nerazdvojnijim i snažnijim, odluciše da ih ostave tako i da ih tako i sahrane.
Od te noci išcezoše zauvek sa neba dve zvezdice, crvena i zlatna, da bi se spustile na zemlju i izvršile svoju simbolicnu ulogu.
Iz ruševina zemlje natopljene krvlju iznikao je cvet izmirenja
Proteklo je mnogo vremena nad tom opustelom, razorenom zemljom. Iljimani i Iljampu, dve najviše planine, razmetale su se svojim visokim vrhovima kao da bi da nastave svoje nekadašnje suparništvo. Ali duh zemlje osudio ih je da vecito oplakuju svoju krivicu vecnim otapanjem snega. Snagom tih suza one su svojim kristalnim potocima, kroz planinsko zemljište i kroz nanose, slale divnu svežinu vode, koja je oplodavala tle oko groba dva izmirena deteta. Dejstvom cudesne vode sa tih planina, nad legendarnim grobom iz zemlje je iznikla jedna zelena biljka, koja je svojim isprepletenim granama mnogo podsecala na nerazlucni zagrljaj. Stiglo je prolece i zelena biljka se pokri cašicama cvetova crvene i žute boje - boja koje su sišle sa zvezdica Crvena Zvezda i Zlatni Zrak, cineci sa zelenilom lišca lepu trobojku.
Vekovima posle toga tu je nastao - kako je rekla Pacamama -jedan nov narod, koji je uzeo taj cvet i te boje kao svoj simbol i znamenje.
Taj narod su Bolivijci. Simbol i znamenje je bolivijska trobojna zastava, a tradicionalni cvet je kantuta, koji cveta medu šibljem u Andima.


(Bolivija)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 11:48 am

ŽOAO BARANDAO


Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- Šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - Šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- Šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.


(Brazil)

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:04 pm

ZAŠTO U GRADU PAGANU IMA TOLIKO PAGODA


Nekada davno, davno, kad je narod Pagana, jednog od najstarijih gradova Burme, bio siromašan, živeo je u njemu kaluder-alhemicar koji je pokušavao da pronade kamen mudrosti. Njegovi ogledi stajali su skupo i on ih ne bi mogao izvoditi da ne beše pokroviteljstva samog cara.
Dane i noci provodio je kaluder nad epruvetama i starim svitkom pergamenta, izvršujuci sve ono što je na njemu bilo napisano. Prolazili su nedelje i meseci. Carska blagajna se iscrpe a narod odbi da placa porez, smatrajuci da car rasipa zlato na varalicu.
Kaluder, koji je najzad stigao do poslednjeg uputstva: "Zatim spusti taj metal u kiselinu i on ce se pretvoriti u kamen mudrosti", umiri narod izjavivši da mu je ostalo da izvrši još jedan jedini ogled pa da pronade kamen mudrosti. I ljudi platiše porez.
Komadic metala - rezultat mnogih traženja - bi spušten u kiselinu. Prošlo je sedam dana, a metal je ostao metal. I tada se kaluder uputi caru da ga obavesti o neuspehu. Ali narod, kad cu da ogled opet nije uspeo, pomisli da je kaluder pošao caru da mu izmami zlato, okruži dvorac i zatraži kaznu zbog obmane i prevare.
Car nije znao šta da radi. On nije sumnjao u kaluderovu cestitost, ali je trebalo utišati gomilu.
Tad kaluder izvadi sebi oci, izade pred narod i rece:
- Pogledajte moje prazne ocne duplje. Zar nisam dovoljno kažnjen? Zar je to mala naknada za vaše zlato?
Videci da je pravda zadovoljena, ljudi se razidoše.
Mnogo dana i noci provede kaluder u svojoj celiji, ali, razocaran u svoju nauku i klonuo duhom, prestade da radi. Na kraju krajeva razocaranje prede u mržnju; on porazbija sve epruvete i spali rukopise, a zatim naredi decaku, svom uceniku, da baci nesrecni metal u nužnik. Mladi ucenik tako i ucini. A kad se smrklo, vide da iz nužnika izbija svetlost. On potrca iz sve snage kaluderu, vicuci:
- Ucitelju, ucitelju, pogledaj brže! U nužniku su sigurno bogovi!
- Nemoj zaboraviti da sam slep - odgovori ovaj. - Ispricaj lepo šta si tamo video.
Kad sasluša decaka, kaluder shvati da se komadic njegovog metala najzad pretvorio u kamen mudrosti. "Eto u cemu je stvar!" pomisli on. "Prilikom prepisivanja, u rukopisu se potkrala greška! Ne ,kiselina' vec ,necistoca'!". . .
Ucenik izvuce iz nužnika kamen mudrosti. A tada ga kaluder zamoli da otrci kasapinu i kupi par ociju bika ili koze. Ali se u kasapnici nadoše samo dva razlicita oka: jedno od bika a drugo kozje. Kaluder ih stavi u svoje prazne ocne duplje, dotace ih kamenom mudrosti i vid mu se povrati. Ali mu je sad jedno oko bilo malo, a drugo veliko.
- Svi ce me od danas zvati Jarac-Bik - našali se kaluder i pode ka carskom dvorcu.
Stigavši tamo, isprica caru da su mu se želje ispunile, a zatim i o svojoj nameri da u svanuce ode u svet.
Na njegovu molbu, postaviše ogromne kazane a iz celog dvorca doneše olovo i bakar.
- Gospodaru ! - rece kaluder caru pre nego što se vrati u manastir. - Zapovedi da to isto urade i svi tvoji podanici.
I mada je bilo vec prošlo pola noci, car naredi da se probude svi stanovnici grada. Udarajuci u gong telali su obaveštavali narod o carevoj naredbi da pred izlazak sunca svi iznesu pred svoje kuce velike kazane i da u njima rastope sve olovo i bakar.
Tek što je svanulo, kaluder i njegov mladi ucenik napustiše manastirske zidove i krenuše ka dvoru. Zatim obidoše sve kuce. U svaki kotao kaluder je bacao kamen mudrosti. Od dodira sa njim olovo se pretvaralo u srebro, a bakar je postajao zlato. A sam kamen mudrosti svaki put bi iskako iz kotla pravo kaluderu u ruke.
Eto, od toga vremena Pagan se obogati i pošto su njegovi stanovnici sada imali mnogo zlata i srebra, podigoše mnogo pagoda, koje su se sacuvale i do danas.
Kaluder Jarac-Bik i njegov ucenik obidoše ceo grad i podoše ka planini Poupa. Kad dodoše u podnožje planine, niz njenu padinu spustiše se lijane, nežno obaviše ucitelja i ucenika i digoše ih na sam vrh. Kaluder iskopa tamo nekoliko cudotvornih korenova i istuca ih kamenom mudrosti. Istucano korenje samo se pretvori u šest kuglica, od kojih on proguta tri. Ostale tri kaluder ponudi uceniku, ali ovaj oklevaše zato što je korenje licilo na covecje telo a njegov sok na krv.
- Šta te buni, ucenice? - zapita kaluder.
- Ali to su telo i krv! - progovori jecajuci decak.
- Ne - rece kaluder. - Zar sam ja ikada lagao? Ucenik pokuša da proguta kuglice, ali ne uspe, pripade mu muka.
- Sad je jasno da ti nije sudeno da podeliš moj uspeh u nauci - tužno progovori kaluder. - Ovde se moramo rastati.
Suznih ociju, decak se poslušno pokloni ucitelju. Kaluder mu dade oproštajni dar - zlatni grumencic. Zatim lijane spustiše ucenika u podnožje planine. Osecajuci se usamljenim, on ne pode u manastir, nego se uputi svojoj majci, siromašnoj udovici.
- Majko, daj mi da jedem - zamoli on.
- Eh, sine - odgovori ona sa uzdahom - pirinca nema više... A nema cime ni da se kupi...
Tada se ucenik seti zlatnog grumencica koji mu je pri oproštaju dao kaluder Jarac-Bik, izvadi ga iz džepa i rece majci:
- Evo, majko! Daj ga za pirinac. Kada je majka vec izlazila iz kuce, on oseti u svom džepu drugi zlatni grumencic!...
- Majcice! Majcice!... - viknu ucenik. - Pa nisi uzela zlato!
- Ta evo ga, sine - odgovori ova pokazujuci zlato.
Ucenik izvadi zlatni grumencic i pokaza ga majci, a u njegovom džepu se opet stvori zlato. Tako se u majcinoj ruci nade deset zlatnih grumencica. I tada ucenik shvati da mu je njegov voljeni ucitelj, kaluder Jarac-Bik, dao poklon koji ce vecito trajati.


(Burma)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:04 pm

ZAŠTO JE MORE SLANO


Bili jednom muž i žena i živeli u velikoj slozi i ljubavi, ali ih je nemaština pritisla sa svih strana. Kad im dode na svet i dete, rece covek jednom bogatom prijatelju:
- Hajde da mi budeš kum.
- Dobro - odgovori bogataš. I krsti dete, pa mu zatim rece:
- Dodi do mene svakog dana i dobiceš nešto milostinje.
Siromašak beše bez posla i svakog dana je dolazio da nešto odradi kod kuma i da dobije nešto milostinje. Dete je raslo i vec je napunilo dve godine a siromašak je još uvek išao po milostinju. To vec dosadi kumu jer se bojao da ce i sam osiromašiti deleci stalno milostinju. Jednog dana je morao i kravu da zakolje. Uto mu dode kum.
- Dobar dan, kume.
- Dobar dan - odgovori ovaj.
- Došao sam da mi nešto daš, kume.
- Dobro - rece mu on, pa se okrenu mesaru i naredi mu:
- Odreži s krave jednu plecku.
Mesar odreza plecku. Tada kum rece siromahu:
- Uzmi je, kume. - Pa ga s pleckom snažno udari po grudima i ledima i kaza mu:
- Idi do sto davola! Odnesi je pa je daj i samom davolu, samo da te moje oci više ne vide.
Siromašak uze plecku i krene kuci. Uz put srete jednog starca.
- Kuda ceš, sinko?
- Idem do samog davola - odgovori siromašak. - Bio sam kod kuma da tražim milostinju, pa je bacio plecku na mene, udario me njome po grudima i odvalio mi leda. Zato je nosim davolu.
- Odnesi je, ali nemoj proci kroz mala vrata, nego kroz velika. Kad stigneš, zakucaj i on ce izaci. A ti mu reci: "Donosim ti ovu plecku mesa". On ce ti biti veoma zahvalan i pitace te: "Koliko novaca tražiš za nju?" Ti ga nemoj primiti, vec mu traži da ti da onaj stari mlinac koji drži na ulazu, u vratima.
Siromašak se zahvali starcu na savetu i krene na put.
Kad covek stiže, zakuca na vrata.
- Šta hoceš? - upita davo.
- Evo doneo sam ti plecku.
- Dobro, koliko novaca tražiš?
- Necu novac, vec mi daj stari mlinac koji stoji na ulazu kod vrata.
- E - rece mu davo - to ti necu dati. Imam dve sobe pune mlinova, dacu ti jedan novi.
- Ne, ja baš taj stari mlinac želim.
I davo, šta ce, zaželeo se mesa, te mu dade stari mlinac.
- Evo ti ga, nosi ga. To ti je naknada za meso.
- Daj mi i dva kljucica sa mlincem.
Dade mu i dva kljucica, pa covek uze mlinac i ode. Stiže kuci i zatece ženu iznemoglu od gladi. Stavi mlinac na sto i rece:
- Mlincicu, mlincicu, davo te ucinio svemocnim, daj mi hrane i najboljeg vina.
Pa pomisli onda zašto bi išao da radi! Stavi i drugi kljuc u mlinac i rece da mu sada da novca. Mlin poce da izbacuje novac. I siromašak kupi mnogo zemlje, lepih kuca i dobavi puno slugu.
Jednog dana se bogati kum upita:
- Zašto moj kum više ne dolazi da mi traži milostinju?
- Kako ce doci kad si ga onako odalamio pleckom - odgovori mu žena.
- Avaj, daj mi taj komadic mesa i hleba što nismo mogli da pojedemo, pa cu poci da ga obidem i vidim kako živi.
I krenu na put da potraži kuma. Nije nikako mogao da ga nade. Ugleda neke kuce, poslugu i upita ih:
- Kod koga vi to radite?
- Kod gospodina kuma tvog - odgovoriše mu oni.
- Kako se on tako obogatio?
- Idi pa vidi, kuca mu je obeležena zelenim slovima.
On pode u selo i ugleda prekrasan dvorac. Pride i zakuca na vrata. Izade njegov kum, sad pravi gospodin, bogatiji od njega, pa mu rece:
- O, kume, pa kako si mi? Zašto si bacio pogacu koju si mi poneo? Zašto je kumu bilo sramota da mi pošalje ostatke od mesa što niste pojeli?
- Vidi, vidi, ti to sve znaš! Aj, kume, kako si se tako obogatio?
- Obogatio sam se od onog dana kad sam bio kod tebe, kad si mi dao plecku i uputio me davolu. Bio sam kod njega pa mi je dao mlinac da mi izbacuje hranu i novac.
- Pa, kume, zašto mi ne prodaš mlinac?
- Dobro kume, dacu ti ga. Hajde, udi unutra. I stavi kljucic u mlinac:
- Mlincicu, mlincicu, davo te je ucinio svemocnim, daj mi najbolja vina na svetu - rece mu.
Kad mu mlincic dade najbolje vino na svetu, ponudi kuma da ga proba i ovaj, uzdahnuvši od zavisti, upita ga:
- Hoceš li mi ga prodati?
- Dobro, kume, ponesi ga. Stavi drugi kljucic i zategni ga dobro.
- A koliko treba da ti platim za njega?
- Necu ti tražiti ništa, poklonicu ti ga.
- Onda u redu, kume.
Kako je bio polupijan, jer se napio dobrog vina kod kuma, uze mlinac i ode teturajuci se svojoj kuci. Kada stiže uze bic i istera sluškinje na ulicu pa ih išiba. Rece mu žena:
- Šta to radiš covece, šta ti je?
- Kad imam mlinac, nisu mi potrebne sluškinje.
I sluškinje odoše. Onda on postavi mlinac da radi. Kum mu je dao kljuc da mlinac može da izbacuje jelo. I on mu rece:
- Đavo te je ucinio svemocnim, izbaci mi hranu.
I mlinac poce da izbacuje hranu. Najedoše se domacini i sto slugu i mlinac je i dalje izbacivao hranu. Napuni se cela trpezarija hranom pa i sve druge sobe i odaje, tako da se nije moglo po kuci kretati. Onda on rece:
- To su davolska posla, to su budalaštine. Uze mlin i pode ulicom, a mlin je i dalje uz put izbacivao hranu, te on povika siromašnima:
- Donesite tanjire, evo vam nosim hranu.
Siromasi se zabezeknuše ugledavši toliku hranu. I on stiže opet do kuma.
- Kume - rece mu - ti si mi dao samog davola.
- Kako to, znaci nisi znao da mu kažeš? Iskoristi trenutak nepažnje kuma, pa stavi drugi kljucic u mlinac i rece:
- Mlincicu, mlincicu, nemoj više da izbacuješ hranu.
I ostade sa svojim mlincem. Kum je morao da traži ponovo sluškinje da mu ociste i operu kucu od tolike hrane.
I covek poce opet da radi sa svojim mlincem i radio je mnogo godina.
U nekom stranom gradu nije bilo soli, nisu je mogli nigde pronaci. I on im poruci da im može napuniti ako treba i deset brodova solju. Odgovoriše mu da je bolje da im napuni sto brodova i da ce mu ih sve poslati.
Stigoše brodovi. Tada mu rekoše:
- Zar nije bolje da prodaš mlinac?
- Pa dobro, prodacu vam ga, sacekajte me osam dana.
Sacekaše osam dana. On zatraži da mu mlinac izbacuje pare i napuni deset podruma novcem. Zatim proda mlinac. Kad ga je prodao, brodovi krenuše. Tada najstariji na brodovima rece:
- Je li sigurno da ce ovaj mlinac davati so?
Poneli su mlinac samo sa jednim kljucem. Tada on rece:
- Mlincicu, mlincicu, davo te je ucinio svemocnim, izbaci nam so.
Mlinac poce da izbacuje so. Napuni se jedan brod solju, pa drugi i svi ostali. Tada mu rekoše:
- Mlincicu, mlincicu, nemoj više izbacivati so.
Ali što su mu više govorili, on je izbacivao sve više soli. Vec napuniše sto brodova a mlincic je i dalje izbacivao so. Tada rece najstariji na brodovima:
- Ovaj mlinac je davolov!
I baci ga u more. I zato je more i danas slano, jer mlinac još uvek izbacuje so.


(Čileanska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:05 pm

DVA BRATA BLIZANCA


Na malom imanju na obali otvorena mora prebivali sami muž i žena. Vec su bili zašli u godine, a nisu imali dece. Nije im bilo bog zna kako dobro; zemlja im je bila posna i prinos s nje slab, tako da su uglavnom živeli od mora: sve vreme pogodno za ribolov muž je provodio u pecanju.
Ali se jednom dogodi da cele godine ne bude ni jedan jedini dan pogodan za to. Stalno su duvali bura i vetrovi s kopna, i niko nije mogao izici na more, na pecanje, sve do Duhova, kad se, naposletku, sve promenilo: i vetar i nebo i more, i vec tog jutra nastade pravo vreme za ribolov.
Covek htede odmah poci na more, dok žena nije bila za to. Rece da na tako velik praznik ne valja ici u ribolov, niti raditi ma kakav drugi posao, jer to ne donosi srecu. Ali joj muž odgovori da vec jedva sastavljaju kraj s krajem, te se povoljna prilika da poprave svoje stanje ne sme olako propustiti. A cele godine nije bilo ovako pogodna vremena za ribolov kakvo je danas.
I tako sedne u camac i zavesla, ponevši sa sobom mrež. prutilo i udice.
Ali ma koliko da je bacao prutilo s udicama cas na jednu, cas na drugu stranu, ne uhvati baš ništa. Tek kad je sunce bilo vec dobro odskocilo, izvuce naposletku na jednoj udici tako neobicnu, veliku i ružnu ribu kakvu još nikad dotad nije video. Ne znajuci šta ce s njom, baci je u more.
Nastavi da peca, ali ni posle jednog casa ne uhvati ništa drugo doli Opet tu istu ribu, koju odmah baci u more.
Pecao je i dalje i ništa nije ulovio, dok naposletku ne izvuce i treci put tu neobicnu, veliku i gadnu ribu. U camcu je skine s udice i htede je opet baciti u more, i zatim dici tog dana ruke od pecanja. Seti se kako mu je žena rekla da rad na tako velik praznik ne donosi srecu i pomisli da je možda pravo kazala. Ali u istom trenutku pocne riba govoriti:
- Ne bi me smeo tako prezreti, jer ja sam bolja no što misliš. Uzmi me i odnesi kuci, iz mene ceš moci izvuci mnogo šta.
- Kako? Na koji nacin? - zapita je.
- Cuceš. Pazi samo dobro šta cu ti reci - rece riba. - Kad budeš bio kod kuce, raspori me. Izvadi mi drob i baci ga na dubre. Zatim mi ostruži krljušt, ali se dobro postaraj da ti se ni jedna ljušcica ne izgubi. Onda mi odseci glavu i pokopaj je pod kamen ispod oluka svoje kuce. Moj gornji deo leda skuvaceš i daceš ženi da ga pojede, ali ti od toga ne smeš darnuti ni najmanji komadic. Devet meseci posle toga žena ce ti roditi dva sina.
Ono što od mog tela još preostane, skloniceš dobro i sacuvati dok ti sinovi ne budu navršili sedam godina, a onda ceš ga iseci na tri dela: prednji trbušni deo daceš svojoj mladoj kobili, koja se još nije ždrebila, srednji deo svojoj kujici, a zadnji, repni, obesiceš na visoko drvo kraj svoje kuce, na kojem ce biti gnezdo kobaca. Kobila ce ti oždrebiti dva ždrebeta, kujica ce ti ošteniti dva šteneta, a kopceva ženka izleci ce dva kopca. Ti ceš ih sve uzeti, držati i odnegovati.
Kad ti sinovi budu navršili petnaest godina, kopaj ispod kamena pod strehom gde bude ležala moja glava i naci ceš dva maca i dva noža, koji ce postati od mojih vilicnih i ušnih kostiju. I jednom i drugom sinu daceš po mac i nož, a isto tako obojici po konja, psa i sokola koje budeš odnegovao. Od mojih krljušti, što ceš ih dobro skloniti i sacuvati, postace zlatan novac, koji ceš na jednake delove podeliti sinovima.
Tako ce ti sinovi biti dobro snabdeveni svim što im bude bilo potrebno: životinje ce im biti od velike koristi, macevi ce imati svojstvo da poseku svakog ko njima bude udaren, a nož u rukama jednog od njih dvojice zardace kad onog drugog zadesi kakva nesreca ili kad se nade u životnoj opasnosti, tako da ce mu drugi na vreme moci priteci u pomoc; noževi ce inace uvek biti sjajni.
Ti pak od današnjeg dana neceš više morati živeti u bedi i oskudici i neceš morati odlaziti na pecanje ribe, jer ce ti zemlja odsad biti tako rodna da ceš od njezina prinosa postati imucan covek, te ceš lako, na najbrižljiviji nacin, moci othraniti i odnegovati najpre svoje sinove a potom i životinje. Samo utuvi dobro sve što sam ti rekla i postupi najtacnije po mojim recima i preporukama. Ne budeš li tako uradio, proci ceš veoma rdavo.
Više riba nije ništa rekla i odmah je uginula.
Covek se tada lati vesala i snažno zavesla da se što pre dokopa obale; kad je dospeo na zemlju, pohita pravo kuci, i ucini sve do sitnica tacno onako kako mu je riba rekla. Raspori je i drob baci na dubre, ostruže joj svu krljušt i skloni je na skrovito mesto, odsece joj glavu i zakopa je pod kamen na koji se iz oluka slivala voda, skuva gornji deo i da ženi da ga pojede, a ono što je još od ribe bilo ostalo, nasoli pa i to skloni na skrovito mesto.
Devet meseci posle toga rodi mu žena dva sina. Blizanci su se brzo razvijali i tako odlicno napredovali da su bili najbrži i najjaci, najokretniji i najlepši medu svom decom svoje dobi; vlasi su im se sijale kao suvo zlato, a licili su jedan na drugog kao što su slicne izmedu sebe dve kapi vode. Svagda su bili zajedno, i kad su ucili i kad su se igrali, a voleli su se uzajamno tako silno da nikad izmedu njih nije dolazilo ni do najbezazlenije svade. Bili su samo na radost svojim roditeljima, koji doista ubrzo postadoše imucni.
Kad je decacima bilo sedam godina, seti se covek šta mu je riba bila naredila: uzme ono što je od nje ostalo, a što je dobro sacuvao, i isece na tri dela. Prednji deo trbušne strane dade svojoj vranoj kobili, srednji deo mladoj žutoj kuji, a repni deo obesi na veliko drvo pred kucom, na kojem je bilo kopcevo gnezdo. Cim ga je obesio, slete kopceva ženka i odnese ga u gnezdo.
Posle odredenog vremena mlada vrana kobila oždrebi dva ždrebeta, mužjaka, a velika žuta kuja ošteni dva šteneta-kucova; ubrzo se i u gnezdu na visoku drvetu pred njegovom kucom izlegu dva mala ptica kopca, koje covek uhvati, pripitomi i obuci, jer su u staro vreme obuceni kopci služili lovcima u lovu na ptice. Oba ždrebeta bila su izmedu sebe tako slicna da ih nije bilo mogucno razlikovati, a isto tako bila su slicna dva šteneta, kao i dva mala ptica-kopca.
Kad je braci-blizancima bilo petnaest godina, uzme covek kopati ispod kamena pod strehom i zaista nade tamo dva sjajna maca i dva oštra noža. A kad otkri mesto gde je bio sklonio ljuske ostrugane s ribe, vide da su od njih postali sve sami zlatnici. Sav taj novac podeli covek na dva ravna dela i da blizancima po deo, a isto tako da, i jednom i drugom, po mac i nož i objasni im svojstva ovog oružja.
Da im zatim po konja, psa i kopca; te životinje, svaka sa svojim parnjakom, behu isto tako slicne kao što su mladici licili jedan na drugog. Uzde i sedla za vrance behu sasvim jednaki, a isto tako jednaka su bila i odela i sva oprema za sinove blizance. A onda im rece da su sad punoletni i sami svoji gospodari i da mogu ciniti šta hoce: ili da srecu.
Obojica behu voljna da podu u svet, i to odmah. Obojica su gorela od želje da odu, vide svet i ogledaju svoju snagu i mladicko cojstvo i junaštvo. Pozdrave se s ocem i majkom, pripašu maceve, zadenu noževe za pojaseve i usednu na konje. Duga im je kosa padala na ramena i sijala se kao suvo zlato. I jedan i drugi držali su svoje kopce na ruci, a pred konjima i oko njih trcala su njihova dva velika žuta psa. Tako dva brata blizanca odoše zajedno u svet.
Nekoliko dana išli su zajedno i svugde gde god su prolazili, zastajali su ljudi i posmatrali dva mlada viteza s njihovim životinjama, jer su bili tako lepi i tako licili jedan na drugog. Ovo potonje, slicnost izmedu njih dvojice i slicnost izmedu njihova svakog para životinja, narocito je privlacilo pažnju ljudi i pobudivalo najvecu radoznalost.
Ali ta radoznalost ljudi postade braci blizancima s vremenom dosadna. A najdosadnije i najneprijatnije bilo im je to što im se na putu nigde dosad nije ukazala prilika da pokažu hrabrost i snagu. I stoga, kad u šumi dodoše do mesta od kojeg su dalje vodila dva puta, sporazumeju se da ne idu stalno zajedno, nego da se rastanu, te jedan pode jednim, a drugi drugim putem.
Pre nego što su se rastali, povadiše noževe, zabodoše ih u jednu obližnju lipu i dogovoriše se da svake godine u koje bilo vreme dodu ovamo, i pogledaju nije li jedan od noževa zardao. Ko nade zardali nož, znace da mu je brat u opasnosti. Onda se oprostiše na najnežniji nacin. Stariji, onaj izmedu dvojice blizanaca koji je prvi došao na svet, rece:
- Ja cu desnim, a ti udari levim putem.
Tako pojahaše konje i podoše; životinje su poznavale svoje gospodare i pridružiše se svaka svome.
Podimo za starijim bratom.
Putovao je od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok jedne pozne veceri nije došao u jedan prestolni grad i tamo zanocio. Gostionica u kojoj je odseo nalazila se preko puta kraljevskog dvora, i kad je mladi vitez izjutra ustao i pogledao kroz prozor, vide dvor, ali vide i to da je sav, odozgo do dole, zastrt crninom. Pozva gostionicara i zapita ga šta to treba da znaci.
Gostionicar mu odgovori:
- Ti, gospodaru, mora da dolaziš iz daleke tudine, kad ništa ne znaš o velikoj žalosti koja vlada ovde zbog jedine kraljeve kceri. Kralj je svoju ljupku kcer, šesnaestogodišnju princezu, morao obecati jednom gnusnom morskom cudovištu, koje bi, inace, opustošilo celu zemlju. Baš danas je dan kad treba da je dobije. Za jedan cas izvešce je na morsku obalu i zbog toga je ne samo dvor nego i sav grad zavijen u crno, i svi ljudi žale i oplakuju nežnu, mladu princezu.
Kralj je obecao da ce kcer dati za ženu onom ko je bude mogao spasti od cudovišta, a ostavice mu posle smrti i i državu i nasledstvo, jer osim te jedinice nema druge dece. U dvoru se nalazi jedan dvorjanin, koji se zove vitez Red, i koji je, istina, rekao da ce ili spasti princezu ili ce žrtvovati život za nju; ali u gradu nema coveka koji se pouzdava u ovog viteza. I tako ce morsko cudovište ipak dobiti i odneti princezu.
Zaista nije potrajalo duže od jednog casa kad kroz dvorsku kapiju prodoše zatvorena, crninom zastrta kola, u koja je bilo upregnuto šest vranaca; vozar i sve sluge bili su u crnim odelima. U kolima je sedela princeza u beloj kao sneg haljini, a s desne strane kola pratio ju je na konju vitez Red u oklopu i sa šlemom, sa štitom, macem i kopljem. Ljudi i žene stajali su u ulicama gde su kola s princezom prolazila, plakali su i lelekali, jer niko nije verovao da ce vitez Red biti kadar da pomogne princezi.
Put do morske obale vodio je kroz veliku šumu, a na obronku se nalazilo mesto gde je, po odredbi cudovišta, trebalo da ga ceka princeza. Kad tamo stigoše i kad je kraljevska kci izvedena iz kola, ošine vozar konja i sa svim
slugama pohita da se što pre udalji od tog mesta: svi su se strašno bojali da, pored princeze, ne postanu i sami žrtve cudovišta.
Cim oni odoše, postara se i vitez Red, koji je bio strašljiv kao zec, da ne bude blizu princeze i odjaše u šumu. Tamo priveza konja za jedno drvo, a sam se pope na njega da, tako zaklonjen, posmatra šta se bude dogadalo.
U sebi je mislio: kad cudovište odnese princezu, vratice se u grad i pricace kako se junacki borio za nju, ali da je nije mogao spasti. Nikoga u blizini nema ko bi kao svedok-ocevidac mogao osporiti ono što on bude ispricao; za pokazanu dobru volju i hrabro zalaganje da spase princezu, steci ce, dabogme, naklonost naroda i kralja, a s tim i bolje izglede da sam, posle kraljeve smrti, primi državu u nasledstvo.
Mladi vitez gledao je s prozora kako odvoze princezu, a kad je mislio da je vec van grada, pojaše svoga vranca i pode s kopcem na ramenu, psom ispred konja a macem o pojasu. Izišavši iz grada, udari prvo zaobilaznim putem, ali ubrzo izbije na pravi, a onda pojezdi trkom i ocas se nade pred princezom, koja je sedela sama na zelenu obronku i cekala morsko cudovište. Skoci s konja, pride joj i pozdravi je; pa praveci se kao da ništa ne zna, zapita je zašto sedi ovde tako sama, zašto se tako rastužila i place?
Ona mu na to isprica sve što je u vezi s njom i njezinim udesom i još na kraju doda:
- A vitez Red, koji je obecao da ce me, ako bude mogao, spasti, kidnuo je kao i svi drugi, i, i... evo dolazi cudovište! - krikne odjednom, i to rekavši, padne u nesvest.

U istom trenutku zacuje mladi vitez hucanje mora: ogroman taman talas valjao se, penušajuci se, k obali i u njemu se nalazilo morsko cudovište s devet glava, koje sve u isti mah staše rukati:
- Gdeje moja najmšgaja princeza?
- Ona je moja, a ne tvoja! - odgovori mu mladi vitez i vec se stvori na konju u sedlu.
- Onda cemo se biti za nju - ruknu cudovište.
- Onda cemo se boriti za nju - odgovori mu vitez. Potegne mac iz korica, i uzviknuvši: "Juriš na njega, konju, kopce i psu!" - navali sa svojim životinjama na morsks cudovište. Kobac ga je udarao kljunom u oci, pas ga ujedao, a konj grizao zubima i udarao kopitima koliko god je mogao, dok mu vitez s tri udarca odsece tri glave, koje pas odnese dalje od obale.
- Cekaj do sutra! Moram malo kuci da sakupim novu snagu! - urlalo je cudovište i sa svojih šest glava ponovo zaronilo u morske dubine; toliko je krvi isteklo iz cudovišta da je sva pena talasa bila crvena.
Mladic pride glavama cudovišta, odsece sva tri jezika, zamota ih u princezin rubac i metne u bisage. Zatim otare o travu krvav mac, usedne na svoga dobrog vranca i s kopcem i psom vrati se putem kojim je došao i ude u grad kroz drugu kapiju, a ne onu odakle je vodio glavni put k moru i pred kojom je bio okupljen silan svet. Tako neprimecen stigne u gostionicu.
Dok se on borio s cudovištem, princeza je ležala u nesvesti, a vitez Red sedeo na drvetu i drhtao. Dobro je video cudovište kad je izronilo iz mora, ali mesto gde se borba vodila nije mogao videti. Cuo je samo huku i buku, rzanje i rukanje, urlanje i vikanje, cuo je i reci cudovišta kad je reklo da ce sutra u isto vreme i na istu mestu biti nastavak borbe. Video je, zatim, kako se cudovište srucilo u more i raskrvavljeno zaronilo ponovo u dubine, tako da je pena od talasa iza njega bila crvena.

Tada vitez Red side brzo s drveta, pride princezi i uzme je prskati vodom dok nije došla svesti. Onda joj rece kako se borio s cudovištem i odsekao mu tri glave. Princeza mu odgovori da to nije bilo tako. Pre nego što se pojavilo cudovište, prišao joj je jedan drugi vitez, i po njezinu dubokom uverenju, on je bio taj koji se borio s cudovištem. Ali joj vitez Red na to rece da ce je smesta ubiti ako mu ne bude obecala i zaklela se da ce potvrditi sve što on kaže. Tako joj ne ostade drugo nego da mu obeca ono što je od nje tražio.
Onda je popne na konja, priveže jednu glavu cudovišta konju za rep, a dve za grive, i s princezom ispred sebe odjaše u grad i projaše ulicama koje su vodile k dvoru. Sav svet je bio na ulici i, kao pomahnitao od radosti, klicao oduševljeno njemu i princezi i pratio ih. Kralj je izišao iz dvora i peške im pošao u susret.
Vitez Red rasprica se tada nadugacko i naširoko kako se borio s cudovištem i odsekao mu tri glave. Cudovište ce doci i sutra, i zbog toga princeza mora još jedanput otici na obalu i tamo ga docekati, ali ce joj on, vitez Red, vec spasti život. Princeza ne rece ništa što bi bilo osporavanje. Rekla je samo istinu, a to je: da je ležala u nesvesti dok je vodena borba sa cudovištem. O jednom drugom vitezu ne rece ništa, jer to nije smela zbog zakletve što ju je morala položiti.
U sebi je vitez Red mislio ovako:
Smeli borac, ma ko on bio, doci ce, verovatno, i sutra da stavi svoj život na kocku boreci se sa cudovištem. Pode li mu sutra za rukom da dotuce cudovište, utoliko bolje, jer onda ce on, vitez Red, pouzdano dobiti princezu za ženu a kraljevstvo kao nasledstvo. A ako pobedi morsko cudovište i odvuce sa sobom princezu, on ce zbog dokazane licne hrabrosti imati još uvek najbolje izglede na presto. Medutim, mislio je, mora se pre svega postarati za to da dobro cuva svoju kožu i nipošto ne izlaže život ma kakvoj opasnosti.
Sutradan izjutra morala se princeza opet izvesti na obalu, ali su se sad svi nadali najboljem i pouzdavali se u viteza Reda, koji se juce držao onako junacki. Tog dana izvezu princezu u srebrnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest cilaša. Vozar i sve sluge bili su obuceni u odela svetle boje, a ona, princeza, kao i juce, u kao sneg belu haljinu.
Pored kola jahao je, kao i jucerašnjeg dana, vitez Red u oklopu, pod šlemom i sa štitom, macem i kopljem. I svi stanovnici grada bili su na ulicama, ali sad nisu više plakali ni lelekali, nego klicali princezi "Živela!", a vitezu Redu "Živeo!", i poželeli im mnogo srece na putu.
Kad povorka stiže do jucerašnjeg mesta, okrene vozar kola i odveze se sa slugama. Bilo mu je naredeno da se ne vraca odmah u grad, kao juce, nego da samo skloni kola u šumu nedaleko od obale. Ali su se vozar i sluge još uvek strašno bojali morskog cudovišta i odvezoše kola na drugi kraj šume.
Cim oni nestadoše s vidika, postara se i vitez Red da se izgubi s ovog opasnog mesta, "da se skloni u zasedu", kako rece princezi, a, u stvari, da priveže konja za isto ono drvo i, kao juce, što je brže mogao na njega se uspuza.
Videvši da su princezu odvezli, usedne mladi vitez na konja i, istim putem kao i juce, odjaše do mesta na šumskom obronku, gde nade princezu kako i sad, kao juce, sedi sama. Skoci s konja, pride joj i porazgovara s njom.
Kada ga je ugledala, princeza se neobicno obradova. Sad je bila potpuno uverena da je jedino on, a ne vitez Red, mogao biti onaj koji se juce borio s morskim cudovištem. Stidela se do dna srca što se od viteza Reda dala primorati da precuti i zataji junacko delo ovog mladica i što ga se na taj nacin odrekla. Samo nikako nije mogla shvatiti zašto ju je posle ostavio na cedilu i u vlasti viteza Reda.
Nisu mogli mnogo razgovarati, kad se opet, kao i jucerašnjeg dana, zacu od mora huka, dok se jedan velik, taman talas, penušeci se belom penom, valjao k obali, a iz mnogih grla zacu se besno rukanje:
- Ko je to kod moje najmilije princeze?
To je bilo morsko cudovište, koje je od juce došlo ponovo do snage, jer su mu umesto tri prethodnog dana odsecene glave - izrasle tri nove. Ali mu mladic neustrašivo odgovori:
- Ona je moja, a ne tvoja! - i u istom trenutku vec je bio u sedlu.
- Onda cemo se biti za nju - rukalo je cudovište.
- Jest, bicemo se za nju - odgovori vitez isukavši mac iz korica. Kliknuvši: "Kopce, konju i psu, juriš na njega!" - nasrne na cudovište i sukobi se s njim na granici mora i zemlje. Nastade ozbiljna i strašna borba, kobac ulete cudovištu u oci i kopaše ih kljunom i kandžama, pas ga ujedaše, a udarcem za udarcem vitez mu poodseca šest glava, koje odleteše daleko u more, a pas ih izvuce iz vode i sve donese na zemlju.
Cudovištu bude tog dana dosta, ali se još ne htede smatrati pobedenim.
- Cekaj samo do sutra! Sad moram kuci da sakupim novu snagu! - rukao je i zaronio u morsku dubinu, ostavljajuci za sobom krvavo-crvenu penu na talasima.
Mladic poodseca jezike iz svih šest glava cudovišta i metne ih uz ostale što ih je juce bio zavio u princezin rubac, a zatim otare o travu mac, zvizne kopcu i psu i okrete se za konjem.
Ali princeza nije danas pala u nesvest, nego je držala oci dobro otvorene i strašnu borbu posmatrala od pocetka do kraja. Pre nego što vitez usede na konja, ona mu priskoci, obisnu mu se o vrat, poljubi ga i zahvali mu sa suzama u lepim ocima. I mladic poljubi nju, a onda skoci na konja i mahnuvši joj rukom u znak pozdrava, ubrzo ga sa kopcem i psom nestane s vidika. Vratio se u svoje konacište isto onako neprimecen kao i dan ranije.
Kad vitez Red vide da je cudovište, s pretnjom da ce sutra opet doci, uteklo natrag u dubinu mora, side s drveta, pode pravo k princezi i, stavivši joj vrh noža na grudi, zapita je:
- Hoceš li precutati sve i potvrditi samo ono što ja budem rekao ili hoceš da se vec sad rastaneš sa životom?
Njoj u takvom položaju ne ostade drugo no da mu obeca da ce uciniti sve što bude tražio. Ali se u sebi oslanjala na uzdanje da ce mladi vitez sutra opet doci i onda ce ipak istina konacno izici na videlo.
Vitez Red pokupi poodsecane glave cudovišta, odjaše žurno kroz šumu po srebrna kola, povede princezu u kola i potom povorka krenu put grada.
Svih šest glava cudovišta bile su obešene o vozarevo sedište, tri s jedne, a tri s druge strane. Ispred kola jahao je vitez Red u oklopu. Kocoperio se i šepurio što je više mogao, dok ga je svetina klicuci pratila sve do dvora, gde mu kralj izide u susret, poljubi i kcer i njega i - zaplaka od radosti.
Kraljeva radost bila je malo pomucena izveštajem da princeza mora i treci put izici pred morsko cudovište. Ali pošto se vitez Red vec dva dana tako hrabro poneo bez ikakvih tragova borbe ili pobede, jedino što je nos podizao više no ranije, ni kralj niti iko drugi nije sumnjao u to da ce mu i treci i poslednji put poci za rukom da spase princezu, a potom je dobije za ženu i postane naslednik prestola.
Tako još to vece bude poskidana crnina kojom behu zastrti dvor i druge kuce u gradu, i odasvud se razlegahu radosna klicanja, kako iz dvora tako i sa svih strana prestonice.
Iduceg jutra odvezu princezu opet na morsku obalu, ali sad to više nije bila žalosna pratnja, nego je pre licila na kakav pobednicki pohod. Vozili su je u zlatnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest konja pokrivenih skerletnim pokrovcima; sad je pratnja bila povecana jahacima ispred i iza kola, a svi: i vozar i sluge i jahaci bili su obuceni u svecane skerletne odore dvorske posluge sa zlatnim pervazima i rojtama. Princeza je, kao i prethodna dva dna, bila u belom: nije htela drukcije. Narod je klicao princezi i klicao vitezu Redu, želeci mu mnogo srece na putu.
Sve je i sad bilo onako kao juce: princezu su izveli iz kola i ostavili na odredenom mestu kraj obale, a vozar, sluge i jahaci povukli se u šumu, samo sad ne tako daleko od obale kao jucerašnjeg dana. Vitez Red postupio je isto onako kao juce i prekjuce. Znao je da pred princezom ne može više izigravati junaka i zato joj je rekao samo toliko da ce paziti na nju. Posle toga požurio je da se što pre nade u istom zaklonu na istom drvetu.
"Ako i danas bude dobro", govorio je vitez Red sam sebi, "te strani borac pobedi i po treci put, kazacu da je on prispeo na poprište tek pošto sam ja ubio cudovište. Meni ce verovati i kralj i svi drugi.
Bude li princeza rekla da je on, a ne ja, bio borac koji se bio s cudovištem sva tri dana i pobedio ga, njezinim recima nece se verovati, jer bi to znacilo kako je juce i prekjuce lagala potvrdujuci moje reci da sam se ja borio s cudovištem i ostao na megdanu. Njen današnji iskaz objasnio bi se tako da je ili zaljubljena u stranca ili da ju je on omadijao, kad ga tek sad prikazuje kao junaka i spasioca. A onda ce strani vitez biti obešen ili proteran iz zemlje.
Dogodi li se pak da danas i cudovište i strani vitez zaglave u medusobnoj borbi, a princeza bude spasena, onda ce mi biti obezbedena puna nagrada za njezino spasenje. A ako cudovište savlada stranca i odnese princezu, ja cu biti jedini koji ce o tome znati i moci nešto da prica, tako da cu i u tom slucaju biti jedini mogucni naslednik prestola i države."
Dok je vitez Red sam sebi tako govorio, istim putem kao i juce i prekjuce, sa kopcem i psom, jezdio je strani vitez k princezi na morskoj obali.
Ali je danas stigao malo docnije no inace, ili je morsko cudovište bilo poranilo. Jer u istom trenutku kad je on prispeo do obale gde je, ispod obronka šume, sedela princeza i cim ga je ugledala, ustala i mahnula mu velom - s hukom se iz dubine zavalja tamni talas i pojavi se morsko cudovište, danas bešnje no prethodna dva dana. Bilo je obnovilo snagu i imalo opet na svojoj trupini svih devet glava.
Mladi vitez potece odmah preda nj i sukobi se s njim na ivici obale. Borba je bila strašna, uporna i dugotrajna, ali danas je mladi vitez potpuno savladao cudovište i odrubio mu svih devet glava. Sad je morska neman bila mrtva i nije više mogla pobeci; njezina trupina ležala je i u vodi i na zemlji, da bi bila hrana i morskim ribama i nebeskim pticama i šumskim divljim životinjama.
Kad je borba okoncana i neman ubijena, pritrci princeza svome od prevelika napora zamorenu i iznurenu spasiocu i povede ga do mesta na kojem je dotad sama sedela, pa se spusti s njim na zelenu travu. Cim je mladic seo, klone mu glava u njezino krilo i on zaspa dubokim snom. Njegov vranac mirno je pasao travu po obronku, a kobac odleteo na vrh obližnja drveta, podvukao kljun pod krilo i dremao, dok se veliki žuti pas rastrcao malo po šumi a zatim legao na meku mahovinu, upravo pod ono drvo na koje se bio uspuzao i na kojem je sedeo vitez Red.
Vitez Red je video cudovište kako s hukom izlazi iz mora, ali mesto na kojem je sedela princeza nije mogao videti. Do ušiju mu je samo dopirala strašna buka od rukanja i rzanja, urlikanja i arlaukanja, od siktanja i šuštanja, najstrašnija u trenucima kad je cudovištu odsecana koja glava.
Naposletku se sve bilo stišalo, ali nije video da se cudovište vratilo u more ni zaronilo u dubinu. Zbog toga je dršcuci sedeo i dalje na grani, jer lako je moglo biti da je neman savladala viteza i da je sada zabavljena proždiranjem princeze. A moglo joj je pasti na um da zade u šumu i potraži njega, viteza Reda.
Upravo u casu kad je mislio kako bi još najbolje za njega bilo da tiho side s drveta i, krijuci se, kidne nekud dalje od ovog opasnog mesta, zacuje nekakvo lomljenje i pucketanje u džbunju. Pomisli da mu je kucnuo poslednji cas i dode mu da krikne od straha. Ipak se savlada, da se time ne oda, nego se sav skupi, da bude što sicušniji i tako manje uocljiv, i zadrža dah, dok mu je sve telo bilo obliveno hladnim znojem.
Izazivac onog lomljenja i puckanja u džbunju pojavi se ubrzo: to nije bilo cudovište nego jedan velik, žut pas koji se provlacio krOz džbunje, došao i legao upravo pod drvo na kojem je jadni vitez sedeo i drhtao. "Aha", pomislio je, "to je morski pas strašnog cudovišta, ali on ipak nije pronašao gde sam se sakrio". I još se više stiša, preznojavajuci se od straha.
Položivši glavu u princezino krilo, mladi vitez je za to vreme spavao. Ona nije imala srca da ga budi, jer je smatrala da mu je, posle tako teške, ljute borbe, potreban odmor. Nego skine s prsta zlatan prsten i uplete mu ga u zlatnu kosu. Sedela je mirno i oci joj stalno pocivahu na lepom mladom coveku, sve dok se nije probudio. Ona je mislila kako sad ne može više biti drukcije nego da je mladi vitez povede kuci, u dvor, gde ce se obelodaniti sve lažne pobede viteza Reda. Ali cim je otvorio oci, mladic joj rece da sad to ne može uciniti. On mora vec ovog casa pohitati k mestu na kojem se rastao s bratom, jer sad je upravo godina dana otkako su se rastali. Ona neka se smatra njegovom verenicom i neka ga ceka godinu dana, a on ce se dotad vratiti i sve razjasniti.
Potom isece iz glava svih devet jezika i metne ih u bisage, zajedno s drugih devet od juce i prekjuce, zovne zviždukom kopca i psa, usedne na konja i odjezdi.
Kad je psa nestalo i svud unaokolo zavladala tišina, obrisa vitez Red znoj s cela i osmeli se naposletku da side. Oprezno se zaklanjajuci iza drveta, prišunja se k mestu odakle je s obronka mogao posmatrati obalu. Vide morsko cudovište gde leži potrbuške, trupinom na zemlji a nogama u vodi, s glavama poodsecanim i rasutim oko nje na zemlji.
Zatim mu padne u oci princeza, vedra i cila kako samo može biti, i k tome još i sasvim sama. Ko bio da bio onaj što se borio sa cudovištem i ubio ga - ovde ga više nije bilo.
Kad se vitez Red u sve ovo dovoljno uverio, vratila mu se opet hrabrost te pohita da, kao i prethodna dva dana, primora princezu na bezuslovno cutanje i na zakletvu da ce potvrditi kako je on taj koji je cudovište ubio i nju time spasao. Ona na sve to odmah i pristane, jer je njen spasilac otišao, te joj ne bi ništa koristilo da prica nešto drugo nego što je vitez Red hteo. A nepokolebljivo je verovala u to da ce pravi spasilac opet doci i da ce tada izici delo na videlo.
Potom vitez Red ode po zlatna kola i vrati se s vozarem, slugama i jahacima, pokupi svih devet glava morske nemani i njima kao vencem okiti kola. Princeza ude u kola, a vctez Red jahaše sa strane gordo i kocoperno. Tako ude u grad, gde se vec pocelo pomalo strahovati što ih tako zadugo nema da se vrate, i svi stanovnici u gradu bili su se slegli pred gradsku kapiju.
Kad je povorka stigla u grad i ljudi videli princezu gde nepovredena sedi u kolima i mahanjem glave pozdravlja svet desno i levo, ushicenje ljudi dode do vrhunca. Klicalo se besprekidno princezi i vitezu Redu, princezu zasipahu cvecem a viteza Reda od glave do pete zakitiše vencima zimzelena i cveca.
Stigavši u dvor, isprica vitez Red svoju pripovest o tome kako je danas dotukao grozno morsko cudovište, ubio ga, i time spasao princezu i celu zemlju. Još to vece izvrši se svecani cin njegove veridbe s princezom a u isto vreme i proglašenje viteza Reda za naslednika prestola. Pilo se u zdravlje verenika, a u gradu, kao i u svoj kraljevini, palile se vatre radosti i veselja. Princeza je pristajala na sve; postavila je samo jedan uslov: da se cin vencanja obavi tek iduce godine, o godišnjici njezina spasenja. Kralj odmah odobri da bude tako kako mu kci želi, te i vitez Red morade na to pristati.
Mladi vitez, pobednik cudovišta, sa kopcem i psom jezdio je u to vreme na svome vrancu k mestu u šumi gde se pre godinu dana rastao s mladim bratom-blizancem. Nade na lipi oba noža i vide da je bratov isto tako sjajan kao i njegov, što je znacilo da je živ i da mu je dobro. Vide i to da brat mora biti da je tek nedavno bio i sam ovde, da pogleda kako je s njegovim nožem; to se lako moglo poznati po useku ispod noža u kori drveta.
Toga radi krene dalje onim putem kojim mu je pošao brat kad su se bili rastali, i tako je išao od grada do grada i iz jedne zemlje u drugu, ali nigde ni da ga vidi, niti da šta cuje o svome bratu-blizancu. Tako je protekla cela godina. Sad je morao pohitati da ugovorena s princezom dana bude u prestonici njena oca; zaista i stigne tamo upravo na dan svoje pobede nad morskim cudovištem.
Ušavši u grad i prolazeci ulicama, vide da su sve kuce ukrašena cilimima i vencima, gostionica spram dvora u kojoj je lane proveo tri dana isto tako kao i sve druge, sam pak dvor kao da je sav bio zastrt skerletom opšivenim zlatnim nitima i ukrašenim zlatnim rojtama.
Ude u svoje staro konacište, gde dobije istu sobu koju je lane imao, i zapita gostionicara šta li se to dogada u gradu te je ovako okicen.
- Video sam mnoge vitezove i zemlje - rece mu - ali još nigde nisam bio gde se uvek dešava nešto tako osobito važno. Kad sam pre godinu dana boravio ovde, sve su kuce bile zastrte crninom i trebalo je boriti se s morskim cudovištem. Ove godine sve je zastrto crvenom cohom i ukrašeno zlatom i cvecem. Šta je to sad?
Gostionicar mu na to isprica nadugacko i naširoko šta se sve dogadalo u gradu otkako je on otišao. Danas se, rece, vitez Red vencava s kraljevom jedinicom cerkom, koju je spasao iz kandža cudovišta.
- E, onda da popijemo bocu vina u zdravlje mladenaca! - rece strani vitez.
Gostionicar donese iz podruma bocu vina i natoci vitezu i sebi.
- Ne prija mi ovo vino - rece vitez okusivši ga. - Za kraljevom trpezom pije se danas jamacno bolje vino.
- Verujem da se tamo pije mnogo bolje vino - rece gostionicar. - Ali kako da ga covek pije kad nije tamo?
- O, moci cemo ga ubrzo piti i ovde! - odgovori vitez i zvizne svome kopcu. Kobac mu odmah sleti na rame i vitez mu tiho nešto prošapce, na što ptica izleti kroz prozor, odleti u dvor i uleti u dvoranu vitezova, u kojoj su sve zvanice sedele za trpezom mladenaca. Tamo sleti princezi na rame; ona ga odmah poznade, jer ga je pre godinu dana videla dole na morskoj obali, i uzme ga milovati i tepati mu.
Odjedanput dohvati kobac kljunom pehar vina koji je bio pred princezom, izleti s njim kroz prozor pa preko u gostionicu, gde je vitez sedeo s gostionicarem. Vitez natoci odmah obadve caše i oni iskape kraljevo vlastito vino u zdravlje mladenaca. Gostionicar morade priznati da tako dobra vina još nikad u svome veku nije pio.
I jako vino udari gostionicaru u glavu te rece:
- Eh, kad bi nam dopalo i malo slatkih kolaca s kraljevske trpeze ovog svecanog dana! To bi se odlicno slagalo s ovako sjajnim vinom.
- Imacemo ih ubrzo - rece vitez, prizove psa i tiho mu nešto šapne.
Pas odmah potekne pa pravo preko u dvor. Pred dvorskom kapijom htedoše ga zadržati stražari, na stepenicama dvorski služitelji, a vratari pred dvoranama, ali on odgura od sebe i stražare i služitelje i vratare kao da ih uopšte nema i utrca pravo u dvoranu vitezova, pride trpezi mladenaca i tamo položi glavu u krilo princeze.
Mladoženja skoci sa stolice kao da ga je ujeo otrovan pauk i krikne:
- Hu, pa to je morski pas!
Ali mu se princeza nasmeja podrugljivo, pomilova psa, koga je isto tako kao kopca dobro poznavala, i rece:
- Njega zoveš morski pas? A on je, vidiš, sasvim dobar, pitomi danski pas. Pa zar ti da se plašiš takva psa, ti koji si savladao morsko cudovište s devet glava?
Svi koji su bili za trpezom stadoše se na to smejati i vitez Red sedne opet za sto, ali se sav tresao od straha. Jer i on je odmah poznao psa koji je tada, pre godinu dana, ležao pod istim onim drvetom gde je on sedeo.
Odjednom šcapi pas zubima srebrnu kotaricu sa slatkim kolacima što su stajali pred mladencima, istrci iz dvorane, pa s kotaricom niz stepenice i kroz dvorsku kapiju pravo preko u gostionicu, gde mu je gospodar sedeo s gostionicarem i pijuckao.
Sad je princeza znala da je njen istinski, pravi spasilac negde u blizini, ali je prošlo još neko vreme pre nego što ga je mogla videti.
Bilo je tako udešeno da po podne, posle rucka, svi gradani smeju i, ako budu hteli, mogu doci u dvor da pozdrave mladence, cestitaju im vencanje i požele srecu. U jednoj dvorani, kroz koju se moralo proci da bi se došlo do mladenaca, poredano je, kao na izložbi, na osamnaest kopalja osamnaest nataknutih glava morskog cudovišta što ih je vitez Red na obali pokupio.
Tako posle podne prede preko u dvor i mladi vitez s gostionicarem, i kad su prolazili kroz dvoranu u kojoj su glave morskog cudovišta bile izložene, pride im i, razjapljujuci jedno za drugim ždrela na glavama morske nemani, zapita glasno da su svi mogli cuti:
- A gde su im jezici?
Ljudi koji su culi šta pita mladi vitez, pridu bliže glavama morskog cudovišta i poceše zagledati u celjusti: doista, u njima nije bilo jezika.
U tom trenutku nade se tamo i vitez Red te rece:
- U tim glavama nikad nije ni bilo jezika, jer cudovišta nemaju jezike.
- Zanimljivo je da u celjustima postoje koreni jezika - uzvikne strani vitez - a evo i jezika koji upravo tu pristaju.
I to rekavši, izvadi princezinu maramicu u koju su jezici bili zamotani.
- Neka sad svako sam sudi - rece - ko je cudovištu odrubio glave: da li onaj ko im je isekao jezike, ili onaj ko im je doneo ovamo glave bez jezika i tvrdi da ih u glavama cudovišta nikad nije ni bilo.
Na to nastane velika uzbuna i svi ljudi u dvorani pridoše glavama nemani i cudeci se utvrdiše da jezici potpuno tacno pristaju svaki onoj glavi iz koje je isecen. Naposletku dode u ovu dvoranu i kralj sa kceri, nevestom. Cim princeza ugleda stranog viteza, pritrci mu i zagrli ga uzviknuvši:
- Ovde je onaj koji mi je spasao život i koji se sva tri dana borio s morskim cudovištem!
I onda isprica do sitnica kako ju je vitez Red svagda ostavljao samu kad se opasnost približavala, a vracao se tek tada kad je minula; kako joj je onda pretio da ce je ubiti, ako ne bude htela da precuti istinu i ne potvrdi sve njegove laži.
- Ovaj strani vitez - rekla je dalje princeza - sa svojim kopcem, konjem i psom tri dana se borio sa cudovištem i treci ga dan ubio; moja je maramica u kojoj su bili zavijeni jezici, iseceni iz glava nemani; evo na njoj izvezeno moje ime s krunom! I kad je treceg dana odrubio cudovištu svih devet glava, ja sam mladicu uplela u kosu svoj prsten od zlata - evo ga, ovde je! - i pokaza kralju prsten u viticama viteževim.
Nije više bilo nikog ko bi posumnjao u istinitost njezinih reci, i vitez Red, hteo-ne hteo, morade i sam sve priznati. Kralj naredi da ga odmah okuju i pošalje nekoliko slugu s njim u šumu da im pokaže drvo na kojem je sedeo za vreme borbe s morskim cudovištem. Slugama je potajno naredeno da ga odmah o to drvo i obese, što oni najsavesnije i izvršiše još te veceri, tako da u ovoj pripoveci nece više biti reci o vitezu Redu.
Tada se izvrši na dvoru istinski cin vencanja, jer je došao pravi mladoženja, i svecano se proslavi svadba. Stari kralj, vec umoran od vladanja, odrekne se prestola i proglasi mladog viteza za kralja zemlje, pozivajuci gradane da mu budu verni podanici. Sve je ovo primljeno u zemlji s najvecom radošcu i veseljem, a najradosniji i najsrecniji od svih bili su mladi supružnici.
Ali to još nije kraj pripovetke.
Odmah posle vencanja krenu kraljevski mladenci na put po zemlji od grada do grada, jer je trebalo da se novi kralj što podrobnije obavesti o prilikama u državi ciji je vladalac postao, primi izjave odanosti svojih podanika i sasluša njihove želje i molbe. Potrajalo je duže vreme dok se kralj s kraljicom nije vratio u prestonicu.
Tad se vec prve noci dogodi da jedan petao dode upravo pod prozor njihove ložnice i pocne kukurekati, i to neprekidno, tako da ni kralj ni kraljica nisu mogli oka sklopiti. Mladi kralj je ustajao nekoliko puta da bi ga oterao dalje od prozora, da ne cuje kukurekanje, ali cim bi se vratio u ložnicu, evo odmah i petla pod prozor. I tako je bilo cele noci.
Iduce noci isto tako: petao se smestio pod prozor i samo kukurece, ne dajuci se oterati. To se ponovilo i trece noci: petao se raskukurekao upravo pred prozorom, sad mnogo gore i bucnije no prve dve noci.
Tad mladi kralj rece kraljici:
- Ovo ne može biti obican petao; iza njega mora da se krije nešto drugo. Možda mi je brat u opasnosti, i na ovaj me nacin poziva u pomoc. Moram poci za petlom da vidim šta je to.
Pozdravi se sa ženom, opaše mac, pozove kopca i psa, usedne na vranca i odjaše. Stalno je cuo pred sobom petla, koji je, kukurecuci, trcao pred njim, od džbuna do džbuna, od stabla do stabla. Tako je došao u šumu što se protezala do morske obale; iduci za petlovim kukurekanjem, prošao je šumu i izbio na obalu, i to baš na ono mesto gde se borio s morskom nemani.
Ali on nit je poznao to mesto nit je uopšte video da je na obali, mada je iz dvora pošao kad je vec pocelo svitati. Jer svud oko njega bila je pala tako gusta magla da nije mogao videti kud ide, niti je znao da li je pred njim zemlja ili voda.
Cim kralj dospe do ovog mesta, nestade petla i ni sa koje strane nije se culo njegovo kukurekanje. Zbog toga je smatrao za najbolje da vidi kako bi se vratio kuci. Odjednom cu u blizini nekakav tihi šum, potera konja u tom pravcu i naide na nekakvu ružnu staru ženu sa vrecom na ledima: nešto je štapom ceprkala po pesku.
Kralj je zapita ko je ona i šta radi ovde tako rano.
- Ah, ja sam ti jedna sirota, stara žena, napuštena i bez dece-odgovori mu ona-i dolazim ovamo da pomalo prikupljam kosti. Ali jedva da mogu vuci samu sebe, a još manje nositi teret u vreci. Ako si pravi vitez, pomoci ceš staroj ženi i pristati da mi tvoj konj ponese vrecu do mojeg stana.
- A gde ti je stan? - upita je kralj.
- O, odmah tu blizu - odgovori žena. - Ja cu poci napred i pokazacu ti put, ako mi zaista dopustiš da mi tvoj konj ponese vrecu do kuce.
Kralj skoci s konja i baci mu na leda vrecu, koju baš nije bilo lako podici i iz koje je bio zadah trulih kostiju. Žena pode napred i pravo u more. Udari štapom po vodi i promrmlja:
- Staza pred nama, more za nama!
I odmah bude staza po suvoj zemlji, ali samo tuda kud su prolazili ona i kralj, koji je vodio konja za uzdu, i psa, koji je išao ustopce za konjem. Iza njih, kao i sa obe njihove strane, bilo je duboko more. Magla se nije dizala: bila je tako gusta da se ni prst pred okom nije mogao videti. Kralj sa životinjama išao je za ženom, ne znajuci kamo ide, ni kud vodi ovaj put.
Išli su sve dalje, a nikako da stignu do staricine kuce.
- Kuca ti nije baš tako blizu - rece kralj.
- Evo, evo, tek što nismo stigli - odgovori žena.
I doista nije dugo potrajalo kad stigoše do jednog velikog brda usred mora. Žena udari štapom po njemu, brdo se otvori i oni udoše u veliku, kamenitu sobu; nasred sobe goreo je na podu grdno velik panj.
Kralj skine vrecu s konja, ogleda se po sobi i rece:
- No, to je strašna vatra. Da ne peceš na njoj ljude?
- Ah, ne, nipošto - odgovori žena. - Nego tako staroj ženi kao što sam ja uvek dobro dolazi malo toplote. Zatim išcupa vlas s glave i rece kralju:
-Metni ovu vlas na konja, pa ce se smiriti. Inace ce mi razvaliti sobu stalnim udaranjem nogu o pod.
On joj ispuni želju i konj se zaista smiri. Kralj je sasvim precuo kako je žena pri tom promrmljala:
- Ostani tako prikovan, ovo ti bili okovi! Zatim pruži kralju drugu vlas s glave i zamoli ga:
- Uzmi ovo i metni na psa. Gleda me tako zlo; bojim se da ce me ujesti.
Kralj joj ispuni i tu molbu; pas odmah leže i ostane tako ležeci mirno. Ni sad kralj nije cuo kako je žena promrmljala iste reci kao i za konja.
Potom žena išcupa trecu vlas s glave, pruži je kralju i rece:
- Budi dobar pa baci ovu vlas na svoga kopca. Stalno lece po sobi i plaši mi pilice.
Kralj ucini tako, dok je ona i sad promrmljala iste one reci, a kobac seo i smirio se.
Onda mu rece:
- Pokrij ovom vlasi balcak svojeg maca. Blešti, te me od njegova bleska bole moje stare oci.
I to rekavši, baci mu vlas s glave na zlatan balcak i promrmlja kao i dotad one iste reci.
Kralj pomisli da ova žena nije pri zdravoj pameti, ali se nije bojao ni nje, niti bilo koga drugog. Htede da malo razgleda ovo cudnovato mesto na kojem se našao.
Žena se tada uspravi: bila je velika kao kuca i užasna na pogled. Stade da vice:
- Sad cu da ti platim za to što si mi ubio moga krasnog sina. Svake noci moram odlaziti tamo na obalu da sakupljam njegove kosti i mucim se kako da ih sve nadem i donesem, da bih ga mogla oživeti.
Tada kralj uvide kome je došao u goste. Maši se maca i vikne svoj stari ratnicki poklic: "Kopce, konju i psu, juriš na nju!"
- Oho, viteže! Vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoci! - cikaše veštica podrugljivo.
Mac se nije dao izvuci iz korica, a životinje ostadoše nepomicno na svojim mestima. Onda žena udari kralja štapom: on pade i bio je mrtav kao kamen. Ona ga odgura u duboku pecinu ispod poda, a životinje ostavi tamo gde su bile prikovane.
Za to vreme mlada kraljica je cekala iz dana u dan da joj se vrati muž i kralj, ali se on ne vracaše. Tako su prolazile sedmice, prolazili meseci, a njega nema te nema. Poslani su ljudi na sve strane, ali svuda isti odgovor: niko ga nije video. Tako je ona u žalosti sedela u dvoru, ali i sa nadom da ce se njen junak i kralj iznenada vratiti jednom kuci.
Dok su dogadaji ovako tekli, mladi brat-blizanac, koji je bio otišao na drugi kraj sveta i mnogo šta doživeo, pode po drugi put u onu šumu da, po utvrdenu dogovoru, vidi u kakvu se stanju nalazi bratov nož. Još nije bila protekla godina dana otkako je tamo bio poslednji put i na kori lipe zasekao znak ispod bratova noža, koji je tada sijao isto onako cistim sjajem kao kad je u lipu prvi put bio zaboden. Ali kad ga je sad izvukao, vide da je skoro sasvim zardao. Cinilo se kao da je bib zamocen u krv i tako ostavljen, a samo jedan delic na njemu bleštao je negdašnjim sjajem.
On tada pode istim putem kojim mu je išao brat kad su se bili rastali. Jezdio je što je brže mogao od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok nije stigao u prestolni grad, gde mu je brat bio kralj.
Kad jednog dana pred vece ujaha u taj grad na svom vrancu, otkrivenih zlatnih uvojaka, sa kopcem na ramenu i velikim žutim psom za konjem, primeti odmah kako ljudi na ulici zastaju da ga pozdrave i gledaju za njim, a drugi, koji su se nalazili kod kuce, prilaze prozorima, otvaraju ih i mašu mu na pozdrav.
Znao je da on i brat mu blizanac lice jedan na drugog kao dve kapi vode jedna na drugu i da su im i životinje tako potpuno nalik jedna na drugu, te po ovim pozdravima gradana oceni da mu brat u gradu mora biti da je ne samo dobro znan nego i veoma omiljen, jer sam u ovom kraju još nikad nije bio.
Otpozdravljao je svima redom i s pažnjom dojahao do kraljevskog dvora. Cim ga ugledaše pred sobom, vojnici--stražari pred dvorskom kapijom uzbune stražu, priskoci, šepureci se, Švajcarac sa zlatom optocenom palicom i žurno otvori kapiju.
Bilo mu je jasno da mora biti da mu je brat ovde kod kuce, i tako ujaše u dvorsko dvorište. U tren oka priskoce konjušar i dvorske sluge, prihvate mu konja i odvedu u staju; lakeji na stepenicama klanjahu se pred njim, hitajuci da mu pootvaraju vrata jedna za drugim, dok nije dospeo do dvorane mlade, lepe kraljice.
Cim ga je kraljica ugledala, priskoci mu s krikom radosti, obisnu mu se o vrat i zasu ga pitanjima: gde je bio tako zadugo? - ta vec je puna tri meseca dana otkako je one noci odjahao, goneci petla koji im je kukurekao pred prozorom. Da li ga je uhvatio? Da li je doznao štogod o svome bratu-blizancu, i je li ga zatekao srecna, zdrava i u životu? I tako još mnogo drugih pitanja što su joj izletala iz usta kao u jednom dahu. Onda uzme milovati njegova kopca, gladiti mu psa i pitati za konja, rekavši mu da posle njega najviše voli njegove životinje, koje su mu pomagale prilikom njezina spasavanja iz kandža morskog cudovišta s devet glava.
Tako je iz njezinih usta doznao onoliko koliko mu je bilo potrebno da zna. Ali joj se ipak nije otkrio ni rekao da joj nije muž, nego dever. Kaza joj samo toliko da je mrtav umoran i želi da se odmori; sutra ce joj odgovoriti na sva njezina pitanja, jer bi to bilo premnogo da joj sve ispripoveda ove veceri i noci. Brat mu je, rece, zdrav i cio, a on sam da je radostan što vidi da je i ona zdrava.
Onda ona navali da se necim kao vecerom založi i potom ga odvede u kraljevsku ložnicu; on odmah pride postelji i leže, izvukavši pre toga iz korica svoj blistavi, oštri mac i položivši ga nasred postelje. Zatim se obrte i ucini kao da je od umora i iznurenosti utonuo u dubok san.
Legne i kraljica pored njega, ali ne zaspa. Osecala se srecnom i presrecnom što joj se vratio voljeni gospodar i muž posle duga i jamacno opasna puta na koji je pošao. Radovala se njegovoj sreci, a radovala se vec sada i tome što ce joj sutra, kad se bude sasvim odmorio, ispricati do sitnica sve što je doživeo i ucinio za ovo dugo vreme u kojem ona samo što nije umrla od silne cežnje za njim.
U neko doba zacuje petlovo kukurekanje pod prozorom. To je, pomisli, onaj isti petao koji ju je mucio pre cetvrt godine i izmamio joj muža iz postelje i iz kuce. Bila je zadovoljna što je on sad utonuo u tako dubok san te ga ne cuje.
Ali onaj koga je ona držala za muža nije uopšte spavao. On je samo ležao osluškujuci. I kad je posle u besanici zacuo petlovo kukurekanje, skocio je iz postelje, brzo se obukao, metnuo mac u korice i opasao ga.
- Ah! - uzviknu kraljica - valjda neceš opet juriti za petlom? Zar ti nije vec rekao što je imao da ti kaže?
Ali joj on odgovori da po svaku cenu mora izici i poteci za petlom. Ona ne treba da strahuje, jer ce se on uskoro vratiti. Zatim istrci iz sobe, pa u staju, usedne na svoga vranca, pa s kopcem i psom pojuri za petlom u noc.
Petao nije prestajao kukurekati i trcao je stalno pred vitezom, a on jurio za njim. Projahao je istim putem kojim i brat mu pre cetvrt godine i u svitanje prešao šumu i dospeo na obalu. Tamo petla nestane i on u gustoj magli naide na onu istu staru ženu, koja je nosila vrecu i ceprkala po pesku.
Ukratko receno, s njim je sve bilo onako isto kao ranije s njegovim bratom: žena ga je zamolila da joj konj ponese vrecu do njezina stana i on joj ucini po molbi. Ona pode napred pravo u more promrmljavši:
- Staza pred nama, more za nama!
Tako dodu do brda u moru i udu u kamenitu sobu u kojoj je, u sredini, na podu goreo grdno veliki panj.
Tada i on rece kao što je rekao njegov brat:
- To je užasna vatra; peceš li na njoj ljude?
- Ah, ne, nipošto! - odgovori mu žena. - Ali ovako staroj ženi kao što sam ja uvek treba malo toplote.
Zatim išcupa cetiri vlasi iz kose i da mu ih moleci ga da ih metne na konja, na psa, na kopca i na sjajni balcak svojeg maca. On prihvati njezine vlasi i pobaca ih u vatru jednu za drugom.
Tada se žena uspravi, da se moglo videti kako je to bila opaka veštica. Uzme se keziti i vikati promuklo:
- Sad sam te uhvatila pa ceš se i ti sruciti u pecinu za svojim bratom, koji je ubio moga lepog sina. Svake noci moram odlaziti na obalu da tražim i sakupljam njegove kosti dok ih ne budem pokupila sve da ga onda opet oživim.
Na te njezine reci potegne vitez mac i vikne svojim životinjama: "Kopce, konju i psu, juriš na nju!"
- Oho - uzviknu stara veštica podrugljivo - vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoci!
- O, mogu, mogu - odvrati joj vitez -jer su vlasi sagorele! - I to rekavši, nasrne na nju sa životinjama, i njegov blistavi mac pocne joj zviždati oko ušiju.
Tada stara veštica postade odjednom smerna i pokorna i uzme ga moliti i preklinjati da joj poštedi život.
- Odmah da mi dovedeš brata živa, zdrava i cila kao što je pre bio! - naredi joj vitez.
I žena mu smesta donese iz pecine kralja, njegova brata, i poškropi ga sa nekoliko kapi vode života što ju je držala u jednoj maloj boci. U istom trenu kralj oživi, pozna i pozdravi brata.
-Ukloni okove s njegovih životinja i maca! - naredi joj vitez dalje, i ona odmah tako i ucini.
- A sad nas prevedi preko mora donde odakle smo pošli! - zapovedi joj, dodavši:
- Podi napred!
Tada braca videše kako se pred njom stvara staza kao most preko mora. Išla je napred, kako joj je naredeno, udarala štapom po vodi i mrmljala:
- Staza pred nama, morezanama!
I braca na konjima i sa svojim životinjama predu preko mora. Mladi brat jahao je ustopce za vešticom. I kad svi srecno stigoše na obalu odakle su bili pošli za njom, potegne mladi brat mac iz korica i jednim udarcem odrubi
veštici glavu i ostavi je da bude hrana morskim ribama, pticama i divljim šumskim životinjama.
Sad dva brata-blizanca pojašu konje i krenu dalje kroz šumu. Mnogo su imali da pricaju jedan drugom o svemu onom što su doživeli za vreme dugih godina otkako su se rastali. Mladi vitez isprica tada kralju i to kako ga je našao, kako je primljen u njegovu dvoru, gde su svi u njemu gledali svoga gospodara i kralja - koji im je, na njihovu tugu i žalost, bio odjednom nestao - kako je proveo noc u kraljevoj postelji pored njegove žene, kraljice.
Ali kad mu je to ispricao, bukne u mladog kralja takav bes ljubomore da potegne mac i probode njim brata tako da mrtav padne s konja.
I onda obode svog konja i pojuri preko drvlja i kamenja, ne znajuci kud ide, dok mu je pas trcao za njim zavijajuci. Odjednom kobac, koji mu je sedeo na ramenu, pocne govoriti:
- Idi kuci, idi kuci!
Na to kralj opusti konju uzde i ubrzo se nade u dvoru. Tamo sjaše, ostavi slugama da mu odvedu konja u staju, a sam se polako popne uz stepenice i ude u kraljicine odaje.
Kraljica mu veselo pohita u susret, ali je on ni ne pogleda nit išta odgovori na njezina mnoga pitanja. To nije slutilo ni na kakvo dobro i ona lako uvide da mu se ili dogodila kakva nesreca ili mora biti da je bolestan, i zato ga povede u ložnicu, gde se kralj, ne izrekavši ni jednu rec, baci odmah na postelju.
Kraljica mu tada rece:
- Ipak mi na jedno pitanje moraš odgovoriti: zašto si onomad u noci položio izmedu nas usred postelje svoj blistavi oštri mac? Jesi li hteo da me njim ubiješ? O, da si bar tako i ucinio, ne bih te danas mogla videti ovakvog kakav si mi sad!
Tada kralju sevne pred ocima kako mu se divno i verno poneo brat i još mu posle i život spasao - a on, kralj, onako mu se za sve to odužio! Skoci, zagrli kraljicu, ne izustivši nijedne reci, potekne k vratima, pa u staju, usedne na konja i odjuri s kopcem i psom.
Potera konja pravo u šumu do mesta na kojem je izvršio grozno delo: tamo mu je u krvi ležao na zemlji brat, hladan i mrtav. Njegov pas cucao mu je celo glave, konj stajao kraj nogu, a njegova kopca je nestalo.
Kralj skoci s konja, baci se na bratov leš i zarida. Posle opet skoci, izvadi mac: htede se nabosti na mac da pode za bratom u smrt. Tad najednom zacuje nekakvo zujanje u vazduhu: to je bratov kobac sletao s malom bocom u kljunu a vodom života u njoj, što ju je doneo iz onog carobnog brda u moru. Još slecuci, uzvikivao je kobac:
"Poškropi ga ovom vodom,
poškropi ga!"
Kralj mu uzme iz kljuna bocicu, poprska svom vodom iz nje bratov leš i oživi ga: ustao je cio i vedar i življi no ikad.
Sad kralj zagrli brata i skrušeno ga zamoli da mu oprosti što je imao tako malo vere u njega i što nije savladao u sebi nastup srdžbe, i brat mu oprosti.
Potom braca-blizanci odu zajedno u dvor; kraljica dozna tada sve pojedinosti prošlih dogadaja i postane opet vedra i vesela kao što je bila. I kako je država bila, u stvari, njezino nasledstvo, predloži da mladi kralj deli vlast s bratom, pa ce tako zauvek ostati zajedno. Kralj na to rado pristane.
Ubrzo se mladi brat oženi princezom iz jedne druge kraljevine, a onda braca-blizanci dovedu k sebi stare roditelje, te ovi provedu ostatak života kod svojih sinova blizanaca u roditeljskoj sreci, u sjaju i gospodstvu.
Kao kraljevi, braca-blizanci vladali su zemljom u istinski bratskoj slozi, a njihove žene, kraljice, odlicno su se slagale. Njihova deca volela su se kao da su od jedne majke i od jednog oca.
I to je kraj pripovetke.


(Danska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:06 pm

VELIKI SEKEN


Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugackim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda ce starac reci svojoj ženi:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da držim bubanj u rukama!
- Ja cu ga držati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i uciniše, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se davoli.
- Šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola. Ujutru stara kuva caj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, necemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Nacinicu vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
- Ne - rekoše starac i starica - taj ce pobeci od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzecemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noci, došao mališanu keli pa ce mu reci:
- Ustaj, Sekene, vreme je da podeš Tanairginu po mladu!
- A kako cu naci put?
- Ja cu ti reci: doci ceš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežde Nauskatemkin, te ceš se naci u jarangi Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ceš ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada dodeš u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome ce i pripasti njegova kci-jedinica. Kada podeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da cuvaš stado, ti napuni ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada podeš u gornju tundru, reci ceš materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni oblacak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kceri.
- Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti!
- Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežde Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domacin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj.
- Dok se caj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - rece Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica kita, pa ce domacin zapitati gosta:
- Hoceš li još da jedeš?
- Hocu! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Još? - pita Tanairgin Sekena.
- Dajjoš!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Još? - upita starac.
- Još! - rece Seken.
- E, tebe covek bogme ne može nahraniti! - I oni poceše da piju caj. Tada domacin rece:
- Sutra izjutra ceš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati ga, pa i to ne može da ucini jedan covek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive cobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda ce Seken reci Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji uši, kad ima šta da cuje - njegova kci i Seken smeju se od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Pošao karavan - na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
. . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblacak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati caj, žuri mi sin moj u goste.
Cuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, ženo, razgovaraš?
- Tako, sama sa sobom.
Oblacak se vec sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pošla da doceka sina.
Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu:
- Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- Šta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode?
- A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misliš da nas ugostiš?
- Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejaše se susedi:
- Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoše smejuci se:
- Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga.
- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snežna cuka!
Pridu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Udoše, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuce u pologu i veli ženi:
- Cuj, ženo, šta to oni zbore - hoce da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skociše sa svojih mesta, pa potrcaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugipovika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogataši i pošli kuci. Došli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima:
- Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo coveka, a on oživeo. Šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili coveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
- Cik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi - tome neka pripadne jaranga".
Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci:
- Došli ste!
Okrenuše se bez reci i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "Šta je ovo sad? Šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
- Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari davo pa ce ih upitati:
- Šta tražite ovde?
- Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima.
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci:
- Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.


(Eskimska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:06 pm

ZMIJSKA NEVESTA


Bili jednom covek i žena i imali tri kceri. Kad devojke porastoše, poce mati razmišljati o njihovoj udaji pa ode vracari da je upita kad i kako ce se kceri udomiti. Vracara joj odgovori: "Starije ce ti se docnije udati, ali ce najmlada poci uskoro za zmiju." Mati se zbog tih reci naljuti na vracaru tako da joj ne dade srebrni talir, a bila je besna i na samu sebe što je i otišla takvoj vracari.
Kad jednog dana devojke odoše da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlade zmija, pa rece: "Necu sici sa tvoje odece sve dok mi ne obecaš da ceš se udati za mene". Šta je umela da uradi jadna devojka? Gola nije mogla poci kuci i zato obeca zmiji da ce joj biti žena. Starije sestre se obukoše i podoše, a ona postaja još malo u vodi, a onda vide kako se zmija odmotava i otpuza s njenih haljina. Treceg dana posle toga, kad nikog starijeg ne beše kod kuce, dode zmija, uze devojku za ruku i odvede je.
Pošto je jednu godinu živela sa njom, rodi devojka kcer koja je bila lepša i od majke - prave lepotice. Zmija-muž imadaše pod zemljom lepu kucu, a sama je postajala naocit mlad covek cim bi svukla zmijsku kožu sa sebe. Prode i druga godina i mlada žena rodi još jednu kcer, opet neobicno lepu. Tokom trece, odnosno cetvrte godine rodi se i treca kcer, možda najlepša. Sem toga, sve su devojcice bile i neobicno umiljate i pametne.
Kada malo porastoše, upitaše jednom majku: "Majcice, svako obilazi baku i dedu a mi ne znamo da li ih imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, decice, ali ih ne možete posetiti, jer ni sama necu nikad moci da odem tamo odakle me je vaš otac odveo".
Dok je to govorila, obliše je suze tako da i kceri poceše plakati. Eto, takav razgovor se vodio još nekoliko puta izmedu majke i njenih kceri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije pricala i o tome da na zemlji, gore, postoji svet u kom žive njihova baka i ded. Posle toga poceše deca neprekidno saletati majku da zamoli oca za dopuštenje da posete deda i baku. Jedne veceri, tek što se otac vratio kuci, izloži mu žena decju molbu pa je i sama podupre govoreci: "Dopusti mi, dragi mužu, da samo jednom posetim roditelje, ostareli su sad vec pa zašto da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja cu presvisnuti od cežnje da ih vidim!" Zmija pristade i ispuni ženi i kcerima molbu. One se brzo spremiše, a otac rece da ce ih ispratiti preko mora pa ih odmah postavi sve cetiri sebi na leda i zapliva, izvijajuci se kao što zmija i radi kad pliva. Kad ih iznese na obalu, pouci on ženu: "Kad se budeš vracala i stigneš na morsku obalu, zapevaj:
Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!
Tada cu ja doci i preneti vas kuci, kao što sam sad ucinio."
Putem opomenu mati kceri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju ništa o tome gde žive niti ko je njihov otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao, recite: Živimo kao i ostali svet i imamo oca baš kao i svi drugi na zemlji."
Otac i mati se silno obradovaše kad posle tolikih godina videše kcer živu i zdravu. Kad je roditelji upitaše gde je i kako je dosad živela, kci im kratko odgovori: "Živela sam sa svojim covekom, ali tamo gde sam živela, vi ne možete stici." Ded uze najstariju unuku u ruke, izide iz kuce, i umiljavajuci joj se, upita je:
- Dušice, reci mi kako živite i kakav je vaš otac?
- Dedice, živimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet - odgovori devojcica.
Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavaše joj se, pa ce joj reci:
- Cercice, kaži mi kako živite i kakav je vaš otac? Dete odgovori:
- Pa, živimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmladu unuku, dakle najgluplju, iznese je napolje, umiljavašejoj se, pa je upita:
- Cercice, reci dedi kako živite i kakav je vaš otac? Dete obavi svoje rucice dedu oko vrata pa poce pricati:
- O, dedice, kod nas se lepo živi, jela i pica imamo dovoljno, ali naš otac nije kao drugi ocevi. Naš otac je jedna velika zmija - kad ode pa se kuci vrati, puzi preko stola uvijajuci se da sve posude i kašike zvone. Kuca nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na more, a mi smo se sve posadile na njegova leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu pesmicu:


Vitka zmijo, šištava,
Spremi ladu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kuci njinoj!

U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kcer za ženu. Napuni pušku srebrnom sacmom i odjuri na obalu mora, pa zapeva:
Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!
Sakri se iza žbuna i cekaše. Ne prode mnogo vremena a na vodi se pojavi velika zmija, koja je, uspravljene glave, plivala prema obali. Stari nanišani pravo u glavu - bum! opali puška, a od velike zmije ne ostade ništa sem kože koja se njihala na talasima.
Kad kci provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pode sa decom kuci. Stigavši na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva:
Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!

Žena dugo cekaše, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez žive duše, zapeva još jednom, ali opet se ništa ne pojavi, sve bejaše muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se nešto moralo desiti, pa poce pitati cercice: "Možda ste nekom govorile o svom ocu?" Najstarija odmah spremno odgovori: "Nisam nikom ništa rekla. Deda me je uzeo u narucje, odveo iz kuce i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da je ikom išta rekla, ali najmlada priznade: "Ded je i mene uzeo u narucje, izneo me napolje, umiljavao se i o svemu se raspitivao, a ja sam sve i ispricala i rekla gde živimo, kako živimo i ko je naš otac."
Ucveljena žena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu trepetljiku na moru. Najstarija kci se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela koruba, a najmlada, ona što je bila glavni krivac, pretvori se u treperavo lišce na beloj kori.
Tako ostadoše do dana današnjeg.


(Estonska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:07 pm

VATRA NA PLANINI


Pricaju ljudi da je u stara vremena živeo u Adis Abebi neki mladic po imenu Arha. Još kao decak došao je iz oblasti Guragej i stupio u službu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja.
Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve što se može kupiti za novac, i cesto ga je mucila dosada jer se vec beše umorio od svega, i ništa novo nije postojalo cega bi se mogao latiti.
Jedne hladne noci, dok je vlažni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad Arha izvrši naredbu, Haptum zapoce razgovor.
- Koliku hladnocu može da izdrži covek? - rece on, isprva govoreci više kao za sebe. - Da mi je znati može li neko da provede celu noc na najvišem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrži bez cebadi ili ma kakve odece na sebi, pa da opet ostane živ?
- Ne znam - odgovori Arha. - Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?
- Pa, ako time ništa ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noc - rece Haptum. - Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan covek to ionako ne može da ucini.
- E, ja sam baš uveren da pravi junak može prestojati potpuno nag celu noc na Maunt Sululti, pa da opet ostane živ - rece Arha. - Samo, to me se ništa ne tice jer nemam u šta da se kladim.
- Znaš šta - rece Haptum. - Pošto si tako siguran da se to može izvesti, ja cu se opkladiti s tobom. Ako budeš prestojao celu noc na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odece, cebadi ili vatre, i ako preživiš, dacu ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kucu, i nekoliko goveda pride.
Arha nije mogao da veruje svojim ušima.
- Govorite li to ozbiljno? - upita on.
- Ja sam covek od reci - odgovori Haptum.
- Onda cu ja to izvesti sutra uvece - rece Arha - pa cu posle toga, dokle god budem živ, obradivati sopstvenu zemlju.
Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noc, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijac. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i isprica mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slušao bez reci, zamislivši se, a kad je Arha završio, on rece:
- Pomoci cu ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdiže se jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uvece, kad sunce zade, ja cu na toj steni zapaliti vatru, pa ceš moci da je vidiš sa vrha na kome budeš stajao. Cele noci moraš gledati u svetlost moje vatre; ne smeš sklopiti oci i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budeš posmatrao moju vatru, secaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podsticem je misleci na tebe. Ako to budeš uradio, preživeceš noc uprkos najoštrijem vetru.
Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kuci. Rece mu da je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim još dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega. Kad pade noc, Arha skide odecu, i tako stajaše na vlažnom i hladnom vetru koji poce da briše nad zaravni cim sunce zade. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starceve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijaše u tami kao zvezda.
Vetar postajaše sve hladniji; probijaše se Arhi kroz meso i smrzavaše mu srž u kostima. Stena na kojoj je stajao bejaše hladna kao led. Sa svakim casom koji je proticao on je sve više trnuo od zime, i na kraju poce verovati da se nikada više nece ugrejati; ali ipak ne skidaše oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstice vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on
naprezaše da je nekako nazre dok magla ne prode. Kijao je, kašljao, cvokotao, i bivaše mu sve teže i teže. Ali ipak stajaše tako celu noc, i tek kad svanu zora, obuce se i side s planine u Adis Abebu.
Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu što se dogodilo.
- Je li celu noc izdržao bez hrane i pica, bez cebadi i odece?
- Jeste - rekoše mu sluge. - Izdržao je bez svega toga.
- Bogme, ti si junacina! - rece Haptum Arhi. - Kako si to uspeo?
- Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brežuljku u daljini - odgovori Arha.
- Šta kažeš? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, još si moj sluga i nemaš nikakve zemlje!
- Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, cak na drugom kraju doline!
- Diži ruke od one zemlje! - rece Haptum. - Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla život.
Arha se veoma ražalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i isprica mu šta se dogodilo.
- Iznesi tu stvar pred sudiju - posavetova ga starac.
Arha izade pred sudiju i izloži mu svoju žalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum isprica svoju pricu, i kad sluge još jednom potvrdiše da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija rece:
- Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.
Još jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tužnom vešcu da mu je sudeno da završi život kao sluga, iako je preživeo sve one patnje na planinskom vrhu.
- Ne gubi nadu - rece mu starac. - Više se mudrosti može paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji. Pa se iz onih stopa diže i ode jednom coveku po imenu Hajlu, u cijem je domu služio još kao mladic. Objasni tom dobrom coveku kakva je opklada sklopljena izmedu Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu može nešto uciniti.
- Ne brini - rece Hajlu starcu, pošto je malo promislio. - Postaracu se da ucinim nešto tebi za ljubav.
Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dodu k njemu na gozbu. Medu pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija što je presudio da je Arha izgubio opkladu.
Kad dode dan gozbe, pojaviše se gosti, jašuci na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge išle pešice za njima. Haptum stiže sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih držaše mu nad glavom svileni suncobran, da ga zaštiti od sunca, a cetvorica dobošara, udarajuci u doboše, objavljivahu svima da je stigao slavni Haptum.
Zvanice se posadiše na meke prostirke i poceše da caskaju. Iz kuhinje dopiraše miris izvrsnih jela: kozjeg pecenja, pecenog kukuruza i dure*, palacinki koje domoroci zovu "indžera" i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Vec je davno trebalo da budu posluženi, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirišljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i vece, a gostima niko ne donese ništa za jelo. Oni vec poceše da se sašaptavaju, cudeci se zašto uvaženi Hajlu ne naredi slugama da ih necim posluže. A iz kuhinje su se i dalje širili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih rece u ime svih:
- Hajlu, zašto se tako ponašaš prema nama? Zašto si nas pozvao na gozbu, a sad nas nicim ne služiš?
- Pa zar ne osecate miris hrane? - zacudeno ih upita Hajlu.
- Osecamo i te kako, ali mirisati nije isto što i jesti, od toga covek ne postaje sit!
- Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva može okom sagledati? - upita Hajlu. - Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje!
Svi se složiše s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i izjavi da ce Arha smesta dobiti zemlju, kucu i stoku.
Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoce.


*Dura - vrsta žitarice koja se gaji u Etiopiji


(Etiopska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:09 pm

BAJKA O ORLU


Miš i senica rešili jednom da zaseju njivu. Posejali raž i ona je odlicno ponela. Kad stiže jesen, požnjeli raž srpovima, povezali je u snoplje i složili u krstine.
Kad se raž osušila, odneše snoplje na guvno. Sutradan podeliše zrna, sve zrno po zrno, jedno jednom, drugo drugom.
Ali kad podeliše svu raž, jedno zrno pretece. Sucuci brkove, miš ce senici:
- Ti si pojela jedno zrno, inace ne bi jedno preteklo. Senica se na to naljuti i zacvrkuta:
- Sam si pojeo to zrno.
Ali miš ne htede da primi krivicu na sebe, nego i dalje optuživaše senicu.
Senica se još više razljuti te zacici:
- Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dodu sve ptice da ratuju na mojoj strani.
I tako se zbog jednog jedinog zrna raži izrodi rat izmedu ptica i cetvoronožaca.
Skupiše se velike i male životinje i divlje zveri, a od jata raznih ptica nije se videlo sunce.
Nastade tada strašno urlanje i zavijanje, a perje je letelo na sve strane. Tukli se,tukli, tukli dugo, ali ni jedna strana ne mogade da pobedi.
Na kraju dolete ogroman orao te se i on umeša u bitku. Uz njegovu pomoc pobediše ptice, a zveri, razderana i pocupana krzna, podvivši repove, pobegoše u svoje šume glavom bez obzira.
Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede orla za krilo, te se on, ranjen, spusti na veliku brezu kraj neke kolibe.
Covek koji je živeo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa spazi na brezi ogromnu pticu. Pomisli da to davo sedi na drvetu, te opali iz puške. Orao ništa ne oseti, vec samo okrenu glavu i ljutito pogleda coveka.
Covek pride bliže i opali još jednom, a orao opet samo pokrenu glavom: sacma mu nije naškodila.
Covek sasvim pride brezi i puška puce po treci put.
Tada progovori orao:
- Zašto pucaš na mene? Kakvo sam ti zlo ucinio? Ako si valjan covek, ti me skini sa ove breze, odnesi me kuci pa me leci dok ne ozdravim. Tvoj cu trud stostruko nagraditi.
Covek malo razmisli, pa pomože ptici da side i odnese je u svoju kolibu.
Ali njegova se žena razljuti i odmah poce da ga grdi što je doneo u kucu takvu neman.
- Ona ce nam pojesti sve živo u kuci - gundala je stara - a kakve koristi od toga što ceš hraniti ovaj gadan kukasti kljun?
- Ptica je obecala da ce platiti za negu - odgovori covek. - Ona ce nas stostruko nagraditi ako je izlecimo.
I covek nije obracao pažnju na ženine reci, vec je negovao i hranio orla, sve dok nije poceo da se oporavlja.
Posle mesec dana, orao zamoli coveka da ga pusti da pokuša može li vec da leti.
Izidoše na poljanu. Orao raširi krila i pokuša da leti, ali uzalud: krila mu behu još veoma slaba.
Zato on zamoli:
- Hrani me i neguj još mesec dana, pa cu ti platiti što sam obecao.
Covek je i drugih mesec dana hranio i negovao orla, iako je svaki dan slušao grdnje svoje žene.
Najzad orao potpuno ozdravi, rane mu prezdraviše i krila ocvrsnuše pa se poce spremati za povratak u svoju zemlju.
- Kuca mi je daleko - rece orao coveku. - Zakolji još jednu kravu iz tvoje staje i daj brašna iz ambara. Ja se moram dobro najesti da bih mogao leteti do svoje kuce.
Covek uradi sve po njegovoj želji. Kad ptica pojede polovinu mesa i brašna (polovinu je ostavila za put), ona rece:
- Sada cemo poci na dalek put, sedaj mi na leda i drži se dobro.
Covek posluša, uhvati se cvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete.
Leteli su, leteli, tek orao zapita coveka:
- Šta vidiš ispod nas? Covek pogleda dole i odgovori:
- Vidim kako nešto sija kao srebrni novcic.
- To je more - odgovori orao i u isti mah zbaci coveka sa svoga vrata.
Covek polete kao strela naniže; ali orao ga nije napustio, vec je strmoglavo leteo pored njega i prihvatio svog spasioca baš kada je upao u more do kolena.
- Jesi li se uplašio? - zapita orao coveka.
- Toliko sam se uplašio da mi je srce stalo - odgovori covek. - Zašto tako surovo postupaš sa svojim spasiocem? Zamalo nisam umro od straha.
A orao rece:
- I ja sam se uplašio kada sam, onako jadan i ranjen, stajao na drvetu, a ti pucao tri puta u mene, ali nisam zbog toga izdahnuo.
Na to orao opet polete u visine, tako da more ponovo izgledaše kao srebrni novcic. Tri puta je tako zbacivao coveka sa svojih leda u more, ali bi ga svaki put zgrabio pre no što bi ovaj potonuo. To beše osveta za ono što je covek tri puta pucao u bespomocnu ranjenu pticu.
Leteli su sve dalje i dalje, pa orao rece coveku:
- Pogledaj dole i reci vidiš li što? Covek pogleda i rece:
- Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu.
- To su dvori moje mlade sestre - objasni orao pa polete dole i spusti se na zemlju.
Ptica rece coveku da ode u bakarne dvore i zapovedi:
- Kada udeš i kada te zapitaju odakle dolaziš, odgovori da dolaziš iz zemlje Finske. A kada te moja sestra zapita da li si joj video brata orla koji je odleteo u Finsku da ratuje zbog senice, nemoj ništa odgovoriti dok ti ne obeca veliki bakrac iz podruma.
Covek ucini sve kako mu je orao naredio. I zaista, gospodarica bakarnih dvora zapita:
- Znaš li nešto o mom bratu koji je pošao u rat zbog senice?
Covek joj odgovori:
- Ja znam, ali ti necu reci dok mi ne daš veliki bakrac iz podruma.
- Necu ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celom dvoru - odgovori gospodarica bakarnog dvora.
Covek se vrati praznih ruku orlu i isprica sve kako je bilo.
- Ne mari - rece orao. - Produžicemo put do moje srednje sestre, koja živi u srebrnim dvorima.
I tako letahu dok ne doleteše do srebrnih dvora.
Orao naredi coveku da ude u dvor i zatraži srebrni kotao, ali se on i otuda vrati praznih ruku, kao i iz bakarnih dvora.
I tako oni produžiše put dok ne doleteše do zlatnih dvora, u kojima je živela najstarija orlova sestra.
Tu covek najzad dobi ono što je tražio. Gospodarica zlatnih dvora donese iz podruma zlatni kotao i predade ga coveku, a ovaj pozove orla da ude.
Orao isprica kako ga je covek lepo negovao kada je bio ranjen u krilo. Drugovi, covek i orao, ostadoše tu da se posle dugog i teškog puta dobro odmore. Da bi se odužila spasiocu svoga brata, gospodarica zlatnih dvora gostila je i nudila coveka što je bolje mogla.
Medutim, u dalekoj finskoj zemlji, senica i miš ponovo zajedno iskrciše njivu i zasejaše raž. Opet izbi medu njima svada zbog jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni opet objaviše rat, i opet doleteše sve ptice nebeske i dotrcaše sve zveri šumske.
Kada ptice poceše da gube bitku, dolete soko i pozva orla u pomoc.
- Ja nikako ne mogu da podem u taj rat - odgovori orao. - Prvo moram da vratim svoga spasioca njegovoj kuci.
- Zar da vodimo racuna o coveku kad je u pitanju sreca citavog pticijeg roda! - nagovarao ga je soko.
Na to orao ostavi coveka u zlatnim dvorima i opet pode u rat.
Dugo je živeo covek u dvorima, ali ga želja za kucom
nije napuštala, te se poce spremati za put. Orlova sestra
dade mu dosta hrane i, pokazavši rukom na zapad, rece:
- Ako budeš deset godina išao u tom pravcu, možda
ceš stici svojoj kuci.
Covek pode na zapad noseci punu torbu hrane na ledima i zlatni kotao pod miškom.
Put je bio težak i postajaše sve teži, jer je bilo velikih jezera, zaliva i mocvara koje je morao da zaobilazi.
Išao je tako dugo, dugo, dok ne poce da sustaje pod teretom, te u nemocnom besu lupi zlatnim kotlom o smreku. ,
U taj tren stvoriše se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge.
Tako covek poce da živi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama i razmišljao: "I ovde je dobro, samo da mi je još žena tu pored mene".
Ali vec prve noci coveka probudi neka lupa i zacu promukao glas:
- Smesta skloni tu svoju kucu sa moje staze, ja necu da obilazim oko nje.
Covek ustade i izide u dvorište da vidi ko to diže toliku graju. To beše glavom veliki zao duh.
Covek se ne uplaši, vec ga zapita:
- Kako da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne umem da ih stavim natrag.
- Ali ja umem - odgovori zao duh.
- Kakvu nagradu tražiš za to? - upita covek.
- Sada necu nikakve nagrade - odgovori zao duh - ali obecaj mi da ceš mi dati on" što je bilo sakriveno od žene kada si krenuo na put sa orlom.
Covek razmisli trenutak, ali se ne mogade setiti nicega što je ostalo sakriveno od žene, pa zato pristade na pogodbu. Osim toga, bi ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj.
Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a covek morade da okrene leda da ne bi video kako on to radi. Cuo je samo neku lupu i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan, zlatni dvori bili su opet u kotlu.
Tada zao duh sa strahovitom brzinom odnese coveka u finsku zemlju. Postavi ga na samu medu njegove njive, okrenu se i rece:
- Ja sad idem, a ti ceš vec ispuniti ono što si mi obecao.
Kad covek ude u kucu, vide da mu je žena rodila lepog sincica. Sad se preplaši misleci: "Ala je zao duh bio lukav, eto šta je bilo sakriveno od žene, obecao sam rodeno dete zlom duhu! Ali tu se ništa više ne može popraviti", pravdao se covek pred samim sobom. "Sad imam zlatne dvore, a izgubio sam sina".
Covek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se, kao i pre, stvoriše zlatni dvori. Tako su on, njegova žena i njihov sincic vodili bezbrižan i veseo život.
Decak je rastao i s vremenom se razvio u lepog i zdravog mladica.
Jednog dana, kada je decko napunio šesnaest godina, ode slucajno pod prozore babe vracare i udari iz šale nekoliko puta štapom u staklo.
Baba vracara se razljuti i poce da vice:
- Idi svojim putem, ti što pripadaš zlom duhu! Razbiceš mi prozor! Idi zlom duhu, njemu si i obecan! Na to decak ode kuci i upita oca:
- Da li je istina to što kaže baba vracara, da si me obecao zlom duhu?
Nemajuci kud, otac isprica kako se to desilo. Tada decak stade razmišljati:
- Bolje da sam odem zlom duhu, i tako moram kad-tad k njemu.
Zatim poce da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene.
Kad decak stiže u zamak zlog duha, domacina ne beše kod kuce. U zamku ga doceka lepota devojka.
Kada devojka ugleda mladica, uzviknu u cudu:
- O, mladicu, lepi mladicu, zašto si dobrovoljno došao? Kada zao duh stigne, on ce te ispeci i pojesti.
- Neka me pojede - odgovori mladic - jednom se mora umreti.
- Videcemo - rece devojka - pokušacu što mogu da se odavde izbavimo.
Uto vrata strahovito zalupiše i zao duh ude u kucu. Pogleda ispod oka mladica i rece:
- Dobro je što si sam došao. Ako uradiš ono što ti kažem, možda te necu pojesti.
Zatim odvede mladica na obalu reke i naredi mu:
- Do sutra ceš podici most preko reke, bez ijednog stuba, da mogu konji i kola prelaziti preko njega.
Mladic se ne uplaši od zadatka, vec ode devojci pa joj isprica šta mu je zao duh naredio.
- Idi spavaj, ja cu se vec postarati - odvrati mu devojka.
Kad mladic zaspa, devojka uze iz knjižnice zlog duha knjigu u kojoj je pisalo kako se može sagraditi takav most. Pomocu carolija iz knjige, devojka sagradi preko reke most bez stubova, pa u svitanje probudi mladica i rece:
- Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu ciste. Kad zao duh dode, mislice da si baš sad posao završio.
Mladic uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dode da pogleda šta je uradio, rece mladicu:
- Bice da si pametan momak, kad si uspeo za jednu noc da sagradiš most. Necu te još pojesti, ali moraš i drugi posao da uradiš, a on je teži od prvog. Ne uradiš li, poješcu te. Zatim zao duh pruži mladicu pregršt raži u zrnu i rece:

- Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da vec sutra od mlade raži bude ispecen hleb.
Mladic primi seme pa ode devojci i isprica šta mu je zao duh naredio.
- Ne brini - hrabrila ga je devojka - idi mirno spavaj, valjda cemo se i ovaj put snaci.
Mladic se pokri preko ušiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u šaku, pa ode na njivu i pozva u pomoc ljude iz podzemlja.
Pritekao narod podzemlja u pomoc; jedan je orao, drugi drljao, a treci sejao. Posao je brzo odmicao, i kad su petli zakukurekali, raž je vec bila zrela za vršidbu, a u zoru je devojka vec mesila hleb od nove raži.
Žvacuci i mljackajuci svež hleb, zao duh postavi mladicu i treci zadatak.
- Napravi cun - rece on - koji ce ici i po zemlji i po vodi i biti brži od mog najboljeg ždrepca.
Pomocu carolija iz knjige devojka sagradi cun koji je išao i po suvu i po vodi.
Zao duh dode da vidi cun i rece mladicu:
- Pametan si ti, cak i pametniji no što sam mislio. Dovedi sada mog najboljeg ždrepca iz konjušnice pa da vidimo može li ga camac prestici.
Mladic ode u konjušnicu i osedla najboljeg ždrepca što ga je imao zao duh. Ali ga ne izvede onamo gde je bio cun, vec pred kapiju dvora i pozva devojku:
- Dodi brzo da bežimo!
Devojka dotrca, a mladic je posadi ispred sebe na konja, pa kao vihor poleteše iz zamka zlog duha.
Kad poodmakoše, mladic rece devojci:
- Pogledaj unazad i reci vidiš li što? Devojka pogleda pa rece:
- Cini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama.
Od silne trke, konj beše sav u peni i poce da posustaje, te mladic progovori:
- Sprema nam se veliko zlo, necemo još dugo izdržati. Behu stigli na obalu jednog jezera, kad devojka rece:
- Zaustavi ždrepca ovde, ja znam šta cemo.
Mladic zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu maramom po vazduhu, te se oboje pretvoriše u dve velike štuke i skociše u jezero.
Odmah zatim stiže na jezero zao duh. On stade njušiti vazduh pa povice:
- Uhvaticu ja vas, makar popio celo ovo jezero.
I zaista: leže potrbuške na obalu jezera i poce da ispija vodu.
Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju pukao i izdahnuo.
U meduvremenu, devojka i mladic opet se pretvoriše u ljude i ponovo uzjahaše ždrepca.
Mladic odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i danas žive srecno i veselo.


(Finska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:09 pm

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA


Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i sveža kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
- Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da podeš sa mnom do mog dvorca. Onde ceš biti moja jedina kraljica.
- Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
- Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra.
- Ni za srebro ni za zlato neceš me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoceš da budem kraljica?
- Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram.
- Zmaju, nemaš moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad necu biti zmajeva žena.
Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovancicinom.
- Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato nece ništa promeniti, dvorac ti nece ništa pomoci! Pusti me da se vratim ocu!
- Neceš se vratiti ocu! Ali moci ceš preko talasa da juriš.
Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu.
Jak kao celicna poluga,
tanak kao jedna tvoja vlas
i dug, dug sedam stotina milja!
Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim rece devojci:
- Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trcanja, samo reci:
Zmaju, zmaju, lanac vuci,
kroz more me ti dovuci! Naci ceš se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je
lanac samo bio duži. No sveceri je morala da se vrati u dvorac.
Najviše je volela da ode i gleda ocevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku našem. . ."
I jedne veceri, baš kao što je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledaše. Izbliza se pozdraviše.
Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom.
- Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce živeti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me cežnja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljacka kci. Može li me uzeti za ženu?"
Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su ocajavali.
Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je puštao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka:
"Možda je nikad više necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od žalosti".
A ona, kad je noc prošla, uplicuci kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo necu nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!"
Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
- Jovancice, lepa Jovancice, neceš li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena.
- Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot, nikada necu biti zmajeva žena.
- Ah, Jovancice, odvec dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoceš još jednom da vidiš baštu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka.
A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevica.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mac od svetlog celika.
- Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se više necemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na žalo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepoticinog oca.
A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadaše svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je.
- Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!


(Francuska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:09 pm

ŠEĆERKO


Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini coveka.
Uze tri kile badema, tri kile šecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šecer, bademe i mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i poce da se moli i klanja. Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle cetrdeset dana oživi i nazvaše ga Šecerko Šecerkovic.
Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu.
Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pode da ga uzme. Nacini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio Šecerko.
Cim je stigla, rece mornarima:
- Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoše da je vide, pode i Šecerko.
Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše - pa pravo sa njim na galiju.
Ceka uvece princeza da dode Šecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
Šta ce sad, šta sad da radi?
Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke.
- Dobar dan, -majcice.
- U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo?
- E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po celom svetu, možda ga je negde video.
Kad uvece stiže mesec, ona mu rece:
- Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog Šecerka, njenog Šecerkovica.
- Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više krece po svetu.
Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu.
Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece:
- O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle.
Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orahs recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju.
Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo.
Dodu uvece njena deca i ona ih upita:
- Da niste videle Šecerka Šecerkovica?
- Ne, nismo ga videle - odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i rece:
- Ja sam ga videla.
- Gde si ga videla?
- U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dode da joj ga uzme.
Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio Šecerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide Šecerka, ali ne rece ni reci.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i rece im:
- Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj:
- Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. Šta da cinimo?
- Pustite je - rece kraljica.
I pustiše je. Prespava ona tamo to vece.
Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne kaleme.
Ugledaše ovo sluškinje i potrce kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to cula, reci ce:
- Što ne podete da joj kažete da to dade nama? Šta bi ona s tim?
Odu sluškinje i kažu joj:
- Veli gospoda kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? Šta bi ti s njim?
- Dacu vam, ali da mi date Šecerka jednu noc. Odu sluškinje i reknu to kraljici.
- A što da joj ga ne damo - rece kraljica. - Šta ce mu pa biti!
Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica Šecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad sluškinje odoše, poce princeza da besedi Šecerku:
- Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šecerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dodem da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene žao?
Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se Šecerko probudi!
Ujutro dodoše sluškinje, uzeše Šecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi.
Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilicima.
Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcaše kraljici da joj to kažu:
- Trcite odmah - rece kraljica - i kažite joj da to dade nama. Šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo Šecerka, dobice ga. Šta ce mu biti? Šta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale?
Dodu sluškinje i kažu joj:
- Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilicima? Šta bitistim?
- Da mi date Šecerka još jednu noc.
- Dacemo ti ga - rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto Šecerku te ga uspava, a cim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilicima i odoše.
Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prošle noci, ali kako da se Šecerko probudi! A ujutru ponovo dodu sluškinje, uzmu Šecerka i odu.
Prosjakinja taDa razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kažu:
- Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne Šecerka, dobice ga - rece kraljica.
Odu sluškinje i kažu joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojac koji je šio nocu i cuo sve reci koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako Šecerka i kaže mu:
- Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam.
- Samo izvoli - rece Šecerko.
- Gde ti s veceri spavaš?
- A što me to pitaš? Kod kuce. Gde bih spavao?
- Gospodaru Šecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noc presedi govoreci: "Šecerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci?"
Šecerko je ovo shvatio, ali ne rece ništa.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima.
Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao.
Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Cim sluškinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, diže se Šecerko, zagrli je i u casu uzjahaše na konja i krenuše na put.
Dodu ujutru sluškinje da uzmu Šecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to kažu. Poce tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona rece:
- Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i baciše ga.
Princeza i Šecerko dodoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video.


(Grčka)

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Pon Dec 27, 2010 3:10 pm

CARSKA KCI PET CVETOVA


Imao jedan car sina koga nije voleo. Jedanput dode sin k majci, pa ce joj reci:
- Bolje je da odem odavde. Otac me ne voli.
Carica upita cara da li se slaže s tim da pusti carevica.
Car odgovori da ne zadržava svoga sina, ali da sumnja da sin može sam sebe da prehrani, a on nema namere da na ludosti daje novac; ako sin želi da ide, neka ide i neka živi kako zna.
Tada carica opremi sina: dade mu zavežljaj sa haljinama i nekoliko hlebova, a u svaki hleb stavi po jedan zlatnik, da putnik ne bi ostao bez novca. Carevic se oprosti s majkom i krenu na put. Dugo je išao. Najzad stiže na kraj velikog grada. Tu zamoli nekog stolara da kod njega prenoci. Stolar je baš tada pravio drvene cipele, pa ce reci carevicu:
- Zdravo, mladicu! Kao što vidiš, ja sam sad zauzet poslom. Otidi u kucu i tamo ce te nahraniti.
Mladic zamoli stolarevu ženu i kcer da ga nahrane.
- Rado cemo te nahraniti - rece kci - ali šta da se radi? Nemam drva da založim pec, a do šume je daleko.
Carevic se osvrte, vide u sobi drvene cipele, iscepa ih, dade devojci i rece:
- Založi pec ovim cipelama. Ja cu s tvojim ocem sve da uredim.
Ona ga posluša.
Ujutro carevic krenu u šumu, nade podesno drvo, odsece ga i napravi drvene cipele. Treba reci da je on bio vešt covek i da su mu cipele ispale mnogo bolje nego stolaru. Carevic stavi svoje cipele tamo gde su stajale stolareve.
Slucajno toga jutra carev sluga pode da kupi za cara drvene cipele - u toj su zemlji svi ljudi, pa i sam car, nosili drvene cipele. Vide sluga cipele koje je napravio carevic i one mu se veoma dopadoše.
- Ove su mnogo bolje od ostalih - rece. - Uzecu ih za cara.
Baci deset zlatnika i uze cipele.
Stolar se obradova. On ni cetvrt zlatnika nije dobijao za par cipela, a sad odjednom deset! "Samo, kakve su to cipele?" - mišljaše. - "Ko ih to napravi?" Jer njegove nisu. Upita kcer i ona odgovori:
- To su sigurno one koje je napravio naš novi ukucanin.
Zatim isprica ocu kako je novi ukucanin naložio pec njegovim cipelama, a zatim sam napravio druge. Stolaru to beše drago i on odluci da oženi mladica svojom kceri. Nije ni slutio da je taj mladic carevic. Stolareva kci beše dobra i pametna devojka a uz to i lepotica. Kada stolar predloži da devojka bude carevicu žena, ovaj rece: "Dobro", i oženi se njome. Carevic je imao zlatne ruke, i kao što je vešto napravio drvene cipele, isto tako vešto poce da pravi drvene igracke. Jedanput se on tako zanese u posao da napravi hiljadu drvenih papagaja: svaki je ima dva oka, dve noge, dva krila i
jedan oštar krivi kljun - slika i prilika pravih papagaja. Oboji carevic svoje ptice i stavi ih kraj kuce da se osuše.
Pade noc, upališe se na nebu zvezde, izide srebrni mesec, i veliki bog Mahadeo sa svojom suprugom Parvati polete nebom u nocni obilazak - da vidi šta rade ljudi na Zemlji. Morali su da lete iznad onoga mesta na Zemlji gde se nalazila stolareva kuca i gde se sušilo hiljadu papagaja obasjanih mesecinom.
- Gle - rece Parvati - papagaji kao da su živi. Treba samo da im se udahne život. Hajde da ih oživimo.
- Zašto? - upita Mahadeo. - Šta s njima da radimo?
- Pa tako, prosto da se zabavimo - odgovori Parvati. - Radoznala sam kako ce to izgledati kada odjednom poleti hiljadu drvenih papagaja.
- Ti hoceš da oni polete? Dobro! - I Mahadeo dade rukom znak.
Drveni papagaji oživeše i poceše da kruže u vazduhu oko Mahadea i Parvati. Boginja ih sa uživanjem gledaše, a zatim rece:
- Hajdemo dalje.
I bogovi odleteše, a papagaji ostadoše.
Ujutro se carevic rano probudi da vidi jesu li se osušili njegovi papagaji. I imade šta da vidi! Papagaji lete oko kuce, kruže oko carevica i uopšte ga se ne boje. Na šum krila svi istrcaše iz kuce: i stolar, i njegova žena, i kci. Stolareva žena prozbori:
- Dobro, ali cime cemo ih hraniti? Ti napravi hiljadu papagaja, i to još onih koji lete, a ko ce ih hraniti?
- Ne brini se - rece carevic - ako vam je to teško, odelicemo se, živecemo u svojoj kuci i naci cemo cime cemo hraniti moje papagaje.
Tako i uradiše: carevic i njegova žena poceše odvojeno da žive, i ne samo da im nije bilo teško da nahrane papagaje vec su im sami papagaji pomagali u tome. Papagaji citav dan lete, a predvece se vracaju: jedan drži u kljunu klasove žita, drugi pirinca, treci boba - i tako je svaki ponešto donosio. Papagaja beše mnogo, i zato njihovi domacini ne samo da uvek behu siti vec su mnogo hrane i prodavali. Tako življaše carevic srecno, ni za kakvu brigu i nemaštinu nije znao.
Jedanput carevic usnu cudan san. Evo kakav to beše san. Sanjao carevic da daleko iza Purpurnog mora postoji divno carstvo, okruženo sa sedam mora. Car i carica te zemlje imaju kcer koja se zove Carska Kci Pet Cvetova. Po njenom imenu i zemlja se zove Carstvo CarskeKceri Pet Cvetova. Carska kci živi u samoj sredini carstva, u maloj kuci okruženoj sa sedam dubokih rovova i sedam visokih ograda od oštrih, preoštrih kopalja. Ona se zove Pet Cvetova zato što je tanka i vitka pa teži svega onoliko koliko teži pet belih lotosa. Carska kci je odlucila da se uda samo za onog ko prede preko sedam velikih mora, i preskoci sedam dubokih rovova i sedam visokih ograda od celicnih kopalja...
Probudi se carevic iz tog sna i ne znadaše da li je to video na javi ili u snu.
On isprica ženi svoj neobican san i ona ga posavetova da razgovara sa starešinom hiljade papagaja.
- On je mudra ptica - rece žena - možda ce ti protumaciti san.
Car posluša ženu, i papagaj mu rece:
- Sve što si sanjao, to i postoji: ima na svetu i Purpurno more, i sedam velikih mora, i carska kci, i sedam rovova, i sedam ograda od kopalja. A Carska Kci Pet Cvetova je toliko lepa da je beskrajno velik broj ljudi vec pokušao da preskoci rovove i ograde od kopalja, ali još nijedan ne preskoci - svi ti ljudi pogiboše. Car i carica silno vole svoju kcer, svaki dan je posecuju i mere na zlatnoj vazi, i svaki dan ona teži koliko pet cvetova, pet belih lotosa.
- Hocu - rece carevic - da krenem u tu zemlju i da vidim carsku kcer, ali kako da predem preko Purpurnog mora i preko sedam velikih mora?
- Ja cu te nauciti - odgovori papagaj. - Nas dvojica cemo poleteti s tobom. Ukrsticemo krila, ti ceš sesti na njih te cemo te tako preneti preko sedam mora. Dok bude mogucno, mi cemo na putu svaku noc provoditi na nekom visokom drvetu, odmoricemo se i leteti dalje.
- Dobro - rece carevic - pokušajmo. Zatim pode ženi i rece joj:
- Ženo, hocu da odem u Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova i da okušam srecu. Pokušacu da preskocim sedam rovova i sedam ograda od kopalja. Šta ti o tome misliš?
- Idi svakako - odgovori mu žena. - Pokušaj da dospeš do Carske Kceri Pet Cvetova i da se njome oženiš. Pazi samo da se ne razbiješ i neizostavno se vrati.
Ona mu spremi jelo za put, sakupi tople stvari da se ne bi smrzavao, skide svoje zlatne i srebrne grivne i zavi ih u zavežljaj sa odecom da bi imao svega za put: i jela, i odela, i novca. A carevic poveri ostalim papagajima - njih je bilo devet stotina devedeset osam na broju - svoju ženu na cuvanje i brigu o hrani za nju. Pod zaštitom papagaja odvede svoju mladu ženu njenom ocu, stolaru, zatim se nežno s njom pozdravi i rece:
- Ne boj se, ja cu ti se sigurno vratiti, cak i ako steknem Carsku Kcer Pet Cvetova. Ti ceš uvek biti moja najmilija žena, iako si stolareva kci.
U toj zemlji zakon je dozvoljavao ljudima da imaju dve žene.
Papagaji ukrstiše krila, jedan desno, a drugi levo. Carevic sede na njihova ukrštena krila, oni se vinuše u vazduh i poleteše. Dugo, dugo oni letahu, i to tako brzo kako samo papagaji umeju da lete. Letahu oni preko gora, reka i dolina, sat za satom, dan za danom, nedelju za nedeljom, sve napred i napred, samo se nocu kratko odmarahu na drvecu. Stigoše najzad do sedam mora koja su okružavala Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova. Sada je vec trebalo leteti bez predaha, zato što na sedam mora ne beše ni ostrva ni stene, te ne beše mesta za odmor. Leteše papagaji dan i noc i najzad stigoše na obalu. Posle dugog puta papagaji se silno umoriše i ne mogadoše odmah da odlete u prestonicu cara, oca Carske Kceri Pet Cvetova.
Oni ostadoše na drvetu da se odmore, a carevic pode dalje. Papagajima naloži da ga cekaju; kod njih ostavi zavežljaj sa odecom i novcem, a sam krenu u grad.
U gradu se zaustavi kraj baštovanove kuce, gde zamoli za prenocište. Zatim dade baštovanovoj ženi zlatnik i zamoli je da mu kupi hrane. Ujutro rano on ustade i rece baštovanovoj ženi:
- Ja sam stranac i uopšte ne znam vašu zemlju. Reci mi šta ovde ima dobro i kako se zove vaša zemlja?
- Naša zemlja se zove Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova. Samo ovde dobrog ima malo - odgovori ona.
- A zašto? - upita carevic.
- Evo šta je - rece baštovanova žena. - Naš car ima samo jednu kcer, koja se zove Carska Kci Pet Cvetova, zato što je tako vitka i laka da nije teža od pet cvetova. Ona živi u samom središtu grada, visoko, visoko u maloj kuli, okruženoj sa sedam rovova i sedam ograda od visokih kopalja. Ona se zaklela da ce se udati samo za coveka koji jednim skokom preskoci sedam strašnih ograda i sedam rovova. A to niko ne može, sine moj. Vec je mnogo stotina i hiljada carevica pokušalo da to ucini, i svi su izginuli. A carica se zaklela i hoce pošto-poto da održi zakletvu. I tako mnogi još uvek pokušavaju da preskoce ove ograde i rovove i sve više naroda gine. A svrtice se tako što se naša carska kci ni za koga nece udati; a pošto car nema druge dece, nastace nered u citavom carstvu.
- Majcice - rece carevic - ako ti govoriš istinu, onda cu ja okušati srecu. Umem dobro da skacem.
- Šta ti je, rodeni? Jesi li poludeo? Otkud ti da uciniš ono što ne uspeše stotine i hiljade! Poginuceš i ništa neceš postici.
- Idem ipak da se posavetujem s prijateljima - rece carevic i pode svojim papagajima.
- Gde si bio? - upita stari papagaj. - Dva dana te nije bilo.
Isprica mu carevic sve što je cuo o Carskoj Kceri Pet Cvetova iza sedam rovova i iza sedam ograda, i zamoli papagaja da ga prenese do carske kceri.
- Cudan si ti covek! - rece papagaj. - Mi te možemo tamo odneti, ali kakva ti je korist od toga? Sam si cuo šta je rekla carska kci: udace se samo za onoga ko preskoci rovove i ograde. A ako te mi prenesemo, ti neceš ispuniti njene uslove. Zar si zaboravio kako su te, još dok si bio decak, ucili da skaceš i kako si to dobro naucio ? E, pa, sad sam okušaj srecu, a mi ti ne možemo pomoci.
- U pravu si - rece carevic. - Ucinicu što budem mogao, a vi me ovde sacekajte.
Ujutro on pode ka kuli carske kceri. On beše vešt i jak: preskoci sedam rovova, preskoci i šest ograda, ali najednom mu noga zape i on se nabode na koplja sedme ograde. Koplja ga probodoše i carevic umre.
Otac i majka Carske Kceri Pet Cvetova svako jutro prilažahu prozoru i gledahu je li opet neko poginuo na ogradi. I toga jutra oni izidoše na prozor i ugledaše nešto na sedmoj ogradi, a šta to beše - nisu mogli da razaberu: zaslepljuje im oci. Poslaše po vezira, carskog savetnika, da ga upitaju šta je ono tamo na sedmoj ogradi.
- To još jedan carevic nije uspeo da preskoci.
- Ali zašto je sjaj tako zaslepljujuci? - upita car.
- To je zbog njegove nevidene lepote; takvog lepotana kao šgo je on još nije bilo. Car se razljuti, pa ce reci:
- Više ne mogu da podnesem nerazumnost i bezdušnost moje kceri. Toliko stotina i hiljada ljudi vec je poginulo zbog nje. Neka se skine taj mrtvi carevic, neka se venca sa mojom cerkom i neka se zajedno odnesu u šumu. Neka se zaspe svih sedam rovova, neka se išcupaju sva koplja iz sedam ograda. Dosta je te krvave zabave!
Tako i uradiše. Carsku kcer staviše u raskošnu nosiljku, a carevica u drugu i odnesoše ih u šumu. Majka carske kceri pokuša da zamoli cara da se sažali na kcer, ali car beše neumoljiv.
- Dosta je ljudi vec pogubila! Neka se odnesu ona i njen mrtvi muž u šumu, na tako zabaceno i neprohodno mesto gde ni ptica ne može da doleti.
Odnesoše nosiljke u šumu i staviše ih kraj mocvare, gde su samo zmije otrovnice dolazile da traže žabe i tamo ostaviše živu ženu i mrtvog muža. Nosaci odoše i carska kci ostade sama. Spuštala se noc i carska kci htede da vidi onoga koga je ubila svojom bezdušnošcu i okrutnošcu. On ležaše pred njom, zatvorenih ociju, bled i nem. Kosa crna kao ugalj pokrila je kopljem probodene slepoocnice, duge, kao od svile trepavice pokrivahu obraze, skrivajuci strogost zatvorenih ociju. Carska kci stajaše i divljaše se toj cudesnoj lepoti, uništenoj zbog njenih cudi. I oseti carska kci da voli svog muža, iako je umro, nestao za nju zauvek - poginuo njenom krivicom. I jecaše ona, nesrecnica, nad mrtvim mužem usred mrtve šume i ne mogade da se umiri.
Nasta noc i izidoše u lov zveri: tigrovi, slonovi, lavovi, bivoli; mnoge prilažahu nosiljkama, ali nijedna zver ne dotaknu ni carevica ni carsku kcer - oboje behu tako lepi da ih cak i zveri poštedeše. Pred zoru zveri poceše da se razilaze, a u blizini ostadoše samo šakal i njegova ženka. Cu carska kci kako oni izmedu sebe razgovaraju, a ona je znala jezik zveri i ptica. Šakalova ženka rece šakalu:
- Ispricaj mi nešto.
- Opet ti! - rece šakal. - Što vi žene toliko volite da vam se prica? Ispricaj pa ispricaj! Vidiš li ovo dvoje - carsku kcer i carevica? Eto, to je Carska Kci Pet Cvetova.
- A ko je on?
- To je jadni carevic. Otac ga nije voleo, pa je morao da ode iz kuce. Tako je došao u daleku zemlju i usnuo Carsku Kcer Pet Cvetova. Zbog toga je stigao ovamo da bi se njom oženio, pao na koplja i umro. I tako nije stigao da se oženi carskom kceri.
- Jadan li je, nesrecnik! - rece šakalova ženka. - A zar mu se ne može povratiti život?
- Naravno da može, samo treba znati kako.
- A kako se to može uciniti? - upita šakalova ženka. Carska kci slušaše njihove reci, cak i disanje pritaji, i cekaše odgovor.
- Vidiš li ono drvo sa velikim tamnim lišcem? - odgovori šakal. - Ako se sa njega nabere lišce, pa se isitni i izgnjeci tako da pode sok, pa se tim sokom namažu oba uha, usne i rane - carevic ce oživeti i ucinice mu se da je samo spavao i da se probudio.
Uto naide sunce i šakali pobegoše, a carska kci ugleda drvo o kome su šakali govorili, potrca mu i nabra lišca.
Lišce beše tvrdo i nije ga bilo lako izmrviti i satrti. Carska kci izranjavi sebi ruke dok ne iscedi sok. Ali kako se obradova tome soku! Natrlja tim sokom usne, uši i rane careviceve i - kakva radost - on otvori oci, zacudeno je pogleda i ne mogade da skine ociju s nje - tako beše lepa. I ona ne mogade da skine pogled s njega - bio je tako lep. Najzad, carska kci rece:
- Ti se cudiš tome što vidiš. Ne poznaješ me. Ja sam Carska Kci Pet Cvetova i tvoja žena.
- Carska kceri, zar si to doista ti? - odazva se carevic. - Ti si bila okrutna, veoma okrutna prema meni.
- Znam, znam, ja sam kriva za tvoju smrt. Ali ja sam ti sada vratila život. Zaboravimo ono što je bilo i podimo mojim roditeljima. Oni ce ti se veoma obradovati.
- Ne - rece carevic - ja treba najpre da se za kratko vreme vratim kuci. Bolje je da sada podeš sa mnom, a onda cemo se vratiti u carstvo tvoga oca.
Podoše oni kroz šumu i uskoro stigoše do onoga mesta gde carevica cekahu papagaji.
- Ti se najzad vrati! - doviknu carevicu stari papagaj. - A mi te cekasmo i cekasmo. Kako si to poginuo? Zaboravio si kako se skace, šta li?
- U pravu si; kriv sam pred vama što ste me morali tako dugo cekati. Ali nadam se da ceš sada mene i moju ženu odneti kuci.
- Dobro - rece stari papagaj - odnecemo vas, samo najpre se dobro najedite, jer je put preko sedam mora dalek.
Tako i uciniše. Carevic nabavi hrane, pa rece ženi:
- Ne bi li bilo bolje da ja sam poletim? Ti ceš se mnogo umoriti.
Ali mlada carica ne htede da se rastaje s mužem. Oni poleteše zajedno i ona izmoli od njega obecanje da je nikad nece ostaviti.
Kad doleteše u zemlju u kojoj je vladao carevicev otac, pokaza se da je tamo došlo do velikih promena. Carevic ne poznade svoju rodnu zemlju. Odluci da se najpre odmori nekoliko dana, a zatim da pode da sve razgleda. Tada se carevicu i njegovoj ženi rodi sin - lep, zdrav decak, isti otac. Carevic nade prebivalište za svoju ženu, zatim pode po hranu, obecavši da ce se vratiti što je moguce pre.
U blizini beše selo, gde su živeli putujuci sviraci, glumci i ukrotitelji. Tamo su gorele vatre, i carevic krenu onamo po vatru i hranu. Sviraci ugledaše carevica, zadiviše se njegovoj lepoti i odluciše da ga privuku k sebi, da ih prati kada budu išli iz grada u grad i lupa u doboš. "Tako lep mladic", mišljahu, "privuci ce mnogo gledalaca."
Ali carevic nije znao za njihove namere, te ude u jednu kucicu. Tu je neka žena mlela pirinac.
- Sestro, daj mi malo pirinca - rece carevic - i daj mi upaljenu lucu.
Žena mu dade pirinca i upaljenu lucu, ali krišom baci u vatru malo carobnog praha. Kad udahnu taj dim, carevic sve zaboravi - i ženu, i dete, i put, i sve što se s njim u životu zbilo. Tako on ostade u tome selu kod sviraca i glumaca i nauci da lupa u doboš.
Carska Kci Pet Cvetova je cekala i cekala muža i nije mogla da razume šta mu se desilo. Predvece ona od gladi izgubi snagu i pade u duboku nesvesticu.
Istoga dana carica, careviceva majka, izgubi svoje novorodence, i po obicaju te zemlje sluge ga odnesoše u šumu da ga sahrane. Najednom ugledaše u šumi prelepu mladu ženu, reklo bi se mrtvu, i lepog živog decacica. Decacica uzeše, odnesoše carici i rekoše joj da je njen sin usput oživeo. Ali carica poznade da taj decacic nije njen sin; neobicno joj se dopade, tako da ga ona ostavi na dvoru i ne sluteci da je prihvatila svrg rodenog unuka.
Nekako u to vreme žena dvorskog baštovana pode ujutro po cvece i nade u šumi divnu mladu ženu u dubokoj nesvesti i kraj nje mrtvo dete. S mukom dovede ona do svesti mladu ženu. Kad dode k sebi, mlada žena je upita:
- Gde sam ja? Zašto se ne vrati moj muž? Ko si ti?
- Ja ne znam ko je tvoj muž - odgovori žena. - Ja sam baštovanova žena i dodoh ovamo po cvece; nadoh tebe i tvoje mrtvo dete. Hajde sa mnom, ja cu se pobrinuti za tebe.
- Dobra ženo, ovo dete nije moje - uzvrati carska kci. - Moje dete nije umrlo. Ono beše isti otac, kudikamo lepše od deteta. Moj decacic beše živ i zdrav, znaci da ga je neko ugrabio. Povedi mene sa sobom, rado cu poci.
Baštovanova žena sahrani dete i povede carsku kcer u svoju kucu. Tu carska kcer prožive cetrnaest godina i za svih tih cetrnaest godina nije uspela da sazna ništa ni o mužu ni o detetu.
Za to vreme decak je rastao u dvoru i postao veoma lep i snažan mladic. Jedanput, prolazeci pored baštovanove kuce, ugleda Carsku Kcer Pet Cvetova. Decak upita baštovanovu ženu ko je ta prekrasna žena, ali baštovanova žena se napravi da ne razume o cemu on govori. Ona rece da nikakva tuda žena kod nje ne živi, pa izgrdi decaka zato što govori takvu glupost: jadna žena se bojala da joj neko ne otme carsku kcer.
A carska kci cu citav razgovor, skrivena iza vrata, kradimice pogleda decaka i zacudi se njegovoj slicnosti sa carevicem, njenim mužem. "Da nije to moj sin?", pomisli. "Pa moj sin je vršnjak ovoga decaka". Izide ona iz sobe i isprica decaku o svemu što je s njom bilo, a on je sasluša i obeca da ce joj pomoci da pronade muža i sina, pa dodade:
- Ko zna, možda sam ja tvoj sin. On zatim polete carici i upita je:
- Reci mi, preklinjem te, da li je istina da sam ja tvoj sin?
- Šta ti pade na pamet da me najednom pitaš o tome - odgovori carica. - Zar se nisam ophodila prema tebi kao prema sinu?
Ali decak i dalje ostade uporan, pa cak i zapreti da ce se ubiti ako ne dobije odgovor. Tada mu carica isprica sve kao što je bilo. A onda joj on isprica šta je cuo od Carske Kceri Pet Cvetova i da je sigurno ona njegova majka. Tada carica posla nosiljku po carsku kcer; svecano je donesoše u dvore i docekaše sa svim pocastima. Posle toga poceše da traže carevica. Tražili su ga i na jugu, i na severu, i na istoku, i na zapadu, ali ga nigde ne nadoše.
Jedanput decak poce da moli carsku kcer da mu isprica do tancina šta se desilo onoga dana kada je nestao otac i kuda se on spremao da pode. Carska kci se seti da je carevic pošao u selo putujucih glumaca i sviraca. Decak naumi da razgleda to selo i njegove žitelje, pa upita carsku kcer da li bi ona poznala svoga muža -jer je prošlo vec osamnaest godina otkako je carevic nestao, a vreme i bolesti mogle su ga promeniti tako da ga je teško poznati. Ali ona rece da ce ga svakako poznati, jer je svaka njegova crta duboko urezana u njenom srcu.
Odmah poslaše po žitelje toga sela da dadu predstavu, a medu igracima i sviracima beše i carevic - on je lupao u doboš. Cim ga ugleda, carska kci rece sinu:
- Sine moj, to je tvoj otac!
- Nije moguce, majcice, da je taj divlji covek sa nakostrešenom grivom od kose - taj što udara u doboš - moj otac.
- Niko drugi nego on, sine moj.
Dovedoše carevica, ali ga niko osim žene ne poznade: u licu beše mršav i sav u borama, brada i kosa behu divlje nakostrešene, kroz nos i uši behu mu prodenuti veliki prstenovi kao u igraca, a na sebi imadaše samo prost, grub vuneni ogrtac. Upitaše ga seca li se oca, majke, žene, sina, ali on se nicega ne secaše, tvrdeci da je citavog života lupao u doboš - tam-tam, tam-tam.
Mladi carevic naredi da se odmah svi žitelji sela bace u tamnicu, kako bi od njih saznao pravu istinu o ocu, a ocu dovede vraceve i oni rekoše:
- Ovoga coveka su sigurno opcinili nekim volšebnim biljnim otrovom, koji je pomutio njegov um. Pocecemo odmah da ga lecimo.
Oni su ga sa takvim uspehom lecili da mu se vratilo secanje, i on poznade sve. Narocito se obradova što njegova žena, Carska Kci Pet Cvetova, i sin žive u kuci njegovih roditelja. Car se tako obradova ozdravljenju svoga sina, ljubazno i srdacno ga primi, a majka mu rece:
- Opet si s nama, a s tobom su tvoja žena i sin. Ne odlazi više nikuda! Zašto moraš lutati? Ali on odgovori:
- Ja neizostavno moram da odem i dovedem ovamo svoju prvu ženu, stolarevu kcer. Ona me je prva prihvatila u tudini i zahvaljujuci njoj dobio sam Carsku Kcer Pet Cvetova; sem toga, u toj zemlji ostade i mojih devet stotina devedeset osam dragih papagaja i moram sve da ih dovedem ovamo.
I on sede na svoja dva papagaja i ubrzo se vrati sa stolarevom cerkom i svim papagajima.
Car tada podeli carstvo izmedu starijeg sina i njegovog brata, mladeg carevica, i zakle ih da se ne svadaju. Za to vreme Carska Kci Pet Cvetova se zažele svojih roditelja te htede da ih vidi, i nagovori muža da pode s njom. Sedoše oni kao i pre na svoje papagaje i poleteše.
Zacudi se car, otac carske kceri, kad vide da su mu neki ljudi doleteli na papagajima, a još više se zacudi kad saznade da su to njegov zet i kci. On je mislio da je njegov zet vec odavno umro i da je kci odavno napustila zemaljski život. Velika je bila njihova radost zbog susreta i stari car nagovori zeta da preuzme presto. Carevic pristade, a bratu poruci da mu ustupa svoje carstvo.
I tako, posle tolikih iskušenja i muka, poceše oni najzad da žive srecno i mirno, ocekujuci smrt i pamteci da je svaki susret pocetak rastanka, a svaki rastanak - obecanje mogucnog susreta.


(Indijska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Uto Dec 28, 2010 6:51 am

UNAKAŽENO LICE


U prastara vremena nije bilo ratova, i medu ljudima je vladao mir. U jednom selu plemena Pijegan živeo je nekakav covek koji je imao vrlo lepu kcer. Mnogi mladici su želeli da se njome ožene. Ali kad god bi devojci predložili da se uda za nekog,ona bi zatresla glavom i govorila da ne želi muža.
- Kako to? - pitao je njen otac. - Neki od ovih mladica su bogati, lepi i hrabri.
- A zašto moram da se udam? - odgovarala je devojka. - Ti si, oce moj, bogat, mehovi nam nisu nikada prazni, imamo mnogo lepo uštavljenih koža i mekanih krzna od bizona. Zašto bih onda morala da se udam?
Jednoga dana Društvo Gavrana Glasnika priredilo je ratnu igru u selu, i za tu svecanost svi su brižljivo obukli najlepša odela. Ratnici su dostojanstveno i divno igrali, praznicni zvuci culi su se nadaleko, ljudi i žene su jeli do mile volje i svi su bili srecni. Na kraju igre, najbogatiji, najmocniji i najlepši mladici ponovo zatražiše ruku one devojke koja nije želela da se uda.
- Zašto neceš ni ovoga? - upita ljutito otac. - Sve najcuvenije poglavice su te tražile, a ti si ih sve odbila. Plašim se da se nisi u nekoga tajno zaljubila.
- Oce - odgovori devojka - imaj sažaljenja prema meni. Veruj mi, nemam tajnog verenika. Ali doista mi se jedne noci pojavio Veliki Duh, Sunce, i rekao: "Devojko, ne smeš se udati ni za koga od ovih ljudi, jer pripadaš meni i sa mnom ceš biti srecna i život ce ti biti vrlo dug." A potom me je još jednom opomenuo: "Nemoj se udavati! Ti si moja."
- Ah - odgovori njen otac - moramo ciniti što Sunce nareduje.
I u devojackoj kolibi se nije više o tome govorilo.
U tom plemenu Pijegan živeo je i jedan vrlo siromašan mladic, sam na svetu otkada su mu otac i majka i sva rodbina pocivali na Pešcanom Brežuljku. On nije imao ni kolibu ni ženu koja bi za njega štavila kožu, kuvala mu mrs za rucak ili mu pravila mokasinke. Jednog dana siromašni mladic bi se zadržao u jednoj kolibi, drugog dana bi potražio gostoprimstvo u drugoj, i tako je provodio svoj bedni život.
Mladic je bio izvanredno lep, ali mu je jedan ožiljak unakazio obraz, i zbog njega je bio odvratan svim seoskim ženama.
Nekoliko dana posle igre koju behu priredili Gavrani Glasnici, dva-tri ratnika što su u igri ucestvovali i koje je odbila ona devojka što nije želela da se uda, sretoše tog jadnog unakaženog coveka, i da bi se zabavljali na njegov racun, rekoše mu smejuci se:
- Zašto ne okušaš srecu i ti, tako bogat i lep, i ne zatražiš onu devojku za ženu? Ko zna, možda ce ti dati ruku koju nama nije pružila! - I nastaviše da se smeju.
Ali Unakaženo Lice se ne nasmeja, vec odgovori:
- Uradicu kako kažete, prijatelji moji; otici cu do nje i zaprosicu je.
Na njegove reci, mladi ratnici prsnuše u još glasniji smeh, jer im se nešto tako zabavno nije još nikada u životu dogodilo.
Unakaženo Lice ih ostavi da se smeju i uputi se reci. Kad stiže do mesta gde su žene dolazile po vodu, stade da saceka onu devojku. Ona dode malo posle, noseci u ruci sud od bizonove kože, a mladic joj se približi i rece:
- Devojko, pricekaj, želim da govorim s tobom. I to ne krišom, vec otvoreno, pod vedrim nebom i Suncem, gde nas svi mogu videti.
- Govori onda - rece devojka.
- Video sam sve što se dogodilo. Ti si odbila ruku najbogatijih i najmocnijih ratnika iz moga plemena. Ja sam siromašan, vrlo siromašan, nemam kolibu, ni hrane, ni odece, ni toplog krzna, a nemam ni rodbine koja bi mogla da mi pomogne, pogotovu danas, ovde na obali reke, kada te molim da mi budeš žena.
Devojka pokri lice ogrtacem i zamisli se, tapkajuci vrhom mokasinke o zemlju, pa onda rece:
- Tako je, odbila sam sve one bogate ratnike; ali sada, kad siromah traži moju ruku, rado cu mu je dati. Bicu tvoja žena, Unakaženo Lice, i moje pleme bice srecno. Zar je važno to što si siromašan? Moj otac ce ti dati sve, moja majka napravice ti kolibu, moje pleme poklonice ti kože i ostale stvari, pa neceš više biti siromašan.
Slušajuci je kako to govori, Unakaženo Lice oseti da mu se srce puni radošcu i htede da zagrli svoju verenicu. Ali ona ga odgurnu od sebe i rece:
- Cekaj, Unakaženo Lice. Pre mnogo, mnogo meseci Sunce mi je reklo da se ne udajem, jer cu s njim imati srecan i dug život. Ali sada tebi kažem - idi Suncu i reci mu: "Ona kojoj si govorio ocekuje tvoje reci. Ona se uvek lepo ponašala i slušala te je, ali sada želi da se uda. Ja je hocu za ženu." I reci mu, naposletku, da ti skine taj ožiljak s lica; to ce biti dokaz, i ja cu znati da li je Sunce zadovoljno ili nije.
Ali ako ono odbije ili ako ne budeš našao njegovu kolibu, onda mi se, Unakaženo Lice, više ne vracaj!
- Oh! - uzviknu mladic. - Iz pocetka su tvoje reci bile lepe, i bio sam zadovoljan. Ali sada su moja moc i moje srce mrtvi. Gde li je Suncev dom? Gde li je taj put kojim niko nije išao?
- Budi hrabar - rece devojka i vrati se u svoju kolibu.
Unakaženo Lice se veoma rastuži. Sede, i pokrivši lice odrpanim ogrtacem, poce da razmišlja šta treba da radi. Onda ustade i uputi se kolibi neke starice, koja je bila uvek ljubazna prema njemu.
- Imaj sažaljenja prema meni - rece joj. - Kao što znaš, vrlo sam siromašan i sada moram da krenem na dug put. Molim te, napravi mi par mokasinki.
- Kuda ideš? - upita ga starica. - Sada nema ratova i svi živimo u miru.
- Ne znam kuda treba da idem, bako - odgovori Unakaženo Lice. - Ne znam šta treba da radim, ali ne mogu ti ništa reci.
Tada mu dobra žena napravi nekoliko pari mokasinki sa donovima od cvrste kože, i napuni mu vrecicu jelom spravljenim od testa umešenog sa ukusnim jagodama, tucanog mesa i masti. U stvari, ona je mnogo volela siroto Unakaženo Lice.
Potpuno sam i tužna srca, mladic se pope na brežuljak i tu zastade da baci poslednji pogled na svoje rodno naselje. Gledao je ne bi li negde video svoju verenicu, i zaplaka kad se u naselju, u daljini, zapališe nocne vatre.
- Haj-ju, imaj milosti prema meni, o, Sunce! - zamoli on.
A zatim pode da traži put do Sunceve kuce.
Mnogo je dana pešacio duž divljih recnih obala i preko beskrajnih planina, i iz dana u dan njegova vrecica sa hranom bivala je sve lakša.
Jedne noci Unakaženo Lice se zaustavi blizu vucje jazbine.
- Haj-jah! - rece Vuk. - Šta traži moj crveni brat tako daleko od svog plemena ?
- Ah - odgovori Unakaženo Lice - tražim mesto gde živi Sunce: treba da govorim s njim.
- Ja sam mnogo putovao - rece Vuk. - Poznajem sve doline i planine, ali nikada nisam video Suncevu kucu. Nego, cekaj! Poznajem jedno vrlo mudro stvorenje - Medveda. Zapitaj njega, možda ce on znati.
Sutradan Unakaženo Lice ponovo krenu na put, zaustavljajuci se, s vremena na vreme, da ubere malo jagoda; kad je pao mrak, stiže on do medvede jazbine.
- Gde ti je kuca? - upita ga životinja. - Zašto moj crveni brat putuje sam?
- Pomozi mi! Imaj milosti prema meni! - odgovori Unakaženo Lice. - Zbog devojke tražim Sunce. Treba da ga zamolim za njenu ruku.
- Ne znam gde Sunce spava - odgovori Medved. - Ja sam pregazio mnoge reke i poznajem mnoge planine, pa ipak nikada nisam video njegov stan. Ali nedaleko odavde nalazi se jedna vrlo lukava životinja sa prugastom njuškom. Pokušaj da saznaš nešto od nje.
Jazavac je bio u svojoj rupi. Kada ga Unakaženo Lice vide, povika:
- O, lukava Prugasta Njuško! O, plemenita životinjo! Želeo bih da govorim s tobom.
- Šta hoceš? - upita ga Jazavac, pojavljujuci se iz rupe.
- Želim da pronadem Suncevu kucu. Hocu da razgovaram sa Suncem.
- Ne znam gde bi ono moglo da živi - odgovori Jazavac. - Ja se ne udaljavam mnogo od svoje kuce. Ali nedaleko odavde, u šumi, živi Sova. Ona stalno putuje i zna mnoge stvari. Možda ce moci da ti pomogne.
Unakaženo Lice ode u šumu i stade da se osvrce unaokolo tražeci Sovu, ali bez uspeha. Onda sede da se odmori.
- Haj-ju, haj-ju! - povika on. - Moja hrana je pri kraju, a mokasinke su mi se pocepale. Ostaje mi jedino da umrem.
- Šta ti se desilo, brate moj ? - zacu on neki glas i, podižuci oci, vide na grani Sovu.
- Devojka kojom želim da se oženim - rece Unakaženo Lice - pripada Suncu. Evo sada tražim njegov stan da je od njega zatražim za ženu.
- Ah! - rece Sova. - Ja znam gde ono živi. Ali sada je skoro noc. Sutra cu ti pokazati stazu koja vodi Velikim Vodama. Sunce živi s one strane Velikih Voda.
Cim se razdanilo, Sova pokaza Unakaženom Licu stazu, i on njom nastavi put dok nije stigao do obale Velikih Voda.
Srce mu side u pete kad je tamo stigao. Suprotna obala je bila tako daleko da se jedva nazirala, a Velike Vode se prostirahu unedogled. Svu hranu beše pojeo, a mokasinke su mu bile sasvim pocepane. Srce mu se rastuži.
"Nikada necu moci da predem preko ove vode", rece u sebi. "A ne mogu da se vratim svom narodu. Umrecu ovde, pokraj Velikih Voda!"
Ali to se nije dogodilo. Dva velika Labuda doplivaše do obale.
- Zašto si došao ovamo? - upitaše oni Unakaženo Lice. - Šta ceš da radiš ovde, tako daleko od zemlje gde živi narod Crnih Stopala?
- Na izdisaju sam - odgovori tužno Unakaženo Lice. - Daleko, vrlo daleko, u mojoj zemlji, živi jedna lepa devojka. Hteo sam da se oženim njome, ali ona pripada Suncu. Zato sam krenuo na put, da ga potražim i zamolim za njenu ruku. Dugo sam pešacio, hrane mi je nestalo, i ne mogu više da se vratim. A ove Velike Vode ne mogu da predem, i zato umirem.
- Ne - rekoše Labudovi - nece biti tako. S one strane Voda nalazi se stan Sunca, Velikog Duha. Popni se na nas i mi cemo te odneti donde.
Unakaženo Lice nije cekalo da mu se dvaput kaže. Labudovi raširiše velika bela krila i uzleteše.
Lako su leteli iznad crnih i dubokih voda; gledajuci sa visine, Unakaženo Lice vide da u vodi žive neobicna cudovišta užasnog izgleda, koja podizahu glave i rikahu na njega, besna i gladna. Srce Unakaženog Lica ispuni se stravom.
Ali Labudovi ga živog i zdravog preneše na suprotnu obalu. Odatle se pružila široka i strma staza i probijala dalje kroz šumu.
- Evo - rekoše Labudovi - sada si blizu Sunceve kuce. Idi ovim putem i ubrzo ceš je ugledati.
Unakaženo Lice krenu, i uskoro ugleda gde na stazi leže neke cudne i vrlo lepe stvari. Bilo je tu jedno ratnicko odelo, štit, luk i strele.
Unakaženo Lice nije nikada video tako lepe stvari; nije se usudio ni da ih dodirne, vec ih obide i produži dalje. Posle nekoliko koraka srete jednog mladica, najlepšeg koga je ikada video. Kosa mu je bila vrlo dugacka, a na sebi je imao blistavo odelo skrojeno od cudesne kože. Mokasinke su mu bile napravljene od divno obojenih vrpca.
Mladic upita Unakaženo Lice:
- Jesi li našao neko oružje na sredini staze?
- Jesam - odgovori Unakaženo Lice. - Video sam ga.
- Zar ga nisi dodirnuo? - upita ga mladic.
- Ne, mislio sam da ga je neko tamo ostavio i zato ga nisam ni dirnuo.
- Ti nisi lopov - rece mladic. - Kako se zoveš?
- Unakaženo Lice.
- Kuda ideš?
- Idem Suncu.
- Moje je ime - rece tada mladic - Jutarnja Zvezda. Sunce je moj otac. Dodi, odvešcu te do naše kolibe. Sada otac nije kod kuce, ali se vraca veceras.
Uskoro stigoše do prostrane i lepe kolibe: spolja je bila išarana cudnim, carobnim životinjama, a unutra su ležala naslagana divna odela i oružje.
Unakaženo Lice se plašilo da ude, ali mu Jutarnja Zvezda rece:
- Ne boj se, brate moj; mi smo veoma zadovoljni što si došao.
I tako udoše zajedno.
U uglu kolibe sedela je neka žena; to je bila Luna, žena Sunceva, a majka Jutarnje Zvezde. Ona se ljubazno porazgovarala sa Unakaženim Licem i iznese mu nešto da pojede.
- Zašto si došao iz tolike daljine? - upita ga kasnije.
Unakaženo Lice joj sve isprica.
Kad je došao cas da se Sunce, kao obicno, vrati kuci, Luna sakri Unakaženo Lice ispod gomile koža. Ali cim je prekoracio kucni prag, Sunce rece:
- Osecam miris coveka.
- Da, oce - rece Jutarnja Zvezda. - Jedan mladic je došao da te traži. Ja znam da je dobar, jer je našao neke moje stvari i nije ih dirao.
Tada Unakaženo Lice izide ispod gomile koža, a Sunce ude u kolibu i, pošto je selo, obrati mu se ovim recima:
- Zadovoljan sam što si došao u naš dom. Ostani kod nas koliko hoceš, jer se moj sin cesto oseca usamljenim. Molim te, budi njegov prijatelj.
Sutradan Luna pozva Unakaženo Lice iz kolibe i rece mu krišom, da ne cuje njen sin:
- Idi sa Jutarnjom Zvezdom kud god vam je volja, ali ne lovite nikada blizu Velikih Voda! Ne dopuštaj mom sinu da odlazi tamo, jer tamo žive velike ptice, jaka i oštra kljuna, kojim sve odreda ubijaju. Imala sam mnoge sinove, ali one, te strašne ptice, pobile su ih sve. Jutarnja Zvezda je jedini koji mi je ostao.
Unakaženo Lice se dugo zadržao u Suncevoj kuci, i svakog dana je išao u lov sa Jutarnjom Zvezdom. Jednoga dana približiše se oni Velikim Vodama i videše velike ptice.
- Slušaj - rece Jutarnja Zvezda - hajde da gadamo one velike ptice.
- Ne, ne - rece Unakaženo Lice - ne smemo tamo ici, brate moj. One su strašne: pobice nas ako im se približimo.
Ali Jutarnja Zvezda nije hteo da posluša savet svog prijatelja, vec potrca ka vodi. Unakaženo Lice pode za njim.
Znao je da mora braniti Jutarnju Zvezdu i pobiti ptice, jer ce se inace Sunce naljutiti na njega i spalice ga.
Zato jurnu prema pticama, koje se sa jezivim kricima sunovratiše na njega iz visine. Ali sve popadaše na zemlju, probodene njegovim strelama, i on ih na kraju pobi kopljem. Nijedna nije ostala u životu. Njihova crna krv oticala je niz grebene i obojila vodu.
Mladici im posekoše glave, okaciše ih o pojas i vratiše se kuci. Majka Jutarnje Zvezde bila je zadovoljna kad joj rekoše šta su uradili i pokazali glave onih pticurina. Plakala je od radosti i nazivala Unakaženo Lice svojim sinom.
A kad se Sunce vratilo, ona mu isprica sve, pa i ono zaplaka od radosti. Zatim, zagrlivši Unakaženo Lice, rece mu:
- Sine moj, nikad necu zaboraviti ono što si ucinio za Jutarnju Zvezdu. Reci mi sad šta mogu da uradim za tebe?
-Haj-ju! - odgovori Unakaženo Lice. - Haj-ju, imaj sažaljenja prema meni! Došao sam ovamo za dozvolu da prosim jednu devojku. Hteo bih da se sa njome oženim; zatražio sam njenu ruku, i ona je bila zadovoljna. Ali mi je kazala da pripada tebi, i da si joj ti rekao da se ne udaje.
- Istina je to što kažeš - rece Sunce. - Video sam sve što se dogodilo, i zato znam sve. Sada sam odlucio da ti dam devojku: tvoja je. I mnogo sam zadovoljan što je bila tako pametna i nikada nije grešila. Sunce štiti pametne žene. One ce živeti dugo godina, a tako isto i njihovi muževi i deca. A sada treba da se vratiš svom narodu. Ali najpre moram da ti nešto kažem; budi dobar i saslušaj me: ja sam stvorio Zemlju - planine, prerije, reke i šume. Stvorio sam plemena i sve životinje. Zbog toga sam jedini Poglavica i sve je moje. Ja nikada necu umreti; zime me stare i slabe, ali leta mi uvek vracaju mladost i snagu.
Zatim mu Sunce rece još ovo:
- Koja je ptica najlukavija na svetu ? Ne znaš? To je Gavran, jer nalazi uvek hranu i nikada nije gladan. A koja je životinja najsvetija od svih? Ne znaš? To je Bizon; on mi je najdraži od svih životinja zato što mom narodu daje hranu i odecu. A koji je najsvetiji deo bizona? Njegov jezik, jer je on moj. I jagode su moje, i zato su svete. A sada, Unakaženo Lice, dodi da vidiš svet.
Rekavši to, Sunce odvede Unakaženo Lice na vrh neba da bi mogao bolje da vidi Zemlju. Vrh neba je ravan, a sve unaokolo je praznina.
Dok je Unakaženo Lice gledao Zemlju, Sunce opet progovori:
- Kada je neki covek bolestan ili mu je žena u opasnosti, on mora obecati da ce pripremiti Igru Sunca, i zbog toga treba da napravi Odaju slicnu svetu. Odaja mora biti nacinjena od svetog drveca; polovinu njenih zidova obojice crnom bojom: to je Noc; a drugu polovinu obojice crvenom bojom: to sam Ja.
Malo docnije Sunce opet progovori:
- Reci mi, Unakaženo Lice, šta je bolje: pamet ili srce?
Unakaženo Lice malo promisli, pa rece:
- Bolja je pamet. Srce cesto greši, a pamet nikada. Sunce se nasmeja zadovoljno, stavi mu na lice lek, i ožiljak išceze. Zatim mu dade sedam gavranovih pera i rece:
- Ovo su znaci za devojku. Ova pera morace uvek da nosi covek koji gradi Odaju za Igru Suncu.
Mladic je bio spreman da krene natrag kuci. Jutarnja Zvezda i Sunce dadoše mu mnogo lepih poklona. Luna se zaplaka i poljubi ga, nazivajuci ga poslednji put svojim sinom. Zatim mu Sunce pokaza najkraci put. Mladic krenu tuda i ubrzo stiže na Zemlju.
Toga dana bilo je vrlo sparno. Celo pleme se odmaralo u kolibama, u hladovini. Tu je bio i Poglavica, krupan covek i hrabar ratnik, i ljudi preko celog dana odlažahu u njegovu kolibu da mu se poklone i zatraže saveta.
Toga dana spazi Poglavica nekog coveka kako sedi blizu njegove kolibe, na oborenom starom stablu. Covek je bio potpuno skriven ogrtacem. Poglavicini prijatelji su dolazili i odlazili. U podne Sunce dostiže najvecu visinu i polagano poce da se spušta iza planine.
Covek se još nije micao. Kada je vec bila skoro noc, Poglavica rece:
- Zašto onaj covek sedi tamo tako dugo? Vrucina je bila nepodnošljiva, a on se nije pokrenuo, niti je pio i jeo. Mora biti da je stranac; idite i zapitajte ga.
Na to se neki mladici digoše i, približivši se coveku koji je sedeo sam, upitaše ga:
- Zašto se nisi pomakao s mesta po ovoj vrucini? Dodi ovamo u hlad. Poglavica želi da govori s tobom.
Covek ustade, zbaci ogrtac i približi se Poglavicinoj kolibi. Svi se zaprepastiše: imao je na sebi neobicno odelo, a njegov luk, strele i štit behu cudnog oblika.
Ipak ga svi odmah poznadoše, iako mu ožiljak beše išcezao s obraza, pa izjuriše napolje vicuci:
- Unakaženo Lice se vratio. Ali sada više nije jadan niti unakažen!
Sav narod dojuri da ga vidi.
- Gde si bio? - upitaše ga. - Gde si uzeo te divne stvari?
On nije odgovarao. U gomili je bila i ona devojka. Tada Unakaženo Lice skide sedam pera sa glave, pruži ih devojci i rece:
- Put je bio dug, i bio sam vec iznemogao od umora, ali sam naposletku našao Suncev dom. Sunce je zadovoljno i šalje ti ova pera kao znak!
Devojka beše presrecna. Ubrzo se vencaše i sagradiše prvu Ložu za Igru Suncu. Sunce je bilo zadovoljno i podarilo im dug život: nikada nije bilo bolesti u njihovoj kuci.
Kad su vec sasvim ostareli, jednog jutra deca im rekoše:
- Ustanite! Idemo na obed. Dan je poodmakao. Ali oni se ne pomakoše. Nocu u snu, njihove su senke bez bola otišle na Pešcani Brežuljak.


(Indijanska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
NesaDeBeli
Admin
avatar

Posts : 472
Reputacija : 1
Join date : 26.02.2010
Age : 48
Location : Aleksandrovac

PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   Uto Dec 28, 2010 7:03 am

BRAVIDŽIJA TIJUNG VANARA


Pre nekoliko vekova,u jednoj od država na ostrvu Javi, vladao je radža Mundang Vangi, sin Prabua Mundanga Vangija. On se isticao neobicnom surovošcu.
Jednom ode radža Mundang Vangi u planine da lovi. Tamo srete pustinjaka, koji predskaza. da ce mu žena roditi tri sina i da ce ga najstariji sin ubiti.
Cuvši prorocanstvo pustinjaka, radža se razbesni. Glasom isprekidanim od gneva, on naredi svojim pratiocima da ubiju pustinjaka. Ali medu njima se ne nade ni jedan koji bi se usudio da izvrši to naredenje. Pa i sam radža nije imao hrabrosti da ubije svetog starca. Zato rece, obracajuci se pustinjaku:
- Kad vec niko nema smelosti da te ubije, naredujem ti da se odmah cistiš odavde. Svejedno mi je na koju ceš stranu krenuti, samo ovde da nisi ostao. A ja se zaklinjem da cu ubiti svog sina cim se rodi.
I danju i nocu razmišljao je radža o pustinjakovom prorocanstvu. A kad mu se rodio sin, radža naredi jednoj od dojilja da uzme bebu od majke cim ova zaspi i da je donese k njemu. Kad dojilja predade dete radži, ovaj zapovedi vernom robu da ubije dete na morskoj obali i da ga baci u vodu.
Rob nije imao hrabrosti da se ogluši o radžinu zapovest. On donese dete na morsku obalu, a kad prispe tamo, poce dozivati Kjaja Belorongu, boga mora:
- O, Kjaje Beloronga, svemocni bože mora! Moj gospodar, radža Mundang Vangi, naredio je da ubijem njegovog novorodenog sina. Ja nemam srca da izvršim ubistvo. Molim te, šta da radim s detetom?...
Iz dubine mora, koje je valjalo visoke talase, razleže se gromovit glas Kjaja Beloronge.
- Radžin robe! Vidim da nemaš tako svirepo srce kao tvoj gospodar. Ostavi to novorodence u prvoj pecini na koju naideš. Zatim se vrati radži i reci mu ovako: "Gospodaru moj, tvoja volja je ispunjena! Sin ti je sada pod vlašcu Kjaja Beloronge." Radža ce se obradovati i nece se više raspitivati šta si uradio sa detetom. Ne boj se, ja cu uzeti dete pod svoju zaštitu.
Rob ostavi dete u prvoj pecini na koju naide, a zatim se vrati svome gospodaru.
Kada radža Mundang Vangi poce da ispituje roba, ovaj odgovori:
- Gospodaru moj, ispunio sam tvoju volju. Sin ti je sada u vlasti Kjaja Beloronge.
- Vrlo dobro. Idi! - progovori radža.
Sledeceg dana u dvorcu svi tugovahu. Radžina žena uplašeno se probudi izjutra i vide da su joj ukrali sina. Nemavši snage da izdrži gubitak, ona se teško razbole i te iste noci umre.
Posle nekoliko meseci, radža Mundang Vangi zaboravi na svoju pokojnu ženu i uze sebi novu - princezu iz države Pedžadžaran. Ona mu rodi dva sina. Starijem dadoše ime Raden Tanduran, a mladem Arja Babangan. Radža je veoma voleo te sinove i radovao se što njegov prvi sin nije medu živima. Više ga se nije ni secao. Medutim, kad je rob ostavio novorodence u pecini, Kjaj Beloronga posla tamo ribara koji nije imao dece. On je vec odavno molio boga Bramu da mu pošalje dete. Prišavši pecini, ribar cu plac novorodenceta. Lazeci se zaustavi kod ulaza da bi odredio otkuda dolazi plac. Zatim ude u pecinu i u mracnom uglu, na gomili suvog vodenog bilja, ugleda dete. Videvši ga, ribar se silno zacudi i obradova. Podiže ga i zavi u parce tkanine. "Vidi se da mi ga je poklonio sam bog Brama", pomisli ribar, "svemocni milostivi Brama!"
I on ponese dete svojoj kuci. Žena, koja je sedela pored ribarske kolibe, zacudi se primetivši da joj muž ide vrlo lagano, sa nekakvim zavežljajem u rukama. Ona potrca u susret da mu pomogne i još iz daleka povika:
- Šta ti to nosšc, Kajmane?
- Malog decaka! - doviknu muž. - Malog decaka koga nam je poklonio Brama.
Njegova žena Rasula isprva nije razumela o cemu to on govori. Ali kad joj muž pokaza dete, ona uzviknu van sebe od radosti:
- Ah, mali decak! Svemocni Brama je uslišio naše molitve.
Tako ribar Kajman i njegova dobra i plemenita žena Rasula poceše da podižu i vaspitavaju najstarijeg sina radže Mundanga Vangija.
Prošlo je mnogo godina. Radža Mundang Vangi je dosta ostareo, ali je ostao isto onako svirep. Oba njegova sina, Raden Tanduran i Arja Babangan, takode bejahu veoma surovi.
Ali je zato najstariji radžin sin, ribarevo posvojce, imao dobro srce i dobru narav. Bio je uz to i naocit decak.
- On je sigurno potomak radža - šaputao je ponekad Kajman svojoj ženi. - Pogledaj kako ima zlatastu kožu, kako je stasit i lep. Sigurno su ga ukrali neprijatelji njegovog oca i sakrili u pecinu. Pricekaj, saznacemo s vremenom ko je on.
- Samo da nam ga niko ne otme - odgovarala je Rasula.
- Svejedno, ja hocu da saznam da li je on odista radžin sin - govorio je ribar.
Radoznalost ga je toliko mucila da krete u šumu da porazgovara s pustinjakom. Ali pustinjak ne htede ništa da mu isprica o decakovom poreklu, vec samo rece:
- Odvezi ga u Pedžadžaran, neka tamo izuci kovacki zanat. Zasad ti ništa više ne mogu reci.
Kajman odveze svoje posvojce u Pedžadžaran i dade ga na kovacki zanat. Posle nekoliko meseci svi uvideše da decak vrlo lako savladuje zanat, i tada se ribar uveri da je njegov posinak odista potomak radža.
Nekoliko godina kasnije decak se vec procuo po celoj zemlji svojom veštinom, a ljudi su visoko cenili predmete koje bi on izradio. Glasovi o mladom kovacu stigoše do radže Mundanga Vangija; on zažele da ga poseti i da pogleda njegov rad.
Došavši u kovacnicu, radža zatece cuvenog kovaca kako stoji pored nakovnja i beše zapanjen spazivši mladicevo lice jarko osvetljeno plamenom. Radža htede da kaže nešto, ali zamucnu i ne progovori ni reci. Mladi kovac je licio na pokojnu ženu Mundanga Vangija, kao jaje jajetu. Veoma uznemiren, radža postoja neko vreme cuteci, a zatim progovori:
- Kako se zoveš, kovacu? Tvoji roditelji su, verovatno? ljudi otmenog roda?
Mladic odgovori s poštovanjem:
- To ne znam, gospodaru moj. Cika Kajman me je našao u pecini kad sam bio još sasvim mali. Uzeo me je k sebi u kucu, podigao i vaspitao sa svojom suprugom Rasulom, dobrom i plemenitom ženom. Ja ih smatram svojim roditeljima.
Radžu duboko uzbudiše mladiceve reci. Ne govoreci ništa, on izade iz kovacnice, žurno se zavuce u svoju nosiljku i naredi robovima da požure koliko igda mogu. Radža se nadao da prispe u dvorac još pre zalaska sunca i stiže tamo u poznu noc. Odmah zapovedi da mu pozovu roba kome je, pre mnogo godina, bilo naredeno da novorodence baci u more.
Cim se stari rob pojavi pred radžom, ovaj uzviknu gnevno:
- Dede, priznaj kako si onda izvršio moje naredenje? Da li si bacio u more dete koje sam ti naredio da ubiješ?
Glasom drhtavim od straha, stari rob progovori:
- Tvog najstarijeg sina odneo sam na morsku obalu, ali nisam imao srca da ga ubijem. Tada sam dozvao Kjaja Belorongu, a on je...
- A on je poslao ribara da spase mališana! - strašno zaurla radža. Glas mu na trenutak postade kreštav od besa. Mundang Vangi naredi svojim zarobljenicima da ubiju starsi roba.
- Gledajte da izvršite kako treba moju naredbu - dodade radža. - A ako postupite kao on, svima cu vam poskidati glave!
Stari rob pade nicice pred radžu, kao da zahvaljuje za smrtnu presudu. On je vec odavno želeo da umre, jer mu je postao nepodnošljiv život sa toliko lišavanja i patnji. Sada je radosno ocekivao smrt - ona je znacila radžinu zahvalnost za verno služenje, za život proveden u ropstvu. Bez pogovora je pošao za mladim zarobljenicima, kojima je bilo naredeno da ga ubiju.
Posle ubistva starog roba, Mundang Vangi zapovedi da mu dovedu Kajmana. Ratnici i robovi krenuše po ribara sa nosiljkom, da bi ga što pre dopremili u dvorac. Ocekujuci Kajmana, radža uznemireno šetaše po sobi.
Cim ribar izide pred njega, radža ga upita bez uvijanja:
- Reci mi, ribaru, gde si našao decaka koga si vaspitavao kao princa? Šta znaš o njegovom poreklu?
- Gospodaru moj - odgovori ribar s poštovanjem - decaka sam našao u pecini kad je bio još sasvim mali. Ležao je tamo i zacenjujuci se plakao od gladi. Odakle se obreo, ne znam. On je jak, stasit mladic, dobrog srca i ciste duše. Koža mu je zlataste boje, a to znaci da je potomak radža. Zato sam ga vaspitavao, gospodaru moj, kao da je princ.
- Tako, dakle! Ispada da si ga ti, prost ribar, ne znajuci ništa sigurno o tom detetu, dao na kovacki zanat, kao što se obicno cini sa princevima - progovori radža ljutito. - I to samo zato što ima kožu svetliju od tvoje? To uopšte nije dokaz da je iz roda radža. Mnogi ljudi imaju tako svetlu kožu.
- Veoma moguce, gospodaru moj - odgovori ribar. - Ali ne kazuje samo to o njegovom otmenom poreklu. Njegov glas, držanje, pokreti, sve to jasno svedoci da je on sin radže.
Mundang Vangi progovori podsmešljivo:
- Kovac koga sam video jutros ne lici nimalo na princa. A sad se vrati u svoje selo!
Kajman se s poštovanjem pokloni i oprostivši se od radže, napusti dvorac. Ponašanje Mundanga Vangija veoma ga je zbunilo. Otkud sad, najednom, da se radža interesuje za vaspitanje njegovog posinka? Ribar nije ništa razumeo. A kad o svemu tome isprica supruzi, glupa žena, takode, ne shvati ništa.
- Ti, najbolje, pitaj o tome pustinjaka koji živi u zemlji Kedu - rece ona mužu. - On ce, naravno, umeti da ti objasni zašto se radža zainteresovao za našeg posinka.
Sledeceg dana ribar se uputi u zemlju Kedu. Pustinjaka je našao u jednom od hramova. Razume se da Kajmanu nije moglo pasti ni na kraj pameti da je sveti starac onaj isti pustinjak koji je pre mnogo godina prorekao radži Mundangu Vangiju da ce ga ubiti njegov najstariji sin. Otada se starac nalazio u izgnanstvu i živeo u hramu. Ali Kajman, razume se, o tome nije ništa znao. On isprica pustinjaku svoju pricu i upita ga zašto je radža Mundang Vangi poslao po njega, obicnog ribara, robove sa nosiljkom.
- Otkuda odjedanput tolike pocasti meni? - upita on.
- Zašto se radža tako uporno raspitivao za poreklo našeg posinka? Ja i žena jednostavno ništa ne razumemo. Zato sam i došao ovamo da mi objasniš u cemu je stvar. Uz to sam primetio da naš posinak glasom i pokretima mnogo podseca na Mundangu Vangija. Može biti da je sin robinje, radžine naložnice, i zato su ga bacili u pecinu. Reci mi, sveti starce, šta je to? Jesu li tacne moje slutnje?
- Najpre se ovde dobro odmori - odgovori pustinjak.
- Vidim da si se mnogo umorio od puta. A ja cu se potruditi da za to vreme dokucim zašto radža Mundang Vangi toliko želi da sazna kako se kod tebe obreo tvoj posinak.
Dva dana i dve noci proveo je Kajman u hramu kod pustinjaka. Druge noci starac rece:
- Ribaru, ja sam našao odgovor na tvoje pitanje. Vetar mi je pomogao da odgonetnem tu tajnu. Sova i ptica-
-celan-džang obavestile su me svojim kricima. Golubica mi je šapnula o tome na uvo, a kolutovi pare iz zacaranog kotla ispricali su mi da je radža Mundang Vangi naredio da se njegov najstariji sin ubije na obali mora, jer sam ja prorekao da ce radža pasti od njegove ruke. Radžin rob kome je bilo naredeno da izvrši ubistvo nije imao hrabrosti da to ucini i ostavio je novorodence u pecini. Nemoj misliti da je tvoj posinak rob po rodenju. Ne, on je sin Sudarne Andini, prve žene radže Mundanga Vangija. Predstoji mu da zauzme mesto svog oca i upravlja zemljom. Ali ni u kom slucaju mu ne govori ni reci o tome, jer još nije došlo vreme za to; njegov brat Raden Tanduran još uvek je jak i uživa ljubav naroda. Cuvaj svog posinka kao oci u glavi. To je sve što ti mogu reci. U selo se ne vracaj odmah. Idi najpre u Pedžadžaran da se vidiš sa svojim posinkom.
Ribar se uputi u Pedžadžaran, i to ispade kao poruceno, pošto je tamo dospeo i radža Mundang Vangi. Radža je vec znao da je kovac, Kajmanov posinak, niko drugi do najstariji princ. Mundang Vangi dode na pomisao da ga ubije i zato odluci da se posluži lukavstvom.
Spazivši mladica, radža mu se obrati nežno:
- Dobro jutro, kovacu!
- Dobro došao, gospodaru moj - odgovori kovac.
- Došao sam da te pitam hoceš li pristati da mi prodaš taj kavez za tigrove - rece radža Mundang Vangi. - Hteo bih da znam da li je dovoljno cvrst da smestim dva tigra.
- Deset tigrova ne bi moglo da slomi šipke tog kaveza - odgovori kovac.
- Ali pre nego što ga kupim, hteo bih da te zamolim da ga još jedanput pogledaš iznutra. Da li su dovoljno cvrste šipke i zadnji zid? Šta ga znaš - tigrovi su jake životinje, još može i nesreca da se dogodi. Tako, dakle, zavuci se ti u kavez i još jedanput ga pažljivo pregledaj.
Kovacu ne beše ni na kraj pameti da Mundang Vangi smišlja prevaru. On se nije bunio i pode u kavez. Baš tada se pojavi Kajman. Kad vide kakva opasnost preti njegovom posinku, on mu brzo pride i šapnu na uvo:
- Ne idi sam u kavez! Radža je veoma ljut na tebe! Reci mu da i on ude zajedno s tobom...
- Hej, starce, šta se to došaptavaš? - povika radža s mržnjom u glasu. - Zar ne znaš da te mogu ubiti zato što si došao nepozvan tamo gde se nalazi tvoj radža. Hajde, gubi se odavde i da te više nisam video. - Zatim se on ponovo obrati kovacu:
- A ti izvršavaj moju naredbu i ulazi u kavez! Kovac se osmehnu i odgovori:
- Nego ti, gospodaru moj, nisi još video kakav sam veliki i cvrst katanac napravio za taj kavez. Hoceš li da ga pogledaš? - A gde je taj katanac? - upita radža Mundang Vangi.
- U kavezu - odgovori kovac. - Evo, pogledaj, kako se lako i prosto zakljucava.
- Unesite me u kavez - naredi radža svojim robovima. - Hocu da ga razgledam iznutra.
Cim se radža našao u kavezu, Kajman priskoci, zalupi vratašca i zakljuca ih. A zatim se obrati robovima:
- Odnesite vašeg radžu zajedno s kavezom na obalu mora. Uradite ono o cemu mašta ceo narod. Sami se izbavite od ropskih okova, a ljudi ce vas dobro nagraditi.
Robovi poceše isprva da se kolebaju, bojeci se ostalih radžinih pratilaca. Ali kad im ribar zajamci da im radžini doglavnici nece ništa uciniti, robovi podigoše kavez u kome je besneo radža i ponesoše ga tamo gde im ribar beše naredao. Došavši do morske obale, oni krenuše prema pecini u kojoj je pre mnogo godina ribar našao novorodence.
Mundang Vangi je bio besan i istovremeno je drhtao od straha pri pomisli na to šta može Kajman da ucini s njim. Vikao je izgubljenim glasom:
- Pustite me! Robovi moji, ne slušajte toga coveka! Ja, vaš radža, obecavam da cu vas obasuti dragocenostima! Pusticu vas sve na slobodu. Moci cete da odete kud god želite!
Ali robovi nisu obracali pažnju na radžu. Oni su cinili samo ono što im je nalagao ribar.
Kad uneše kavez u pecinu, Kajman se obrati radži Mundangu Vangiju i rece:
- Postoji li na svetu tako svirep otac koji je naredio da se ubije njegov novorodeni sin i baci u more? Jesi li cuo za takvog?
Radža Mundang Vangi se razbesne još više i ništa ne odgovori ribaru.
Jedan od robova, sin starog roba koga je radža pogubio, progovori:
- Svirepi otac o kome ti govoriš je glavom i bradom Mundang Vangi! Radža je predao svog sina mom ocu i rekao mu: "Karno, odnesi novorodenog princa na morsku obalu. Tamo ga ubij, a leš baci u vodu". Moj otac je odneo novorodence, ali nije imao srca da ga ubije. Rastrzavan strahom i sumnjama, obratio se Kjaju Belorongi. Bog mora mu je odgovorio: "Radžin robe, ti nemaš tako svirepo srce kao tvoj gospodar. Ostavi dete u prvoj pecini na koju naideš". I moj otac je poslušao Kjaja Belorongu...
- A ja sam našao mališana u pecini, poneo ga kuci i vaspitavao kao rodenog sina - nastavi ribar pricu roba. Zatim se opet obrati radži Mundangu Vangiju: - A ko je hteo da baci u kavez svog ponovo pronadenog sina da bi ga tigrovi rastrgli ?
- Upravo radža Mundang Vangi! - uzviknu mladi rob.
Radža je vec bio van sebe od besa. Usta mu se pokriše penom, a oci izgledahu kao da ce svakog casa iskociti iz duplji. Zavijao je i urlao poput tigra. Najzad se opruži na pod kaveza i izdahnu.
Ribar svom posinku dade ime Bravidžija Tijung Vanara. Sada je on vec mogao da vlada državom umesto Mundanga Vangija. Radžine sinove iz drugog braka - Raden Tandurana i Arju Babangana - izgna van granice zemlje. Zbog toga izbi bratoubilacki rat, ali Bravidžija Tijung Vanara uspe da savlada svoje neprijatelje.
Bravidžija ne vladaše dugo, jer se Raden Tanduran vrati s ogromnom armijom i ponovo osvoji zemlju.
Sa svim robovima svog oca, Bravidžija Tijung Vanara ode u šumu. U toj šumi ne beše nikakvog voca osim madža-drveca, koje radaše gorke plodove. Dok življahu u šumi, hraniše se samo tim plodovima. Tamo Bravidžija Tijung Vanara osnova državu, kojoj dade ime Madžapahit, jer u tim šumama beše mnogo madža-drveta sa gorkim plodovima.
Tako postade velika država Madžapahit.


(Indonežanska)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nesadebeli.createforum.eu
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Bajke iz svih krajeva sveta   

Nazad na vrh Ići dole
 
Bajke iz svih krajeva sveta
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Religije sveta
» KRAJ SVETA - SVE NAJAVE I TERMINI!
» SPISAK IMENA PISACA
» zanimljivosti iz svijeta nauke
» Najzdravije namirnice na svetu

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
NesaDeBeli - Lovac na sreću :: Lepa književna dela-
Skoči na: